Zapisi iz pomračenog grada – Lični stav
Nekada su se političke stranke osnivale da bi osvajale vlast, donosile odluke i upravljale gradovima. U Šapcu smo, izgleda, dobili novi politički model, stranka osvoji vlast, zaposli svoje ljude u javna preduzeća, postavi svoje direktore, izabere svoje odbornike, a onda, šest godina kasnije, organizuje radne akcije da počisti ono što njeni kadrovi nisu očistili a što im je bilo u opisu posla. Za šta, uostalom, primaju platu.
To je verovatno taj čuveni napredni koncept kružne ekonomije. Građani plate porez, grad plati javna preduzeća, javna preduzeća ne urade posao, a onda stranački aktivisti, uz obaveznu fotografiju za društvene mreže, urade ono što su građani već jednom platili. Svi zadovoljni. Osim građana.
Šabac je, u međuvremenu, postao grad neobičnih paradoksa. Nikada više direktora, pomoćnika, savetnika i koordinatora, a nikada više korova, smeća i zapuštenih javnih površina. Kao da se broj zaposlenih u administraciji povećava proporcionalno količini nekošene trave.
Posebno je fascinantna transformacija političkih stranaka. Nekada su obećavale fabrike, mostove i investicije. Danas obećavaju da će pokositi travu oko bunara. Ako se ovako nastavi, nije isključeno da ćemo uskoro imati i konferencije za medije povodom uspešno zamenjene sijalice u hodniku Gradske uprave.
Naravno, ne treba biti nepravedan. Ljudi koji učestvuju u ovim akcijama zaslužuju poštovanje. Nije problem u njima. Problem je u tome što svojim radom nesvesno postavljaju pitanje: čime se, zapravo, bave oni koji su za taj posao plaćeni?
Jer, kada stranka na vlasti organizuje akciju čišćenja, to više nije ekologija. To je svojevrsna politička samokritika. To je priznanje da sistem ne funkcioniše. To je kao kada bi vatrogasci zapalili vatru da pokažu koliko su uspešni u njenom gašenju.
A možda je u pitanju i nova politička filozofija. Umesto podele na vlast i opoziciju, Šabac je dobio podelu na SNS koji upravlja gradom i SNS koji čisti za SNS-om. Jedni proizvode problem, drugi se fotografišu pored njegovog rešavanja. I tako ukrug.
U celoj priči najviše zabrinjava tišina. Ćute ekološka udruženja, ćute zborovi, ćuti opozicija, ćute institucije. Jedino se još korov ne stidi da raste i smeće da se gomila. Priroda, za razliku od ljudi, ne zna za političku disciplinu.
I zato danas više nije najvažnije pitanje zašto je Šabac postao prljav i zapušten. Mnogo je važnije pitanje kako smo došli do toga da nam kao vrhunac političkog života postane vest da je neko pokosio travu.
Jer grad ne propada onda kada zaraste u korov. Grad propada onda kada se njegovi stanovnici naviknu na taj korov i počnu da mu se dive na fotografijama objavljenim na društvenim mrežama.
A Šabac je, nažalost, odavno prestao da bude grad koji uređuju institucije. Postao je grad koji se povremeno čisti između dva stranačka saopštenja.
