Dobro veče, Mačvani.
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!Drago mi je što smo večeras ovde da vas podržimo i da vas pozdravimo. U Bogatić smo došli na poziv studenata kako bi dali svoju podršku sugrađanima, poljoprivrednicima.
Nismo zaboravili kako su poljoprivrednici bili uz studente kada je bilo potrebno i kada je bilo najteže. Solidarnost je jedna od glavnih odlika studentskog pokreta.
Vi, poljoprivrednici, ste pokazali istrajnost i hrabrost u svojim zahtevima za koje većina građana Srbije smatra da su opravdani.
Potrebne su nam sloga i solidarnost kako bi živeli u pravednijem društvu. U kakvom društvu? U društvu za koje se studenti zalažu, a to je društvo koje će se boriti protiv korupcije i organizovanog kriminala.
To je društvo u kome će sudstvo i tužilaštvo biti nezavisni i efikasni. To je društvo u kome će mediji izveštavati slobodno i nepristrasno. To je društvo u kome se poštuju institucije. To je društvo u kome se zbog korupcije ne gine ispod nadstrešnice.
I profesor univerziteta i poljoprivrednik žele da se poštuju zakon i red i žele da žive u takvom društvu.
Svaka sredina i lokalna samouprava poseduje određene specifičnosti po kojima je prepoznatljiva i na koje treba posebno obratiti pažnju.
Jasno je da je u Bogatiću poljoprivreda glavni pokretač razvoja ovog područja. Jasno je i da je višegodišnje zapostavljanje poljoprivrede dovelo do brojnih negativnih posledica.
Moraju se načiniti strateški koraci koji će unaprediti poljoprivrednu proizvodnju. Mora se podstaći inicijativa individualnih proizvođača. Treba omogućiti i ne dozvoliti, onemogućiti monopol pri otkupu poljoprivrednih proizvoda.
Nedopustivo je da poljoprivrednici prosipaju mleko jer nemaju ekonomsku računicu da ga prodaju. Nedopustivo je da cena pšenice godinama stagnira dok troškovi proizvodnje drastično rastu.
Poljoprivrednik mora da živi, a ne da preživljava od svog rada.
Međutim, nije poljoprivreda jedino na šta mora da se usmeri pažnja kada je razvoj neke sredine u pitanju. Osnovni uslovi za život moraju biti trajno obezbeđeni.
Voda i kanalizacija u dvadeset prvom veku nisu luksuz, već osnovno pravo svakog građanina. Nijedno selo ne sme biti zaobiđeno.
Moraju se stvoriti uslovi za ravnomerni regionalni razvoj. Ne mogu manje opštine da budu marginalne i marginalizovane. Država mora ravnomerno da ulaže u sve krajeve, a ne samo u velike centre.
Takođe, potrebno je poštovati institucije lokalne zajednice. Treba omogućiti građanima veće učešće u donošenju odluka koje se tiču lokalnih potreba.
Potrebno je ovlastiti meštane da uvođenjem mehanizama direktne demokratije, kao što su lokalni referendumi, građanski zborovi i narodne inicijative, donose odluke koje su bitne za njihov svakodnevni život i u domenu obrazovanja, zdravstvene zaštite, kulture, tradicije, ali i u pogledu bezbednosti, socijalne zaštite i urbanog razvoja.
Razvoj je neophodan, ali ne sme biti realizovan na račun ugrožavanja životne sredine.
Prevencija degradacije prirodnih resursa i sanacija već postojećih ekoloških problema zahtevaju koordinisane akcije od nivoa lokalnih zajednica do nacionalnih institucija.
Saniranje deponija i uvođenje savremenih sistema za upravljanje otpadom ključni su u prevenciji zagađenja zemljišta i otpadnih voda.
Zaštita i unapređenje životne sredine, kao i očuvanje javnog zdravlja, moraju imati prioritet u odnosu na komercijalne interese i kratkoročnu ekonomsku dobit.
Naša Srbija ima vrsne stručnjake koji mogu da pomognu da se reše svi vaši problemi. Kao profesor i rektor univerziteta to vrlo dobro znam. Ima ih i među studentima i među njihovim profesorima.
Mladi ljudi su nam potrebni i na selu i u gradu. Jednako su nam potrebni i poljoprivredni proizvođači i univerzitetski profesori.
Na kraju bih podvukao sledeće.
Studenti su rekli da žele da ostanu u svojoj zemlji. Ja bih, posmatrajući Mačvu, dodao — da ostanu i na svojoj zemlji.
Hvala.“