Prošle subote predsednik Srbije Aleksandar Vučić svečano je otvorio fabriku robota u Šapcu. Slavodobitno je izjavio: „Siguran sam da smo danas napravili istorijski, pionirski korak u budućnost. Srbija je danas iskoračila u budućnost. Srbija je pokazala da može da ide tom brzinom napred kakvom mnge druge zemlje u Evropi, i neuporedivo razvijenije, ne mogu da idu.“
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!Planirano je da se ovde zaposli 200 radnika a kasnije će se proizvodnja širiti. Međutim, ovakvi kopernikanski obrti razvoja, nauke i proizvodnje ne mogu baš tako brzo da idu, pogotovo ne u ovoj u ovakvoj Srbiji. Dragan Vukićević, predsednik Nacionalnog odbora IASTE, koji je ispratio i mentorisao 53 generacije mladih inženjera, mastera i doktoranata u međunarodnoj razmeni studenata tehničkih i prirodnih nauka, ukazuje da ova fabrika ne donosi stvarni transfer znanja. Kako kaže Srbija olako pristaje na ulogu tehnološke kolonije, jeftine sklapaonice i poniznog „šrafciger – majstora“ na periferiji Evrope.
Kineske kompanije u Srbiji dopremaju gotovo sve u Kini projektovane i proizvedne komponente. Gotove štampane ploče i mikročipove, programirane servo motore i hidraulične upravljače, a senzorski sistemi i softerske licence su pod potpunom kontrolom Kineza. U Šapcu se ti delovi samo spajaju, ušrafljuju i pakuju u kutije. Ona oznaka „Made in Srbija“ služi Kinezima da lakše zaobilaze carinske i trgovinske barijere u Evropi, podseća Vukićević.
A da ovaj režim radi protiv nauke u Srbiji treba podsetiti da se manje od jedan odsto BDP izdvaja za nauku, dok je to u drugim zemljama više od dva odsto. Pa se tako desilo da je tek nedavno ukinuta uredba o pet sati nedeljno za naučno-istraživački rad univerzitetskih profesora, dok je ranija raspodela bila na po 20 časova za nastavu i naučni rad.
Uz to na stotine hiljade najobrazovanijih mladih ljudi otišlo je iz Srbije jer ovde nisu videli svoju budućnost, u zemlji ogrezloj u kriminalu i korupciji. Jedna od poluga kineskog ubrzanog razvoja, nakon pogubne Kulturne revolucije gde su proganjani školovani i obrazovani građani, bile su slobodne carinske zone. I tu su mahom zapošljavali penzionisane privrednike iz Nemačke, a značajan zamajac bili su i studenti poslati na strane univerzitete.
Zna se da je Srbija u drugoj polovini 19. veka svoje najtalentovanije studente slala u Francusku, Austrougarsku, Nemačku, Švajcarsku, i to je donelo razvoj i procvat Srbije. Međutim, desilo se posle ratova devedestih godina prošlog veka da i ono što je vredelo – poništeno je i uništeno političkom voljom. Tako su se u bivšoj SFRJ proizvodile podmornice, među svega dvanaestak država u svetu, proizvodile su se lokomotive, radile velike termo i hidroelektrane, mostovi, putevi…
Za čuveni „supergaleb“ interesovanje su pokazali i Amerikanci i bili spremni da ulože 50 milijardi dolara u ovu proizvodnju. Bili su i značajni iskoraci u proizvodnji kukuruznih hibrida i nekih vrsta voća… No preovladala je volja da se oni sposobni sklone, pa tako danas na prste mogu da se izbroje vredni proizvodi iz Srbije.
Kako to da nema proizvodnje traktora i kombajna, ili da se podigne poljoprivredna proizvodnja. Dok Holandija izvozi poljoprivrde proizvoda za stotinak milijardi evra, sa površinom kao Vojvodina, a sa klimom i zemljom neuporedivo lošijom, dotad Srbija jedva da prehrani svoje stanovništo. Podsećanja radi „Šapčanka“ je svojevremeno izvozila i u Holandiju, Francusku, SAD…
Za ozbiljan pristup razvoju i nauci potreban je dugoročan i strateški izgrađen pristup. A toga, sa ovakvom vlašću nema niti će ga biti.
D.Eraković
