Seljačka zemlja bez seljaka
Poljoprivreda je strateška grana privrede, ne samo da obezbeđuje hranu već i brani zemlju, i stanovništvom nastanjuje. I dok su najvažnije životne namirnice u prošloj godini skočile gotovo 50 odsto, i dok je letos vladala nestašica mleka, ni za jotu se nije pomerilo nadleženo ministarstvo. Štaviše, i one obaveze po zakonu kao što su subvencije se mesecima ne isplaćuju, a uveliko se, na primer, grade stadioni u Loznici, Vranju, i kruna svega započet Nacionalni stdaion, koji će koštati najmanje pola milijarde evra, a možda čak i milijardu.
Budžet za agrar je pet odsto, što je mizerno s obzirom da se u Evropskoj uniji veliki deo sredstava opredeljuje za agrar, a subvencije se kreću i do nekoliko hiljada evra po hektaru. Uprkos brojnih protesta poljoprivreda je na kolenima, inputi sve veći a poljoprivredni proizvodi su prepušteni ćudima tržišta, prekupcima, hladnjačarima, uvoznicima, monopolistima…
Nedavno su stočari u Mrčajevcima prosipali mleko jer je dogorelo do nokata. Kako kažu, ne samo da je cena ispod ekonomske logike, nego se ne isplaćuju ni mizerne premije od deset dinara po litru. A to su za mala dimaćinstva važne žive pare dok ne stignu ostali proizvodi, žetva i berba.
Rezultat takve politike je da je za proteklih godinu dana smanjen broj poljoprivrednih domaćinstava za sedam odsto, a ukupno ih je registrovano nešto manje 56.000.
U šabačkom kraju gotovo polovina stanovništva živi na selu i od sela, i prednjače u proizvodnji mleka, mesa i voća. Ali, s obzirom na ovakva odnos biće ih sve manje. Primera radi samo u Pocerini se od jagoda prihoduje oko 30 miliona evra, što donosi pristojnu zaradu domaćinstvima od gotovo deset hiljada evra po hektaru. S druge strane zbog dugotrajnih suša sve su manji prinosi, tako da su jesenas prinosi kukuruza bili upola manji od proseka. A kukuruz je uz soju glavna stočna hrana.
I tako se decenijama Srbija vrti u začaranom krugu loših godina, ali pre svega loše agrarne politike. Kako to da Holandija, sa zemljištem kao što je Vojvodina, izvozi gotovo sto milijradi evra u ovoj oblasti, a ima i lošiju zemlju i lošiju klimu. Kako to da i dalje Srbija tavori sa najmanjim površinama pod zalivnim sitemima, a nije Sahara.
Bio je jedan izuzetan šabački projekat da se oko 20.000 hektara u Mačvi i Posavotamnavi natapa „kap po kap“, uz minimalne subvencije od 200 evra po hektaru, a prinosi bi bili duplirani, i sigurni. Ovaj projekat nije uopšte zainteresovalo nadležno ministarstvo. S druge strane stočni fond je od osamdesetih godina opao za polovinu, i iznosi svega oko 800.000 grla. Opomene dolaze, ne samo da neće biti mleka i mesa, nego nešto i pogubnije, jer je stajsko đubrivo blagotovorno za zemlju, ono čuva humus da zemlja ne pređe u prašinu.
I da, cene hrane su ovde više nego u daleko bogatijoj Evropi, a sa ovakvom neodgovornošću nadležnih biće i skuplje. Problem je što ni u svetu nema dovoljno hrane…
D.Eraković