Porodica Gligorić iz Gornje Vranjske neguje tradiciju bavljenja poljoprivredom generacijama unazad. Na imanju žive Dragan, njegova baba, otac, majka, supruga, desetogodišnji sin i dve ćerke. Bave se stočarstvom i povrtarstvom i na 27 hektara zemlje, od čega je oko hektar pod plastenicima, gaje paradajz, krastavac i papriku. Uglavnom prodaju kod kuće, gde kupci iz Loznice uzimaju povrće na veliko. Prodaju i na Kvantašu, a ponekad odvoze i u Beograd.
Pretprošla godina je bila profitabilna kada su u pitanju paradajz i krastavac, jer su imali dobru cenu. Nažalost, prošla godina nije, tako da nisu imali značajne prihode od prodaje.
– Cena paradajza je do bila 10-15 dinara. Primera radi, 500 semenki paradajza košta oko 55 evra, a ja sejem 32 hiljade. Treba mi u startu tri i po hiljade evra samo za semena paradajza, a na to još treba dodati supstrate, krastavce, što znači da mi je potrebno oko pet-šest hiljada evra samo da krenem s proizvodnjom – žali se Dragan.
Pošto je imanje veliko, bez pomoći ne mogu da ga održavaju, pa devet meseci u toku godine na njemu radi šest radnika već desetak godina unazad. Slobodni su samo tokom novembra, decembra i januara. Njihove dnevnice su 1.500 dinara, ne računajući obroke i transport od kuće na posao i nazad. Od stoke imaju 27 bikova i 120 svinja tovljenika.
– Teško je živeti od bavljenja poljoprivredem, pogotovo stočarstvom. Upravo sam prodao svinje po ceni od 125 dinara. Bikovi koštaju 1,95 evra, i prodajući po toj ceni, ne možemo ništa da zaradimo – kaže Dragan.
Odavno su odustali od ideje da smanje proizvodnju, jer nemaju izbora – poljoprivreda im je osnovni izvor prihoda.
– Došlo je vreme da moraš da svaštariš da bi opstao na selu. Mi se bavimo svim i svačim. Kako će biti, videćemo. To niko ne zna. Mnogo radimo da bismo stekli ono što imamo – kaže Dragan i smatra da bi država trebala da zagarantuje cenu stoke i povrća, ali i voća.
Iako se ne bavi voćarstvom, planira da zasadi kruške ili jabuke, ali i napravi sušare za šljive. Mišljenja je da bi poljoprivrednici trebali da se udruže i formiraju zadruge, jer bi zajedničkim istupanjem na tržištu mogli bolje da zastupaju svoje interese.
– Stalno pričaju kako nemamo dovoljno ni paradajza, ni krastavca, ni mesa. Ali, kad bi zagarantovali cenu, ja bih mogao da podignem kredit i gajim mnogo više svinja i paradajza-iskren je on i dodaje da poljoprivrednicima subvencije nisu toliko važne koliko garancije da će prodati po određenoj ceni. On koristi subvencije za zemlju, a dobio je i za plastenike i sisteme za navodnjavanje. U pogledu predstojeće godine je optimističan, jer duboko veruje da se vredan i posvećen rad na kraju isplati.
