Ko je proevropaka opozicija? Ne nasadajte ponovo, ne verujte onima koji su već imali priliku
Teško je shvatiti kako jedni te isti ljudi opstaju u politici i pored činjenice da su svojim delovanjem uglavno nanosili štetu široj zajednici ali i ljudima oko sebe.
Iako je očekivano, bar u Srbiji, da se oni koji se bave politikom za kratko vreme izuzetno obogate, prosto je neverovatno kako im polazi za rukom da, menjajući ideologije, stranke, mišljenje, uspeva da opstaju decenijama. Možda je to tako jer su i svi drugi oko njih slični ali je nejasno da građani, koji bi svojim glasom trebali da odlučuju, uvek nasedaju na iste priče i obmane i tako ih održavaju u dugom i berićetnom političkom životu.
Evo recimo ON, Dragan Đilas, zahvaljujući politici i ljudima bliskim politici uspeo je, govori se pod sumnjivim okolnostima, da se enormno obogati. Ali tu se nije zaustavio. Poželeo je, zahvaljujući stranci, da postane visoki funkcioner pa i gradonačelnik prestonice. Prohtevi su išli i dalje pa je izabran i za predsednika stranke. Iako je stranka bila demokratske opcije ON se baš nije pokazao kao demokrata te je iz stranke isterao sve one koji drugačije misle ili nisu hteli da rade ono što im je naređivao. Kao što je to bio slučaj sa Vukom Jeremićem i Dušanom Petrovićem, ali i sa mnogim drugim. Tako je vremenom, zahvaljujući i njemu, mada je niz dugačak, Demokratska strank slabila i skoro se potpuno raspala a on se „dostojanstveno“ povukao i to u vreme kada je rejting stranke doveo do statističke greške. Puj pike neću više!
Međutim, kako od politike nema leka, iskoristio je jednog lakomislenog šabačkog, provincijskog političara koji je, takođe, napustio Demokratsku stranku u “Đilasovo vreme”, zbog njega, i postao lider u novoosnovanoj „lokalnoj“ stranci, a kojem je politički ugled naglo rastao, i ubedio ga je da osnuje nekakav politički Savez, takozvani Savez za Srbiju (kako to gordo zvuči), koji je trebao da se suprotstavi vlasti Aleksandra Vučića. A sve uz obećanje da će, govorilo se, ovaj, kad se vlast promeni, biti premijer.
Ali, gde je tu bio ON, Dragan Đilas. Nigde! Staru stranku je rasturio a novu nije mogao da osnuje jer nije važio za baš omiljenog političara. I tu se pokazala ta „veština mogućeg“. Iskoristio je dvojicu liderčića, a politički alavih, koji su već imali nekakve svoje političke organizacije i ubedio ih da se ujedine i stvore novu stranku, SSP, u kojoj će ON, gle čuda, biti predsednik. I uspeo je…
To mu je otvorilo vrata da preuzme i onaj „Savez“ a dotadašnjeg lidera, koji je još uvek verovao da će biti premijer, „prekomanduje“ u potrčka zaduženog za lepljenje nalepnica na kojima je pisalo „bojkot“, po saobraćajnim znacima i banderama. Jer je ON odlučio da tada predstojeće izbore bojkotuje. Pod izgovorom da u Srbiji nema mogućnosti, ni uslova, da se održe fer i pošteni izbori.
I uspelo mu je u tome. „Savez“ je bojkotovao izbore a rezultat tog bojkota je bio da je stranka na vlasti, Srpska napredna stranka, opet, ubedljivo, pobedila ali i da u njihove ruke padne do tada jedini slobodan grad na čijem čelu je bio baš onaj politički Naivko koji mu je slepo verovao. Ili morao da „veruje“, vrag bi ga znao, da bi opstao u politici.
Usledili su potom izbori i za vlast u glavnom gradu na kojima je vladajuća stranka samo brutalnim „izbornim inženjeringom“, krađom, uspela da se spase i da ne izgubi. A onda novi izbori, jer većinu niko nije imao. I kad su se građani opet ponadali da će se vlast u Beogradu promeniti, da će opozicija konačno pobediti, na scenu ponovo stupa ON i, pod opet besmislenim objašnjenjem, bojkotuje i ove izbore. Rezultat toga je, očekivano, da se vlast „provukla kroz iglene uši“ a opozicija „za malo“, još jednom nije uspela (ima bolji izraz ali je vulgaran).
Godine su prolazile a nesreće, koje su postale sastavni deo života zemlje na brdovitom Balkanu, su se samo gomilale. Na političku scenu Srbije, krupnim koracima, iz očaja i beznađa, zakoračili su studenti. I već na startu svog delovanja odrekli su se Njega i njemu sličnih. ON je to, navodno, mirno primio jer je pre toga postao i narodni poslanik. Uglavno je ćutao a istupi njegovih saradnika više su pravili štete nego što su donosili bilo kakvu korist.
I, evo, o izborima se sve više priča a i dolazi im zakonsko vreme pa je ON, kad ga studenti već neće, rešio da stvar uzme „u svoje ruke“. I ladno je oko sebe okupio kojekakve političke štetočine koje su u njemu opet videle nadu za nastavak svog političog života ali i za sav berićet koji on donosi.
Naravno, da li će sa njegovom izbornom listom koja treba da se, navodno, suprotstavi vladajućoj stranci, a ustvari da nanese štetu studentima, ON uspeti da po ko zna koji put „prevesla“ građane, i da tako pomogne da se vlast u zemlji ne promeni, ostaje da se vidi. Ali ostaje da se vidi i to da li će njegova veština sticanja ličnog, materijalnog, bogastva nastaviti da napreduje i da se razvija u sticanju političke održivosti.
Dagan Đilas pokušava, sad pod sloganom „proevropska lista“ da (nas) ponovo jaše političkom scenom Srbije. Verujući u onu narodnu: „dok je leđa biće i samara“! Leđa su, po običaju građanska a samar Đilasov!?
Ivan Kovačević