Dogorelo je do nokata

LIČNI STAV: Ljudi bez časti i stida

I možda je upravo to najtužnije što se danas može reći za Šabac, ne da nema problema. Ne da nema političke bahatosti, ne da nema zloupotrebe javnih funkcija, ne da nema partijskog zapošljavanja i zarobljenih institucija, već da je gotovo nestala reakcija na sve to. Kao da smo se svi zajedno umorili od sopstvenog grada. Kao da više nikoga ništa ne iznenađuje.

Članovi Gradskog odbora Srpske napredne stranke u Šapcu skoro svaki drugi dan, a počesto i svakodnevno, održavaju sastanke. I gotovo svaki put javnost o tome obaveste preko svoje Facebook stranice, uglavnom istim ili sličnim saopštenjem:

„U prostorijama Srpske napredne stranke Šabac održan je redovni radni sastanak kojim je predsedavao poverenik Gradskog odbora Nenad Mišković na kojem su sumirani rezultati prethodnih aktivnosti i definisani planovi za naredni period.“

Ništa neobično. Stranke se sastaju, dogovaraju se, prave planove, to je deo političkog života. Međutim, problem nastaje kada pogledate ko sedi za tim stolom: direktori javnih preduzeća i kulturnih ustanova. Ljudi koji bi, makar po logici stvari, trebalo da rukovode javnim sistemima u interesu svih građana, a ne da svoje radno vreme koriste za stranačke sastanke i partijske aktivnosti. I još gore, to se više ni ne krije. Naprotiv.

Objavljuje se javno, na društvenim mrežama, usred radnog vremena, kao da je potpuno normalno da direktor javnog preduzeća ili ustanove tokom radnog dana prisustvuje partijskom sastanku. A običan građanin za to vreme mora da bude na svom radnom mestu, da radi, da zaradi, da plati porez, da plati račune. I da, između ostalog, finansira sistem u kojem neko njegovim novcem plaća direktora koji u radno vreme ide na partijski sastanak i “sastanči”.

Mada, možda je najveći problem što više ni ne pokušavaju da objasne zašto to rade. Ali ako je to postalo normalno, onda smo zaista izgubili svaku meru.

Više se ne stide

A zašto bi se stideli kada su navikli da niko ne reaguje? Šabac se svakodnevno hvali „nikad većim budžetom u istoriji“, većim od 6,5 milijardi dinara. Lepo zvuči. Ali grad ne živi od cifre u budžetu, grad živi od onoga što se za taj novac uradi.

A šta građani vide? Grad koji stagnira, koji je sve prljaviji i zapušteniji, bez ozbiljnih investicionih projekata, u kojem se tradicionalne kulturne manifestacije gase ili pretvaraju u bledu senku onoga što su nekada bile. Grad u kojem se politička energija troši na stranačke sastanke, fotografisanje, saopštenja i samohvalu.

I onda se od građana očekuje da budu zadovoljni zato što je budžet „istorijski“.  Nije problem u tome što je budžet veliki, problem je što veliki novac ne znači mnogo kada se njime ne upravlja sposobno, odgovorno i u javnom interesu.

Novac sam po sebi ne pravi grad, ljudi ga prave, stručnost ga usmerava, odgovornost kontroliše, a politika koja razume javni interes koristi ga za građane, a ne za sopstveno održavanje na vlasti.

Šta se dogodilo sa gradom Jevrema, Luke, Vinavera I naših potomaka, koji više gotovo ni na šta ne reaguje?

Ćutanje grada

Ali ono što mene danas mnogo više plaši od bahatosti vlasti jeste ćutanje grada. Šabac je odumro, ne fizički, ljudi su ovde, prodavnice rade, kafići su puni, automobili prolaze ulicama, ali je nešto drugo nestalo. Nestala je građanska reakcija.

Nekada bi ovakve stvari izazvale raspravu, danas izazovu možda nekoliko komentara na društvenim mrežama, nekoliko psovki, neko sleganje ramenima, i, sutra sve po starom.

Opozicija?

Posvađana, bez ozbiljne političke strategije, bez snage da građanima ponudi uverljivu alternativu. A uspela je, čini se, da čak i Zborove građana pretvori u još jedan prostor za međusobna nadmudrivanja i politička prepucavanja.

Studenti?

U Šapcu su za trenutak pokazali da bi mogli da probude grad. I onda, tišina. Možda će se ponovo pojaviti, možda neće, ali grad ne sme da čeka da ga neko drugi probudi.

A vlast?

Vlast je, kada vidi da nema ozbiljne reakcije, sve “hrabrija”, sve bezobraznija i sve agresivnija.

Evo samo jednog primera: studenti su za prošli petak zakazali razgovore sa meštanima Lipolista od 16 do 20 časova. I baš tada, na istom mestu, pojavljuju se brojni štandovi Srpske napredne stranke, sa gradskim funkcionerima a SNS to potom objavljuje na svojoj Facebook stranici: „SNS Šabac održao štand u Lipolistu“.

SNS Šabac održao štand u Lipolistu

​Predstavnici Gradskog odbora Srpske napredne stranke Šabac održali su danas štand u Lipolistu, gde su kroz otvoren razgovor sa meštanima razmotrili ključna pitanja za dalji razvoj ovog kraja.

​Veliki odziv i podrška građana potvrđuju značaj direktnog kontakta na terenu. Politikom kontinuiranih ulaganja u infrastrukturu i poljoprivredu, SNS Šabac nastavlja da radi na unapređenju kvaliteta života u svim seoskim sredinama.

​Zajedno nastavimo sa izgradnjom boljeg i uspešnijeg Šapca!

​Gradski odbor SNS Šabac

I sledi priča o „otvorenom razgovoru sa meštanima“, „velikom odzivu“, „podršci građana“, „kontinuiranim ulaganjima“ i „izgradnji boljeg i uspešnijeg Šapca“. Možda je sve to slučajnost. Možda. Ali kada vlast istovremeno organizuje sopstvenu partijsku aktivnost baš tamo gde su studenti zakazali razgovor sa građanima, onda je sasvim legitimno pitati: Da li je ovo slučajnost ili politička konkurencija građanima za građane?

I zašto bi vlast uopšte imala potrebu da se takmiči sa studentima u razgovoru sa ljudima? Ako građani zaista toliko podržavaju vlast, čega se onda plaše?

Građani

I tu dolazimo do onoga što je možda najtragičnije: nisu problem samo oni koji ovo rade, problem smo i mi, građani, koji to gledamo i ćutimo. Jer kada dovoljno dugo trpite bezobrazluk, bezobrazluk postaje normalnost. Kada dovoljno dugo gledate partijsko zapošljavanje, ono postaje „snalazak“. Kada dovoljno dugo gledate direktore kako se bave politikom umesto poslovima za koje su plaćeni, počnete da govorite: „Pa šta ima veze?“ Kada dovoljno dugo gledate kako se javne institucije pretvaraju u partijske ispostave, prestanete da verujete da može drugačije. A onda više nije problem samo vlast, problem je što smo pristali. Naravno, ne svi, ali previše nas.

“Podrinske”

I da ne bude nikakve zabune: ovo nije tekst protiv Srpske napredne stranke zato što je Srpska napredna stranka, kao što nije tekst ni za opoziciju, niti protiv opozicije zato što je opozicija. Nije ni tekst kojim „Podrinske“ žele da budu ničiji politički servis.

„Podrinske“ nisu prorežimski medij. Ali nisu ni opozicioni bilten. Nisu ničije glasilo. Naša obaveza nije da branimo vlast, niti da branimo opoziciju, naša obaveza je da branimo javni interes. Da pitamo kada drugi ćute, da objavimo kada drugi prećute, da kritikujemo kada vlast greši, da kritikujemo i opoziciju kada ne radi ono zbog čega postoji, da kritikujemo i građane kada ćute pred onim što ne bi smeli da prihvate.

I da nikome ne dugujemo zahvalnost zbog toga što smo uradili ono što novinarstvo mora da radi.

Možda će neko reći da smo preoštri. Moguće. Ali dosta je bilo pristojnog ćutanja, dosta je bilo uvijanja, dosta je bilo „možda“, „verovatno“, „nije trenutak“, „nemoj sada“, „šta ako se neko naljuti“. Jer smo izgleda došli do tačke u kojoj se vaspitanje proglašava slabošću, tolerancija kukavičlukom, a ćutanje pristojnošću.

Ne, pristojnost ne znači ćutati pred nepravdom, tolerancija ne znači tolerisati bezakonje, a novinarstvo ne znači biti ljubazan prema onima koji zloupotrebljavaju javnu funkciju.

Kritika nije mržnja, oštrina nije primitivizam, Pitanje nije napad i javnost nije dužna da ćuti samo zato što je neko navikao da ga niko ništa ne pita.

Zato možda i jeste dogorelo do nokata. Ne zato što je Šabac izgubio sve, nego zato što postoji opasnost da izgubi ono najvažnije, osećaj da građani imaju pravo da pitaju, da se pobune, da traže odgovornost i da kažu: dosta.

A ako i dalje budemo ćutali, jednog dana ćemo se probuditi i shvatiti da više nema ko da pita, nema ko da se pobuni, nema ko da kontroliše, nema ko da pamti. Ostaće samo saopštenja, fotografije sa sastanaka, partijski štandovi, „istorijski budžeti“ i beskrajna samohvala. I zato je važno da makar neko zapisuje.

Sve ove društvene i političke anomalije danas možda ostaju zabeležene samo na stranicama „Podrinskih“. Možda je to premalo. Ali je mnogo bolje nego da jednog dana ne ostane ništa. Jer grad koji ćuti možda još uvek postoji ali grad koji je prestao da reaguje, polako umire. A Šabac je već predugo tih.

Predugo.

Ivan Kovačević