Ponekad se čini da je odlučivost stvar trenutka koji prolazi, a sa njim i odluka ili trenutni stav, pada u zaborav. Da li je tako?
Prva priča
Tek sam počeo svoju gimnazijsku misiju. Približava se kraj školske godine. Odeljenje prepuno preambicioznih đaka. Skoro svi bi da, po uspehu, budu bolji od onoga što je realno, njihovo. Smišljaju načine da to i ostvare, moguće i nemoguće. Uspeva im.
U prvoj klupi sedi učenik koji ima nekoliko nedovoljnih ocena. Nekako sam mu simpatičan. Obraća mi se, tiho, rečima – Meni se ovo ni malo ne sviđa. A vama? Ogovaram mu, jednako – Ni meni.
Stav o dobrim i lošim učenicima mi se, od tada, zaljuljao, ko je tu dobar, a ko loš. A Vama?
Druga priča
Prošle su godine. Prelistavam dnevnik. Opet su mnogi “namakli” odličan uspeh. Primećujem da postoji učenik kome nedostaje jedna ocena za taj, odličan uspeh. Pitam ga – Kako nisi odličan? Odgovara mi – Sve su te ocene realne! Vidim da drugima to nisu, po nekoliko. Molim odeljenje za trenutak pažnje i obaveštavam ih da sam njihovom drugu upisao peticu za odgovor na upravo postavljeno pitanje. Sa tom peticom njegova završna ocena iz matematike više nije četiri, nego pet, i on više nije vrlo dobar, nego odličan.
Da li sam to smeo da uradim?
Treća priča
Opet je kraj školske godine. Razredni sam. Obraća mi se učenik – Mogu li nešto da vas zamolim? Naravno, odobrio sam mu, do tada je uglavnom samo odgovarao na postavljena pitanja.
Obavestio me je da je do tada imao sve odlične ocene, sada, u četvrtom razredu, ima jednu četvorku. Zbog neslaganja sa profesoricom, u tumačenju književnih dela. Pa me moli da mu ta četvorka ostane, da mu je slučajno ne popravi Odeljenjsko veće, kojim predsedavam na kraju školske godine. Ne treba mu nikakav poklon, naročito od onih koji ga ne razumeju i ne prihvataju njegovo pravo na drugačije mišljenje. Kako biste Vi postupili?
Naravno, za kraj, sledi ono uobičajeno:
To bolje podrazumeva školu u kojoj će se svi njeni akteri malo više potruditi da svojim ponašanjem preduprede ovde navedene, kao i njima slične dileme.