Nema dalje! Dno dna, rekli bi klinci! „Crkveni proglas“ pročitan je prošle sedmice u učionicama Osnovne škole „Stojan Novaković“ u Šapcu (na Letnjikovcu) i primio ga je „k znanju“ nekoliko stotina đaka, sa sve nastavnicima: da se drugi školski čas u prepodnevnoj smeni provede u pravoslavnoj crkvi prekoputa škole!
Naime, povod za ovaj tekst je vest da je pre nekoliko dana u pomenutoj šabačkoj osnovnoj školi „kroz razrede“ pročitano obaveštenje kojim se preporučuje nastavnicima i učenicima da umesto redovnog drugog školskog časa po prepodnevnom rasporedu, čas provedu u Crkvi „Svete Trojice“ na Letnjikovcu i prisustvuju obeležavanju crkvene slave. Litugiju će udruženo služiti nekoliko visokorangiranih pravoslavnih popova, te je to retka prilika da ih i deca vide! Naravno, preporuka je shvaćena kao „mora se“ pa ju je većina nastavnika i sprovela, bez obzira što u svojim razredima osim dece roditelja pravoslavaca, ima i dece čiji su roditelji katolici, muslimani, drugih veroispovesti, ili su ateisti. Ali, izgleda da među nastavnicima ima i nekih hrabrih i razumnih pa su svoje đake u to vreme uputili u „ovozemaljske“ sadržaje koji su predviđeni školskim programima. Svaka čast! Međutim, većina je svoje đake odvela u crkveno dvorište gde su mala ljudska tela napravila pozdravni „špalir“ kroz koji su prošli crkveni oci! U isto vreme, tu nije bilo građana-vernika da pozdrave „ljude u crnom“. Šta je onda htela škola ovakvim činom zloupotrebe dece i po čijem nalogu je to sprovedeno? Ili je pravo pitanje, na šta to pristaju školske vlasti, odnosno država? Bilo kakav da je odgovor, neće me razuveriti u tome da su pravoslavni popovi otvoreno preuzeli kreiranje društvenog i političkog života u Srbiji po svom viđenju. Bez ustručavanja, a i bez otpora onih koji bi morali stajati na braniku razuma i morala!
Poznavaocima društvenih prilika u Srbiji ovakav čin nije iznenađenje i on se da objasniti naporom za opštom klerikalizacijom društva koja dolazi sa pozicija Srpske pravoslavne crkve. Država neskriveno podržava klerikalizaciju kroz koji se iskazuje prvo i poslednje utočište srpskog nacionalizma. I bez uvida u daleku prošlost, dovoljno je reći da u poslednjih trideset godina pravoslavni sveštenici ovom društvu dele lekcije šta je etika i estetika, ili kako bi oni sami rekli, šta je bogougodno. Ali da podsetim nastavnike i školske vlasti gde je mesto svakoj crkvi i svakoj religiji u našem društvu: pa mesto im je van uplitanja u državne poslove, tako kaže ustav i zakoni ove države. A ako SPC baš insistira da bude deo školskog programa u našim školama, moglo bi joj se „udovoljiti“ time što bi se u školske programe uvrstile nepobitne činjenice o ulozi SPC u raspirivanju velikosrpske nacionalističke ideologije iz koje su nastali osvajački ratova koje je Srbija vodila 90-tih godina prošlog veka: to je pitanje svih pitanja za buduće školske generacije i za sve građane ove zemlje.
No, naši popovi kao i popovi sa bilo kog kraja sveta, hteli bi da uticajem kroz školu postanu kreatori svesti i morala mladih potomaka. I treba reći da su kod nas u tome uspeli: klinci sa 16-17 godina već su zadojeni nacionalizmom i šovinizmom, a pravoslavni fundamentalizam im curi iz nosa. No, protiv uticaja crkve „ima leka“, a on je pre svega u doslednom poštovanju zakona kojima je uređen školski sistem ove države, a ako to ne uspeva, onda je neophodna duhovna pobuna kakvu je sprovodio Volter i njemu slični umovi! Zašto, pa draga deco, roditelji i nastavnici, zato što istine ovoga sveta nisu u crkvenim dogmama! Crkva bi da od čoveka napravi vernika, dakle ličnost koja veruje i ne preispituje društvene okolnosti i prilike. Takvu ljudsku svest žele sve crkve ovoga sveta! Ali da se potpuno razumemo, pisac ovih redova vas ne nagovara da ostanete bez verskih sklonosti naprotiv, govori vam da je religioznost imanentna ljudskom duhu (i neki veliki naučnici i filozofi bili su pobožni), ali je to potpuno intimna ljudska potreba: religioznost je metafizički domen ljudskog bića.
Istorija ljudske civilizacije prožeta je sukobom crkve (institucije crkve) i slobodnog ljudskog duha. Pa zamislimo da smo kroz prošle milenijume samo verovali crkvi: još bi smo bili uvereni da su prirodni i fizički zakoni zapravo „božji zakoni“ pa sledstveno tome, da je Bog stvorio čoveka a ne da je ovozemaljski život proizvod prirodnih procesa, fizičkih i kosmičkih zakona. Ili, da je još uvek verujemo da je Zemlja ravna ploča, a da se epidemijske bolesti leče molitvama! Za sveukupni iskorak ljudske civilizacije zahvalni smo odvažnim ljudskim umovim koji su i po cenu sopstvenog opstanka, odredili slobodu kao svoj i naš putokaz. Zbog toga kažem da popovima sa njihovim nazorima o društvu i čoveku nije mesto u školi i među decom koja tek treba da shvate smisao ljudske slobode i sopstvene misije u ovom životu! Za crkvu neka se opredele sopstvenom voljom kada to sami budu razumeli i želeli. Nemate pravo da im namećete vaš dogmatizam!
Dakle, dalje ruke od dece – i zlonamerna školo i zlonamerna crkvo! Iskustvo nam govori da se njihovom zloupotrebom mogu stvoriti nove generacije koje mrze i satiru sve oko sebe i postaju beskrupulozni ugnjetači i negatori drugih i drugačijih. No, isto tako ako ste dobronamerni, mogu se odnegovati generacije kreativnih, vrednih, tolerantnih i nezavisnih ličnosti. Krenite ka tome, jer nam se Dositej „u grobu prevrće“!
A vi roditelji, jeste li čuli šta vam rade sa decom u vreme školskih časova na kojima treba da uče o ljudskoj evoluciji, istoriji sveta, računanju površine kruga, igranju košarke….
U Šapcu, 29.11.2022.
Autor poznat Redakciji