Zadužbinsko društvo „Prvi srpski ustanak“ Mišar: Svečanost u tri čina
U nedelju, 12.novembra, okupljanje je bilo kod kazana za rakiju u avliji Stevana Simića, a u Starom selu, kod igrališta FK „Karađorđe“ jataci i hajduci podsetiše na „Hajdučki rastanak“. U Kafani „Karađorđe“ predstavljena je knjiga „Među šljivama“ mr Slobodana Lala Smiljanića
„…Ko nikada nije sedeo na panjiću ili tronošcu pored kazana dok se peče rakija, a iz ovih naših je krajeva, mnogo je propustio u životu. Tu se može čuti i videti ono što baš nigde na svetu nema. Duša Srbije je selo, a duša naših sela je dobra rakija. Rakija jeste, bez pogovora, srpsko nacionalno piće, kraljica nad svim alkoholnim pićima, a njeno pečenje predstavlja tradiciju u svakom selu…“ Tako je, kako podsetiše, i domaćin i gosti, oduvek i u domaćinstvu Stevana Simića u Mišaru…
Oj rakijo rako, ja te volim jako
Prelepi novembarski dan u nedelju izmamio je brojne goste, članove i poštovaoce Zadužbinskog društva „Prvi srpski ustanak“… Kod Stevana dočekala ih je tradicija na svakom koraku… So i pogača, na ulasku u dvorište… Lampek i rakija koja teče… Na stolovima, da se bira – šljiva, jabuka, loza, kupinovo vino… Uz piće, naravno, i meze… A, mamile su i jabuke Stevanove i Nikoline (zelene, žute, crvene), dulek, bundeva… Dobro raspoloženje i osmesi, dečja graja širili su se avlijom… U rukama barjaktara zastave, sećaju na slavno Karađorđevo vojevanje i tradiciju koju neguje društvo… A domaćin zahvali svima što su deo manifestacije kojom Zadužbinsko društvo završava ovu kalendarsku godinu…
„U ovoj avliji rakija se tradicionalno peče godinama… I uvek su ovde bila lepa druženja, i uz harmoniku Kićule, poznatog harmonikaša… I sećamo se uvek toga… Selo uvek ima svoju priču, a pored kazana sigurno su najlepše priče, i najduhovitije…“ – bio je deo pozdrava Olgice Jovanović… Podsetila je i na pesnika Milovana Šujića, „boema, koji je beskrajno voleo selo i ljude“… Prisutnima je darovala Šujićevu pesmu „Kačara u dimu“, u kojoj „kazan za rakiju, čučavac što je, priča priču iz mladosti svoje…“ I gde „spolja greje vatra, a rakija iznutra…“ Dar Milutina Rankovića, svestranog umetnika iz Lajkovca, baš uz lampek, bio je bekrijski, Zdravica Skadarliji (nagrađena je specijalnom nagradom za novi poetski pravac, na konkursu Gradske biblioteke „Dimitrije Tucović“ u Lazarevcu, i turističke organizacije tog grada“… Zdravicom oživela je i struna ciganske tambure, začula se i tanka štikla beogradskih dama, oživeo je i Đura, kog je Ana vinom služila, a njemu duša za Milom tužila: „Ja opet zdravim, a krčmar toči vino crno, ko neverne oči, vino koje blaži bol, violina svira mol.“ Nije izostala ni zajednička fotografija, a prisutni su pogledali i izložbeni prostor i postavku Zadužbinskog društva, u kući Stevana Simića.
Došao je dan hajdučkog rastanka
Svečanost je nastavljena u voćnjaku, u Starom selu: „Nekad je bilo selo, Turci su to zapalili. Sad mi ovde imamo i čuvara Starog sela, uradio ga je upravo Milutin Ranković iz Lajkovca“, podsetio je Stevan.
„Da zdravo zimu prezimujemo. Godina je bila dobra, ima sira, biće bele pogače, projare. Biće mesa, suvog mesa, slanine, dosta vina… Da nam zima bude blaga, da zdravo budete do proleća, a od Đurđevdana ponovo u goru da krenete. Nazdravlje bili…“ – ovako je hajduke u ime jataka pozdravio Filip Rajković (direktor Omladinskog pozorišta „Vožd“) … Uz hajdučki rastanak raspuštaju se sve čete, a „hajduci i jataci se moraju pridržavati zakletve koju su položili“, podseti Milutin Ranković: „ Prva je: Nečasni ljudi ne mogu biti članovi moje ‘ajdučke čete. Druga je da ‘ajduci moraju stići i uteći i na strašnom mestu postojati. ‘ ajduci ne gledaju žene svojih jataka. Hajduci ne kumujte deci nečasnih ljudi. Hajduci čuvajte svoje jatake, jataci čuvajte svoje ‘ajduke… Idemo na zimovnik, kod jataka, gde nas povedeš… Hajduci su od danas do Đurđevdana raspušteni, o Đurđevdanu ćemo se naći na zbornom mestu… Daj Bože sreću i zdravlja, i da u zdravlju prezimujemo!“ Uz Filipa i Milutina , u nošnjama, hajdučki rastanak dočarali su i guslar Milutin Gvozdenović i Zoran Antonijević – Vreočanin, član Udruženja građana „Naše ognjište“ iz Lazarevca… Otkri nam Zoran da je njegov „navrdeda, po majci, Neša Petrović, bacao košnice sa pčelama na Turke, u bojevima na Mišaru i Zasavici…
U ime Zadužbinskog društva Stevan Simić podsetio je na delić aktivnosti, saradnju sa mnogim društvima, udruženjima u Srbiji, ali i u Crnoj Gori… Podsetio je i na stradanja Mišaraca u Prvom svetskom ratu… Prijatelj društva iz Bogatića, Mijoljub Josipović, unuk solunca Svetozara Josipovića iz Mačvanskog Belotića, izgovorio je imena svih 27 nosilaca Karađorđeve zvezde iz slavnog 6.Pešadijskog puka Drinske divizije…
Život ima smisla
Treći čin manifestacije u Mišaru, bio je u Kafani “Karađorđe”, gde je predstavljen najnoviji roman mr Slobodana Lala Smiljanića, “Među šljivama”… Nakon pozdrava književnika i guslara Milutina Gvozdenovića, odlomkom iz pesme “Boj na Mišaru”, književnica Branka Todorović nadahnuto je govorila pesmu “Srbija” Oskara Daviča, koja je u prologu knjige (čitala je i odlomke iz romana)… Dejan Živanović, master istoričar, recenzent knjige, ukazao je da je šljiva simbol sva tri događanja, priče koja je počela ispred lampeka, čudesne “vesele mašine” , nastavljena u voćnjaku, a završava se promocijom romana “Među šljivama”… Ukazao je da je Smiljanić “jedan od onih lokalnih, zavičajnih autora, koji piše o svom kraju i ljudima iz ovog kraja”: “Govori o periodu koji hronološki započinje sa 1999.godinom, i sukobom na Košarama, na teritoriji Kosova i Metohije; radnja se nastavlja kroz porodične i lične priče glavnog junaka Milenka Adžića iz Kormana, da bi možda na neobičan, ali ja mislim odličan način roman bio završen u jednom pozitivnom smeru…” “Jedno poglavlje nosi naziv Život ima smisla, i ja mislim da je to glavna poruka romana, da svako od nas treba da nađe u svom životu jedan smisao…”
-Roman je pre svega porodični, ali i ljubavni, a, u širem kontekstu naravno društveni i psihološki. Tako da ljubitelji knjige, siguran sam, mogu pronaći sve ono što je njima zanimljivo, kroz čitanje ovog romana” – rekao je Dejan Živanović… Istakao je i da Smiljanić piše, što je odlika svih njegovih romana, “zaista jednim vrlo jednostavnim stilom, i zato knjigu preporučuje “najširem krugu čitalaca”, “pročitaće je u najkraćem mogućem roku”…
I dalje aktivan u advokaturi, Lale Smiljanić je neumoran. Iako slabovida osoba, uvek je pozitivan, nasmejan, oran za rad ( sve uz podršku supruge Gordane)… Prisutne je pozdravio iskreno obradovan organizacijom i pažnjom sa kojom je praćena promocija. Knjiga je naišla na dobar prijem i tek kreću promocije (najavljene su za Sremsku Mitrovicu i Mali Zvornik): “To je dovoljan impuls da ova knjiga ima svoju vrednost, što je za mene posebna vrednost i radost”. Uz dešavanja na Košarama, knjiga prati i boravak glavnog junaka u bolnici, gde upoznaje medicinsku sestru Miru, a dve četvrtine se odnose na njegov život u porodici u Kormanu, gde uspeva da potpuno obnovi I uredi domaćinstvo, i stvori jedan novi život…Posebno autor ukazuje na ideju romana:
-Život je uvek težak, ali se nikad ne treba predavati i okrenuti leđa. Problemi uvek postoje, nikad ne treba bežati, naprotiv, mora se čovek naviknuti i sukobljavati se sa tim, ako hoće da pobedi. U tome je sastavni deo života. Molba je da ljudi uzmu knjigu, ne iz materijalnog razloga, više od toga želim da ljudi čitaju, da shvate suštinu života, suštinu svega, čemu čovek treba da se odupre, kako treba da se bori sa nedaćama…” – poruka je Slobodana Lala Smiljanića. Raduje ga činjnica da su njegovi romani prihvaćeni i od mladih i od starijih čitalaca… Do sada ih je napisao jedanaest, a najvio je i novo druženje, uz novi rukopis – i roman koji će biti “čisto, čisto ljubavni”, a zvaće se “Jedne kišne noći”…
Milutin Gvozdenović pročitao je svoju novu pesmu posvećenu voždu Karađorđu, a u ime Kulturnog centra “Hadži Ruvim” iz Lajkovca direktor Milutin Ranković uručio je zahvalnice književniku Smiljaniću i glavnim jatacima – Draženu Tomašu i Miodragu Boci Bugarčiću … U izuzetno prijatnoj atmosferi, u lepoti druženja, pošalica i lepih priča, bio je ručak (pasulj sa kobasicom i slaninom, pa pitom od jabuka, kiflicama i medenjacima)… Za trenutke istinskog opuštanja i uživanja pobrinuo se muzikom, prijatelj Zadužbinskog društva Miloš Tojić…
Zabeležila: Ceca Ljubić
Fotografije: Branko Stanić