Nekako sam uvek, tokom svoje dugogodišnje advokatske karijere, najmanje voleo da učestvujem u postupcima razvoda braka… Imao sam, a i sada isto mislim, da bi te postupke vezane za porodične odnose, trebalo da radi jedan poseban, tzv. porodični sud, koji bi se bavio tim segmentom prava, vezanim za brak, decu, izdržavanje, održavanje ličnih odnosa, nasilje u porodici, kao i ostalu kompletnu problematiku iz te oblasti… uz prisustvo sociologa i psihologa.
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!Međutim, dešavalo se, a i danas se dešava, da ipak učestvujem i u takvim postupcima, svestan svih manjkavosti takvih postupaka.
Jedan od nezaboravnih slučajeva se desio pre oko 20-tak godina, u Opštinskom sudu u Loznici.
Sa mojom strankom, mladom ženom, od svojih 25 ili 26 godina, ali i njenim ocem, došao sam u Loznicu, na ročište za razvod braka, jer je taj sud bio nadležan zbog poslednjeg zajedničkog prebivališta njih dvoje, kao muža i žene. U tom braku su imali jedno dete. Stranke su podnele Predlog za sporazumni razvod braka i sve je u hodniku ukazivalo na jedan normalan, civilizovan, korektan odnos dvoje mladih ljudi koji su odlučili da stave tačku na svoj brak…
Ali, kako to ponekad biva, sve je krenulo veoma, veoma čudno, čim smo ušli u sudnicu…
Naime, koleginica i dvoje porotnika su upitali stranke da li ostaju pri Predlogu da se njihov brak razvede po sporazumu i to u svim segmentima sporazuma, koji je uključivao poveravanje maloletnog deteta, ali i način viđanja sa tim detetom onog drugog roditelja, kao i doprinos za njegovo izdržavanje.
Kako su njih dvoje stajali u sudnici jedno pored drugog, ja sam u jednom trenutku ugledao potpuno nestvarnu scenu. Njih dvoje su se ljubili i grlili tako strasno i čvrsto spojeni, da smo svi u sudnici ostali zapanjeni… Sudija ih je ponovo pitala, oni su se za trenutak razdvojili i izgovorili jedno jedino, složno: „DA“… Ja sam očekivao, a video sam to i po koleginici koja je sudila, da će odgovor biti; „NE“, ali su njih dvoje nastavili da se ljube i grle, ovog puta, sa suzama u očima…
Sve vreme, koliko je postupak trajao, i posle izricanja Presude, njih dvoje su tako stajali na sred sudnice, zagrljeni, ljubeći jedno drugo, da je malo falilo da i mi svi, prisutni, zaplačemo… Scena je bila nestvarna… Dvoje zaljubljenih, očigledno je bilo, razvodili su se i kidali svoju zajednicu, zbog nečeg što je postojalo van njih dvoje…kao razlog za takvu odluku…Ali, svega toga u Zapisniku i Presudu, nije bilo. Za papir, sve je bilo onako kako predviđa zakon… Za oči, i mozak… sve suprotno…
Kasnije, dok smo se vraćali iz Loznice za Šabac, saznao sam o čemu se zapravo radilo… i shvatio sam koliko je sud, strogo birokratski, po zakonu, postupio, i razveo dvoje ljudi koji se vole i poštuju, baš onako iskreno i ljudski, kako to mladost zna da čini…
Sticajem okolnosti, znam šta se sve dešavalo posle ovog događaja… Niti se ona udavala, niti se on ponovo ženio… Kako tada, tako i danas… Uzrok njihovog razvoda je nestao… ali, očigledno je, da je rastava i proteklo vreme, odnelo i sve ono što ih je vezivalo…
Da je postojao sud eksperata, ovaj brak bi sigurno opstao, a sinčić bi rastao sa roditeljima… Da je, ali nije…
Eto, na kraju, mogu samo da zaključim, da ljubav ne pobeđuje uvek… Zakon i pragrafi su nekada jači od svih emocija i svih suza… Lično, mislim potpuno suprotno… Ali, ko mene tu pita bilo šta…
NASTAVIĆE SE…
Branislav Sekulović, advokat
