Piše: Branislav Sekulović, advokat
Negde 1991.g. u zimu, u prepunoj, za to vreme kultnoj šabačkoj kafani, u tzv. “šabačkoj mali“, našlo se veselo društvo, većina sa svojim ženama ili devojkama, a kako je muzika bila baš onakva kakva treba, uživanje je dolazilo do svog vrhunca… Pijani gosti su pevali, skakali, pili i veselili se, igrali, a pevačica, čuvena „Kobra“, samo što je u jednom trenutku, sela za muzički sto, da „dane dušom“, popravi šminku i odmori grlo…
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!Ali, kako to obično biva u takvim situacijama, đavo ne miruje… Dibran, momak iz „male“, dete pokojnog lokalnog testeraša, Albanca, koga su svi voleli i poštovali, jer je bio vredan i pošten, u jednom trenutku je izvadio pištolj, i kako je repetirao, počeo je da puca po plafonu kafane… Meci su počeli da rikošetiraju, jedan je probio meh od harmonike, muzičari su u strahu prestali da sviraju, nastala je mučna tišina, a odjeci hitaca su ledili krv u žilama, svim gostima…
Gazda je prišao pijanom gostu, kojeg je odlično poznavao, i počeo da se raspravlja sa njim, govoreći mu, da će mu pobiti decu, koja su spavala iznad plafona kafane, na spratu kuće… pokušavajući da Šećiriju, istovremeno otme nekako pištolj, koji je ovaj i dalje držao u ruci, sa prstom na obaraču… Pištolj je tako, šetao po gostima, koji su zalegali, a neki su se dohvatili i izlaznih vrata… Pijani pucač se nije dao, i došlo je do međusobnog rvanja, da bi u jednom trenutku, njih dvojica pali pravo na sto za kojim je sedela pevačica Enesa, držeći ispred sebe torbicu sa šminkom… Gazda se našao ispod razjarenog gosta, koji je pištolj držao i dalje čvrsto, u desnoj ruci, i tako su njih dvojica, u ležećem položaju, počeli da razmenjuju udarce… Nije prošlo ni par sekundi, pištolj je opalio, jednom, a odmah potom i drugi put…
Nastala je vriska, pevačica je klonula, a na beloj čipkanoj bluzi se pojavio ogroman krug, crven od njene krvi… glava joj je klonula. Shvativši šta se desilo, gazda i pucač su se uspravili, i obojica su u času bili svesni tragedije… Gosti su pokušavali da pomognu pevačici, koja je i dalje bila za stolom,ali bez znakova života… Neko je pozvao hitnu pomoć, a najpribraniji su njeno telo već bili izneli ispred ulaznih vrata objekta, i držali je na platou do ulice, spremni da je predaju lekarima …
Jedan mlad život se tu ugasio, jer pomoći nije bilo…
Odlazeći kod Šećirija u KPZ Šabac, u istražni zatvor, pritvor, kao njegov branilac, ubrzo sam saznao da je pokojna pevačica bila iz Tuzle, gde je Dibran inače služio vojsku u JNA, te da je bila sa njim u izuzetno prijateljskim odnosima, da ga je često, skoro svakog vikenda, „izvlačila“ iz Kasarne i dovodila kod njenih roditelja u stan, gde je ovaj provodio vreme sa njima, ali i bio gošćen kako dolikuje domaćinima…
Sve se u trenutku okrenulo protiv mlade i perspektivne pevačice, umrla je u kafani, za muzičkim stolom, od nevoljno ispaljenog metka, svog velikog drugara i prijatelja… Tragedija je samo još jednom potvrdila nepisano pravilo… Oružje nikome ne donosi ništa dobrog… samo muku, jad i nesreću…
Neću napisati kako se sve završilo na sudovima, iako je to bio moj veliki profesionalni uspeh, jer znam, pouzdano, da Dibranu nije trebao sud… on je samog sebe osudio, na kaznu, i to od te kobne noći… Njegova samoosuda, još uvek traje…
NASTAVIĆE SE….
