Piše: Branislav Sekulović, advokat
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!Pre više od 35 godina, u jednom selu blizu Loznice, desio se nesvakidašnji slučaj, u tim krajevima, nezabeležn. Naime, seoski domaćin, ugledan i priznat majstor zidarenja, negde posle ponoći, pripucao je na jednog (ne)pozvanog gosta, koji se našao u njegovom dvorištu, i pogodio tog mlađeg čoveka u leđa, širokim snopom tzv. dramlija. Pucanj iz lovačke puške, usledio je nakon što je, kako je pričao čika Dragorad, primetio tog čoveka, kako nešto iza ponoći, izlazi iz kuće njegovog sina, u istom dvorištu, u vreme kada njegov sin nije bio tu, ali je bila snajka sa malom decom…
Tvrdio je Dragorad, da se popeo na tavan kuće i, kao u pravom filmu, sačekao posleponoćnog prijatelja, da napusti kuću njegovih sina i snahe, i da ga rani ili ubije, svejedno… ali svakako da ga opomene i zaplaši, da više ne dolazi…
Zamišljeno, izvršeno… Šta se tu sve dešavalo, dok je mladi čovek prelazio put od vrata kuće ka kapiji, prešavši oko 50-60 metara, i kako se našao na ogradi, koju je hteo da preskoči, kada je Dragorad zapucao, teško je bilo zaključiti… Međutim, iskusni istražni sudija je odlučio da se izađe na lice mesta, sa veštakom – balističarem i da se praktično izvrši neka vrsta rekonstrukcije. Na licu mesta je pedantni sudija postavio učesnike događaja, svakog po njegovom kazivanju, oštećnog na ogradu, a okrivljenog tamo gde je on rekao, da se navodno nalazio, kada je pucao.
Odmah je bilo jasno, da je mala verovatnoća da se mesto odakle je Dragorad pucao, nalazilo baš tu, kako je on rekao. Pravci i uglovi rana i cevi puške se nikako nisu poklapali, ali to, u tom času nije ništa značilo. Nalazi veštaka i Zapisnik sa uviđaja – rekonstrukcije su i meni jasno ukazivali da se događaj sa pucnjavom nije odigrao onako kako je prikazivao okrivljeni… Ali, on je priznavao uporno da je baš on pucao, i sve ostalo je postajalo manje bitno, jer se ipak radilo o čoveku u ozbiljnim godinama.
Optužnica je podneta, i okrivljeni se, što se tiče odbrane, dobro pripreljen našao pred sudskim većem. Predsednik Veća petoroce sudija, je bio lucidni i uvek dobro pripremljeni sudija Vladimir Bajić. Suđenje je počelo uobičajeno, uzimanjem ličnih podataka od okrivljenog, a onda se prešlo na ispitivanje o samom događaju, za koji je bio optužen, čuveni zidar iz lozničkog kraja… I tu je nastao veliki problem… Naime, pitanje predsednika Veća je uništilo unapred pripremljeni koncept odbrane i razoružalo je okrivljenog do te mere, da sam morao da reagujem i zatražim pauzu kako bih sa svojim branjenikom porazgovarao… To pitanje je bilo: „Dragorade, odakle tebi lovačka puška, kada nisi lovac“…? I Kako nije znao odgovor, na klupi je sedeo potpuno pogubljen starac… Katastrofa za branioca…
Nekako sam uspeo da privedem kraju taj glavni pretres, iako sam bio potpuno pogubljen, jer se okrivljeni do kraja suđenja nije mogao povratiti i prisebno odgovarati na pitanja, za koja je bio pripremljen da odgovori… Da zaključim, na kraju, Dragorad je osuđen na dve godine zatvora, iako sam i pre izricanja, kao i predsednik sudskog Veća, verovatno i javni tužilac, bio siguran da je potpuno nevin, štaviše, da uopšte nema bilo kakvog učešća u događaju u kojem je mladić ranjen… i mogao da izgubi život.
Pre nego će otići na izdržavanje kazne, okrivljeni mi se poverio, i sve sam ga razumeo, čak i opravdavao sam njegovo prijavljivanje kao izvršioca dela.
Čika Dragorad je odavno umro, i u grob je odneo svoju tajnu… O tome šta mi je prilikom posete šabačkom zatvoru, rekao, i poverio se, neću napisati, jer poštujem njegovu moralnu odluku, kojom me vezao da ćutim…
Za kraj, ne znam mnogo slučajeva u kojima sam branio nevine, a oni bili osuđeni… Ne mogu se setiti nijednog takvog… pa zato, neka ovaj tekst o čika Dragoradu, ostane svedočenje o tome, da je nevinog, ipak najteže braniti i odbraniti, pogotovu onda, kada, takav čovek baš hoće i želi da bude osuđen… To je onda nemoguća misija…
NASTAVIĆE SE…
