Pre više od dvadeset godina, ja sam imao nekakvo ročište u tadašnjem Prvom opštinskom sudu u Beogradu. Kako je Beograd oduvek imao problem sa parkiranjem, a noročito oko Palate pravde u Savskoj ulici, krenuo sam nešto ranije, da bih stigao na vreme, na glavni pretres zakazan za 13,30 sati u sudnici na drugom spratu.
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!Nekako sam parkirao i odmah sam ušao u palatu, gde se u prizemlju nalazio „advokatski kafe“, gde su se skupljali advokati, iz Beograda i unutrašnjosti, pili kafu, sokove i kiselu vodu, ali i raspravljali o raznim sudskim dogodovštinama, žaleći se kako su sudovi preopterećeni, spori i samim tim neefikasni… Tu sam se našao sa kolegom Goranom Živkovićem iz Beograda, čija je advokatska kancelarija odmah desno, u ulici pored Palate pravde… I tako, u ćaskanju sa njim, dočekah negde oko 13,20 sati da se popnem do ispred sudnice…
Seo sam na klupu sa plastičnim sedištima i čekao svoj termin… Kada je došlo skoro 13,30 sati, kada je bio termin, očekivao sam da se pojavi i suprotna strana, ali niko nije nailazio, ne samo ispred ove sudnice, već uopšte, u hodniku u blizini. Sve je bilo pusto, nigde nikog.
Negde oko 13,45 sati, već sam postajao nervozan i razmišljao sam o tome, kako sudije ne poštuju satnicu i raspored, niti nas obaveštavaju preko zapisničara, da kasne i koliko će to trajati… Sve to mi je dizalo tenziju, i činilo me nervoznim, tim pre što sam parking uplatio za jedan sat, računajući da će sud ispoštovati termin i da samo ročište neće dugo trajati.
Negde oko 14,00 sati, odlučio sam da ipak uđem u sudnicu i direktno sa sudijom vidim o čemu se radi, i zbog čega se ne pozivam da pristupim na ročište.
Jedna mlada sudija, sedela je za svojim sudijskim stolom, a starija zapisničarka, za svojim. Obratio sam se sudiji rečima, da imam poziv za danas u 13,30 sati i da ne znam zbog čega nisam prozivan.
Sudija se odjednom promenila, bila je prosto šokirana, i zbunjenim glasom mi je rekla da ona danas nema suđenja, tačnije da je imala samo jedno, u terminu od 10,00 sati, koje je održala. Zatražila mi je poziv, i ja sam iz svog rokovnika odmah izvadio i pružio joj poziv, očekujući da sam u pravu i da je ona nešto pogrešila…
Ali, ne, sudija se nasmejala i najljubaznije me obavestila da sam došao ceo mesec ranije… Bio je septembar, a moje ročište je bilo zakazano za termin u oktobru… Uzeo sam u neverici poziv koji mi je vratila, dobro ga pogledao, tada još nisam nosio naočare za vid, i jasno sam video da sam došao mesec dana ranije… Nasmejao sam se, izvinio sam se koleginici i zapisničarki i postiđen izleteo napolje…
Mesec dana kasnije, svi u sudnici smo se slatko smejali mom promašaju termina… toliko smo se smejali da je suprotna strana, mislim da se radilo o Osiguravajućoj kući, priznala tužbu… Da li bi je priznala da nije bilo ove anegdote, ne znam, ali ja sam odneo pobedu, i to sve sa smehom baz granica… na svoj račun…
NASTAVIĆE SE…
Piše: Branislav Sekulović, advokat
