Autor: Branislav Sekulović, advokat
Thank you for reading this post, don't forget to subscribe!Negde početkom ovog veka, u prvim godinama novog milenijuma, imao sam jednu delikatnu odbranu pred Većem tadašnjeg Okružnog suda u Šapcu. Naime, na pešačkom prelazu kod „Takova“, desila se tragedija. Tri devojčice, tri drugarice, samo što su izašle iz bioskopa „Sindikat“, stajale su, sa još nekoliko starijih osboa, ispred pešačkog prelaza, da sačekaju zeleno svetlo za pešake… Bilo je negde oko 23:00 sata, gradsko ulično osvetljenje je radilo, ulice su bile pune… a onda se, iznenada, prošavši na svoje crveno svetlo, bez zaustavljanja, velikom brzinom, pojavio „golf“, udario tri drugarice na ivici trotoara i poobarao ih, naneo im teške povrede, ali i produžio dalje svoje kretanje, ulicom Koste Abraševića, bez zaustavljanja… Da bi stvar bila komplikovanija, u isto vreme se nekakva „opel askona“ okretala pod ručnom kroz raskrsnicu, škripale su gume, pa su mnogi obratili pažnju na to što se dešavalo u centru raskrsnice… a izvesni „reno 4“ se takođe okretao, polukružno, negde u blizini skretanja u Takovsku ulicu…
Vozač „golfa“ je ubrzo uhapšen, a posle sprovedene istrage i optužen, za tzv. smrtnu saobraćajku, jer je jedna od povređenih devojčica, na žalost, posle par dana preminula… Radilo se o osobi staroj 13 godina, koja je došla na raspust kod svoje drugarice u Šabac… Tragedija…. užasna… bolna… nezamisliva…
Cela ova saobraćajna situacija se nekako razmrsila, i vozač golfa, star 18 godina, se našao pred većem Okružnog suda u Šapcu. Atmosfera u sudnici strašna, mučna… a odbrana, kako to obično biva, pokušava i nemoguće stvari… Predsednik sudskog Veća, izuzetan kolega, strpljiv, tolerantan, brižljiv, ali pravičan, baš onakav, kakav sudija treba da bude… Praktično se desilo to, da je Veće, sve predloge odbrane, tačnije mene kao branioca, usvajalo… A to je dovodilo do odlaganja pretresa i odugovlačenja izricanja presude… Naravno, to je posebno iritiralo oca nastradale devojčice, koji je prisustvovao pretresima, i jasno je pokazivao nezadovoljstvo tokom postupka… Radilo se o čoveku od svojih 40-tak godina, koliko se sećam, imao je neki vojni čin…
I tako, na jednom od pretresa, sud je povodom predloga odbrane, odredio pauzu, kako bi Veće donelo odluku. Mi smo svi izašli u sudski hodnik, i ja sam stao pored prozora, i posmatrao sam ulicu i parking ispred suda, pokušavajući da se koncetrišem na dalji postupak i moguću situaciju koja bi nastala, ako Veće odbije moje predloge…
U tom nekom trenutku, prišao mi je otac od devojčice, vidno iznerviran, bled kao krpa, i prosto mi se uneo u lice, a onda me snažnim zamahom udario u predeo grudi, pesnicom, samo jednom… Mahinalno sam odskočio, i udarac je bio ublažen… Nisam se iznenadio njegovom reakcijom, iako nisam očekivao baš to, da me udari… Nastupila je tišina… Odmah potom, ja sam se pribrao i rekao mu: „da li Vam je sada lakše?“… Prećutao je odgovor, a ja sam dodao još samo jednu rečenicu: “neću ovaj Vaš napad prijaviti bilo kome…“, pošto sam bio siguran, da niko drugi ovaj udarac nije video.
Pretres je nastavljen, ušli smo unutra u sudnicu, i sve je išlo svojim daljim tokom… Nikada o tome, nisam, zvanično, bilo kome rekao jednu jedinu reč… Razumeo sam očaj oca, potrebu da nakupljeni jed i bes iskali na nekome… video sam i ogroman strah u njegovom pogledu, ali i olakšanje… razumeo sam ga… I nije me taj udarac zaboleo… ni fizički, a ni psihički… kako to, inače zna da bude… Opravdao sam takvu njegovu reakciju…
Na kraju, momak od 18 godina je osuđen, „odležao“ je svoju zatvorsku kaznu, i sada živi svoj život, sa svojom porodicom… Inače, moram da kažem, on je tog nesretnog dana, dobio vozačku dozvolu, poveo je svoje najbolje drugove na piće kod „Gejaka“, očevim „golfom“, tu su se napili i pri povratku, tragedija je samo čekala svoje vreme i sudbina svoje aktere… žrtve… Našla ih je u devojčici koja je tek počela da živi, i u momku koji je tek postao punoletan… Možda je to bila sudbina…
NASTAVIĆE SE…
