Piše: Branislav Sekulović, advokat
Mog dugogodišnjeg klijenta, uhapse u njegovoj Loznici, pripadnici Policije iz Smedereva, pa ga odvezu pravac u smedervsku Policiju, a onda i u pritvor, koji se u Smederevu nalazi na neobičnom mestu, u zgradi suda. Kako je krivično delo navodno izvršeno na području Velike Plane, nadležan je, u to vreme, bio istražni sudija Opštinskog suda u Velikoj Plani.
Nekako sam uspeo da saznam da će osumnjičeni biti doveden kod sudije u Veliku Planu, u nedelju, pre podne, jer je tako nekako isticao policijski pritvor.
U tom nekom prepodnevnom terminu, ja sam došao u sud, našao kancelariju istražnog sudije, pa sam naoružan strpljenjem, čekao da policajci iz Smedereva dovezu mog Šola.
U nekom trenutku, otvorila su se vrata koja vode spolja, u hodnik ispred kancelarije, i kako sam ugledao Milenka, tako sam se zgrozio. Bio je sav u modricama, kolutovi modre boje oko očiju, po vratu masnice, jednom rečju užas… Bilo je očigledno da je pretrpeo policijsku torturu… Kako je na rukama imao lisice, pozdravili smo se bez stiska, a dvojica, ili čak i trojica civilnih policajaca su seli između njega i mene.
Bio sam u šoku. Delo koje mu se stavljalo na teret je bilo nekakvo falsifikovanje, pa nisam uopšte mogao da pretpostavim da će ga u Smederevu toliko pretući, da je jedva hodao, govorio, a o nekom gestu ili mimici, nije bilo ni reči… Odmah sam znao da ga ovi, sa kojima je došao u pratnji, nisu prebili, jer su mi izgledali kao momci koji rade inspektorske poslove, i nisu mi ličili na batinaše…
Jedan od njih, tih inspektora, ušao je kod istražnog sudije, računao sam samo da se javi da su pristigli, ali se zadržao sigurnih 20-tak minuta, možda i duže, očigledno upoznajući sudiju sa nekakvim detaljima ili ko zna čime u vezi slučaja.
Moj Šole je za to vreme bio nervozan, ja sam bio “nakostrešen“ i sve sam više kipeo u sebi, misleći: “pa dobro, em ste ga unakazili, em sada još utičete na sudiju da mu odredi pritvor…“ I tako, u momentu sam, iznenada, odlučio da zakucam na vrata kabineta i upadnem pod ogromnom tenzijom u sudnicu… Kako sam uleteo, iz mene je buknuo plamen, napao sam i policajca i sudiju, da se dogovaraju, da je ovo nečuveno, da je moj branjenik prebijen u Policiji i da ja to neću dozvoliti da prođe nekažnjeno…“ pri čemu sam se derao, maltene iz sveg glasa … Sudija, jedan mlad, uglađen čovek, bio je očigledno iznenađen i nenavikao na ovakve situacije, samo je povikao na mene: „izlazi napolje, napolje, napolje, kakvo je to ponašanje…“. Ja sam se okrenuo i gestom nezadovljnika zalupio vratima iz sve snage, toliko da se staklo treslo na suprotnom zidu…
„Šta mi uradi, ti me uništi, nemoj me više braniti…“ bile su reči mog Milenka Ivkovića, koji je sedeo na klupi i sagnuo glavu, do kolena… Nisam mu ništa odgovorio, presabirao sam se u sebi, da li je možda u pravu, da li sam prenaglio, da li sam iskočio iz uloge branioca… ali sam negde u podsvesti znao, osećao sam to, da će moj napad imati efekta… Smireno sam dočekao da policajac posle samo minut vremena, izađe od sudije, a da nas zapisničarka pozove da uđemo unutra.
Odmah, sa vrata sam se izvinio sudiji i zapisničarki, i objasnio da sam bio nervozan zbog torture i posledica koje su se na Šolu jasno videle… Sudija je uvažio sve i započelo je saslušanje… Naravno da je bio određen pritvor. Međutim, sudija je od mene tražio da mu ostavim broj telefona u kancelariji, i da će me on nazvati da se dogovorimo oko termina dopunskog saslušanja u Smederevu.
Brzo sam, istog dana, u nekom restoranu u Velikoj Plani, saznao ko je sudija. Bio je predsednik lokalnog SPS-a, stranke na vlasti, zet čuvenog Ratka Markovića, obavljao je funkciju predsednika Opštine, a nezvanično i Opštinskog suda… Moji izvori su predvideli da su moje šanse nikakve, i da će pritvor trajati mesecima, baš zbog mog gesta pre saslušanja…
Ali, sve se desilo suprotno prognazama. Već u ponedeljak, sudija me pozvao i dogovorili smo termin za sutradan, u pritvoru, oko 12,00 sati…
Čovek je bio najljubazniji mogući u takvoj situaciji… Dopustio nam je da se dogovorimo oko odbrane po proširenom Zahtevu za istragu, i odmah mi je rekao, da će pritvor on lično, ukinuti već u četvrtak…
Treba li da naglasim… sve što je obećao, sudija je ispunio… a što je najvažnije i pritvor je ukinut. Na glavne pretrese u Veliku Planu, kasnije, po podizanju Optužnice, išao sam kao da idem kod nekih starih prijatelja… Naše viđanje, tog sudije i mene, je trajalo koliko je trajalo suđenje Ivkoviću, koje se završilo nekim uslovom…
Od svega što se tada desilo, izvukao sam iskustvo, da moćnicima uvek treba pokazati snagu argumenta, pokazati im da ih se ne bojite, da bi i oni shvatili i u nekom času postali, ono što jesu, i treba da budu, uz svu moć koju imaju – samo obični LjUDI…
NASTAVIĆE SE….
