Od centra Šapca, odnosno od hotela „Zeleni venac“ do zgrade „Navipa“, leva strana Karađorđeve ulice, bila je nekada Stari Šabac, koga nažalost više nema. Nema ga jer „Dođoše“, koji su dolazili na vlast i sa nje odlazili, nije bilo briga, šta će ostati i kako će grad izgledati iza njih. Šabac im je bio odskočna daska, da se domognu prestonice Beograda. Karađorđeva ulica od centra, pa do „Male pijace“ do početka Pop Lukine ulice, Karađorđeva ulica bila je ponos mnogih Šapčana. Po meni zločin je što su porušili Jevremov konak i druge znamenite objekte kao i kuće poznatih Šapčana da bi podigli hotel „Slobodu“ koja je u to vreme u toku gradnje i izgradnje mogla da se izgradi na sto (100) lokacija, u tada praznoj Benskoj bari. Starije populacije Šapčana, koja zna kako je bilo, šta se gde sve nalazilo i šta se sve u Šapcu dešavalo, ostalo je malo. U ovoj kolumni pokušaću, odnosno dužnost mi je da upoznam mlađa pokolenja, ko je u Karađorđevoj ulici stanovao, živeo, i koje su se delatnosti obavljale u jednom delu našeg grada.
Po okončanju Drugog rata i oslobođenju Šapca u hotelu „Zeleni venac“, u prostoriji gde je dugo godina bila hotelska kafana, bila je Šabačka pošta. Sećam se službenika pošte, korpulentnog gospodina Dragiše Marinkovića, porodičnog čoveka i njegovih sinova Zorana i Svetozara -Toze. Nova Šabačka pošta izgrađena je u Karađorđevoj ulici na mestu gde je bila kuća i automehaničarska radnja čuvenog šabačkog automehaničara Gaje Mirovića. U Šapcu je u to vreme bilo jedno ugostiteljsko preduzeće sa dva hotela, koja su bila u funkciji. Hotel „Zeleni venac“ i hotel „Jugoslavija“. Nekadašnji vlasnik hotela „Jugoslavija“, bio je poznati Šapčanin, g-din Todor Knežević, koji je opevan u poznatoj šabačkoj pesmi: „Pošetali šabački trgovci i odoše u šabačku Malu, pred njima je Todor Kneževiću“. Porodica Knežević, živela je u ulici Kralja Milana (Partizanska). G-din Todor imao je dve kćerke: Daru i Lalicu. Oba hotela imala su sobe za goste namernike, koji su tu odsedali. U hotelu „Zeleni venac“ recepcionar je bio gospodin Stevan Šimon, uvek uredan, doteran, moderno obučen i po svemu je odgovarao svom radnom mestu. Sećam se njegovog rođenog brata Karla Šimona, vrsnog tapetara, zeta poznate šabačke porodice Malivuković. Braća Šimon, Steva i Karlo bili su prava gospoda. Posle Drugog svetakog rata 60-tih godina 20-tog veka u nedostatku stanbenog prostora, u hotelu „Zeleni venac“, jedan broj hotelskih soba koristili su građani Šapca kao stalni stanari. Među tim stanarima u hotelu je stanovao i moj drug, prijatelj i kolega poznati Šapčanin Petar Perić.“Perkan“ zaposlen kao nastavnik fizičkog vaspitanja u OŠ „Laza K. Lazarević“ u Šapcu. Sve do 1961. godine OŠ „Laza K. Lazarević“, nalazila se u zgradi Šabačke gimnazije na prvom spratu i bila je po osnivanju treća osmorazredna osnovna škola u Šapcu, posle OŠ „Vuk Karadžić“ i OŠ „Janko Veselinović“. Ostale šabačke osmorazredne škole osnovane su posle 1961. godine. Moj kolega Perić tada momak, samac u hotelskoj sobi bi je drugarčina, kozer, lik i neviđeni ljubitelj dvotočkaša (motora). U to vreme, među prvima u Šapcu, Perić je imao italijanski sportski motor marke „Parila“, jarko crvene boje, uvek besprekorno čist. Perićev „cimer“, u hotelskoj sobi, bio je taj motor koji je stajao na sredini sobe podignuta na štender. Svaki dan, posle vožnje, Perić je unosio motor u sobu koja se nalazila na prvom spratu. Krajem 50-tih godina 20-tog veka, prekida radni odnos, daje otkaz u školi i odlazi u Nemačku i zapošljava se u fabrici bele tehnike. Razlog njegovog odlaska u Nemačku bila je njegova najveća „ljubav – motori (dvotočkaši). I ako je imao italijanski motor „Parili“, njegova opsesija bio je nemački motor BMW od 250 kubika. Perić je vrlo rano ostao bez roditelja i dugo godina je živeo sam. Inače, Petar Perić, bio je poreklom iz sela Bojića, njegov stric Ninko Perić bio je ministar u vreme Kraljevine Jugoslavije. Boravak u Nemačkoj, Perić je planirao samo dok ne zaradi novac za kupovinu motora marke BMW od 250 kubika i da plati carinu za uvoz motora. Posle nepune dve godine, vraća se motorom iz Nemačke za Šabac. Srećan i zadovoljan, jer poseduje motor koji je bio jedan od boljih u to vreme u Šapcu. Po povratku u Šabac Perić nema posla, a te 1961. godine moja malenkost obavlja nastavu fizičkog vaspitanja u tri škole: 1. U Hemijskoj školi pun fond 22 časa i honorarno u dve škole u OŠ „M. Kosovac“ 1961. /dir. Dušanka Vuković i pom. dir. Bosa Kuzmanović) i u Školi učenika u privredi „Kosta Abrašević“ (dir. Pavle Paja Micić). Na moju preporuku i molbu direktorka škole „M. Kosovac“ g-đa Dušanka Vuković prima Perića u radni odnos gde ostaje sve do penzionisanja. Nas dva momka, Perič i ja,u slobodno vreme i vikendom sa njegovim motorom, obilazimo mnoga mesta u Srbiji i u drugim republikama. Inače Perić je bio dosta stariji od mene u Zemunu je završio srednju fikulturnu školu, prva generacija te škole, jedina fiskulturna škola u Jugoslaviji. Perićevi školski drugovi kasnije poznati vrhunski sportisti i čuveni treneri, obožavali su ga. Zahvaljujući njemu lično sam upoznao te sportske velikane, jer smo više puta po nedelju i više dana boravili sa njima na skijanju, na Kopaoniku. Ta druženja su mi ostala nezaboravna. Tako sam upoznao „Gedžu“- Ivanovića, fudbalske trenere, dva brata Nenkovića, Ducu i „Šmita“. Dušan Nenković je bio trener: beogradskog „Partizana“ i splitskog „Hajduka“ kao i drugih fudbalskih klubova i Beku Milosavljevića, vratara beogradske „Crvene zvezde“ i kragujevačkog „Radničkog“. Posle naših momačkih avantura i provoda obojica smo se oženili, ali i dalje smo nastavili druženje i saradnju. Pišem o Petru Periću „Perkanu“, da se nikad ne zaboravi.
U Karađorđevoj ulici br. 3, od hotela „Zeleni venac“ prema Opštinskom sudu gde je sada kafić „Zvonce“ stanovao je poznati fudbaler šabačke „Mačve“ Milan – Mića Antonić – „Kljeza“ (god. 1924). Još kao učenik Učiteljske škole bio je prvotimac šabačke „Mačve“. A dugo godina bio je uspešni trener mlađih kategorija u klubu. Pedesetih godina kada je „Mačva“ ispala iz Prve savezne fudbalske lige, u to vreme nije postojala ni Druga savezna liga ni Srpska fudbalska liga, pa je posle I savezne lige, sledeći niži stepen takmičenja u fudbalu, bio Beogradski fudbalski podsavez. Pedesetih godina ligu Beogradskog fudbalskog podsaveza igrali su FK „Mačva“ i FK „Trgovački“. Tih godina Mića – „Kljeza“ ostavio je dosta „traga“ u šabačkom fudbalu i uopšte u sportu. Kao nastavnik fizičkog vaspitanja dugo godina je bio u šabačkoj gimnaziji, a svoj radni staž nast. fizičkog vaspitanja okončao je u OŠ „Stojan Novaković“ u Šapcu. Vrlo talentovanog za pisanje, Miću su kao penzionera, angažovali u Domu omladine (sada Kulturni centar) za pisanje panoa za manifestacije koje su se održavale u gradu.
Jedan od prvih otvorenih kafića, u Karađorđevoj ulici u blizini centra, otvorili su braća Popovići – Čeda i bata. Kafić je bio vrlo posećen i interesantan za mlade i nosio je naziv „KIS“ (poljubac). Na mestu gde je bio kafić, sada je prodavnica slatkiša „Takovo“ iz Gornjeg Milanovca. U Karađorđevoj ulici u Vladičanskoj kući pre vladike Lavrentija živeo je vladika Jovan Velimirović, bliži rođak Nikolaja Velimirovića. Obojica su bili iz sela Lelića u blizini Valjeva. Sećam se kada vladika Jovan pođe iz Vladičanske kuće, prema šabačkoj crkvi u pratnji sveštenika na bogosluženje, ili kada se nađe na ulici bilo kojim poslom, svi građani su se okretali da pogledom isprate, lepog, stasitog, visokog i korpulentnog čoveka. Tadašnje vlasti u Šapcu, nisu bile naklonjene pravoslavlju.
Na levoj strani Karađorđeve ulice od hotela „Zeleni venac“, prema Opštinskom sudu, bile su radnje, dućani i privatne kuće poznatih i priznatih Šapčana i njihovih porodica. Naime bio je to Stari Šabac. Nažalost njega više nema!!?? Na levoj strani Karađorđeve ulice bilo je dosta radnji, u kojima su se s vremena na vreme menjale delatnosti i namene. Sećam se prodavnice gde se prodavala tekstilna metražna roba i odevni predmeti. U toj prodavnici dugo godina radio je Šapčanin Jovan Lukić. Lukići su bili velika i poznata šabačka porodica sa kućom na uglu ulica Stojana Novakovića (sada Oslobođenja). Od velike porodice ostali su samo Jova, koji živi u toj kući i dr Jelena Knežević (Lukić). Na mestu gde je sada Turistički savez Šapca nekad je bila prodavnica obuće u kojoj je prodavac bio Kamičanin Boba Cvetuljac, nesuđeni nastavnik fizičkog vaspitanja. Boba je upisan u srednju fiskulturnu školu u Zemunu, zajedno sa Petrom Perićem i Nemanjom Panićem. Moram da istaknem da je Nemanja uspešno izvodio nastavu fizičkog vaspitanja u OŠ „Vuk Karadžić“ i šabačkoj gimnaziji, a imao je za to i afiniteta.
-NASTAVIĆE SE-
Pavle M. Pavlović-Paja „Labud“, prof. fizičkog vasp. u penziji