Ekonomska škola u Šapcu osnovana je posle II Svetskog rata, školske 1947/48. godine, u zgradi OŠ „Vuk Karadžić“. Školovanje generacija učenika Ekonomske škole trajalo je 3 školske godine. Posle nekoliko godina Ekonomska škola je preseljena u Masarikovu ulicu u zgradu, gde je sada zgrada šabačkog Muzeja. Pored učenika Ekonomske škole prostorije i učionice u zgradi šabačkog Muzeja koristili su u to vreme učenici šabačke muške gimnazije. Sećam se nekih učenika te prve generacije trogodišnje Ekonomske škole: Ace Suvajdžića-Pike, Ilije Đorđevića, Savića-Domaćina, Gliše Živanovića Zeca, Nove Novakovića, Radmile Nikolić, i drugih. Od profesora sećam se prof. Konstantina-Koke Đorđevića, šabačkog književnika, inače profesora srpskog jezika, a i njegovog rođenog brata, Mite Đorđevića koji je bio autor udžbenika geografije (zemljopis, po kome se u školama učila geografija) Đorđevići, poznata šabačka porodica, imali su kuću u Kamenom šoru, u ulici Vuka Karadžića, sa leve strane ulice, od kafane „Amerike“. Braća Đorđevići, Koka i Mita, imali su sestru lepoticu, lepu Jelenu. Kako su čuveni Cicvarići bile u komšiluku – „Mali“, komšije su lepoj Jeleni posvetili pesmu: „O Jelena, lepa Jelena“, koju su svirali i pevali uvek pri svakom nastupu. Preko puta kuće porodice Đorđević u ulici „Vuka Karadžića“, bila je porodična kuća porodice Penjin. U porodici Penjin, bila su dva sina: Dragiša i Ljubiša. Školske 1957/58. g. u OŠ „Vuk Karadžić“, Dragiša je predavao nemački jezik, a moja malenkost fizičko vaspitanje. Inače Dragiša Penjin je bio dečiji pesnik, književnik, a bavio se i novinarstvom. Pored toga Dragiša je bio jedan od poznatijih šabačkih boema. Ljubiša je do penzionisanja bio nastavnik opšte tehničkog obrazovanja. U to vreme, kada je nekoliko odeljenja muške gimnazije koristilo prostorije, sada Muzeja kao učionice, direktori muške gimnazije bili su: Miodrag Trifunović, Petar German i Pribislav-Priba Radovanović. Posle II Svetskog rata u toku školavanja u osmorazrednoj šabačkoj gimnaziji, od strane uprave škole, donete su rigorozne zabrane i pravila kojih su se učenici gimnazije u toku školovanja morali pridržavati. U nižim razredima osmorazredne gimnazije, učenici su morali da budu ošišani nularicom, pa kad ošišani pogledamo jedni u druge, bilo je smešnih situacija i „komplimenata“, koji smo upućivali jedni drugima. Pored šišanja, morali smo na glavi da nosimo kape, kačkete pa smo sa kačketima izgledali kao železničari. Na kačketima iznad šilta bila je oznaka odeljenja urađena od lima i rimski broj odeljenja. Broj odeljenja obeležavao se ćiriličnom azbukom, a ne arapskim brojevima. I sve druge odluke koje je donosilo Nastavničko veće, učenici gimnazije su se morali u toku školovanja pridržavati. Boravak učenika na ulici „policijski čas“, kako su ga učenici zvali, bio je u zimskim i jesenjim danima do 20 časova, a u prolećnim i letnjim danima do 21 h. Posle tih termina ko se zatekne na ulici bio je strogo kažnjavan. I pored tih zabrana i naredbi bilo je učenika koji se nisu pridržavali pa su kršili propise. Sećam se jednog dana u razred, više gimnazije ulazi profesor i u razrednu knjigu upisuje čas. Šeta se po učionici između skamija (klupa) i monologom obraća se učenicima: „Šta ima on da me pozdravlja i da mi kaže: „Dobro veče profesore“ bolje da me nije video, a još krši propise škole. Naime taj slučaj se desio u velikom šabačkom parku. Profesor je bio u društvu žene (tuđe), a učenik iz tog razreda u društvu devojke posle 21 čas u nedozvoljeno vreme. Profesor na času nije identifikovao učenika. Profesor o kome pišem bio je veličanstven, vitalan. Ušao je u 10 deceniju života.
Najveća naša razonoda u to vreme, bili su bioskopi: „Kasina“ i „Pariz“, a mnogo kasnije bioskopske predstave-filmovi prikazivali su se u sali HI „Zorka“ i u bioskopskoj sali Doma Armije na „Bairu“. Prva bioskopska predstava se prikazivala od 18 do 20 časova, a druga od 20 časova što nama učenicima gimnazije taj termin nije odgovarao, jer nam je bilo zabranjeno kretanje posle 20 časova odnosno 21 čas. U bioskopima filmove smo gledali samo u terminu od 18 časova. Sećam se filmova: „Tarzana“, koga je igrao čuveni američki glumac, plivač Džon Vajs Miler, „Bal na vodi“, glumica Ester Vilijams i ruski film „Kameni cvet“ (bajka) i „Pastir Kostja“ i dr. U to vreme druga naša razonoda bila je šabački korzo-štrafta, bašta „Drina“ i Pozorište. Najbolji dani, i najviše posetilaca na šabačkom korzou bili su subota i nedelja veče. Mladi su se kretali u tom prostoru dve ulice M. Tita (sada gosp. Jevremova) i Karađorđeve, i u tom mimoilaženju i susretanju mladića i devojaka, pogledi su se „susretali“, događala su se upoznavanja mladića i devojaka. Kada se vratim u te godine mladosti i šabačkog korza, bilo je lepo i nezaboravno. Nažalost šabačakog korza više nema. U Šapcu, Masarikovoj ulici igranke su bile na više mesta, a održavale su se cele kalendarske godine, a i u vreme školskih raspusta. U Šapcu za igranke udarni dani u nedelji bili su subota i nedelja. Igranke su se održavale na više mesta i bile su vrlo posećene. Najbolje igranke su bile: u sali gimnazije (sada svečana sala), u Internatu Učiteljske škole (sada zgrada Ekononmske škole) Medicinskoj školi, DTV „Partizan“ (sada zgrada „Sokolskog doma“), u bašti „Drina“, u Domu Armije (sada zgrada Kulturnog centra). U Masarikovoj ulici i u centru Šapca, bilo je najviše mesta gde su se tada održavale igranke. U zgradi, sada šabačkog Muzeja, održavane su dnevne igranke „Matine“ a u popodnevnim časovima u vremenu od 16 do 20 časova. Tada u zgradi Muzeja, bilo je i učionica, učenika šabačke gimnazije, i učenica, učenika prvih generacija Ekonomske škole. Na igrankama se svirala evergrin muzika. Igrale su se okretne igre: tango, valcer, rumba, samba, roken rol. Orkestri koji su svirali igranke imali su po 5 poznatih muzičara: braća Pavlović: Mile, Dušan i Kosta-Koka, braća Čavić, Braca Kamila i Sava, Slobodan Popović, Ješa, Živojin Jevtić-Bata Mrav, a u zabavnom orkestru Radio Beograda, kod Bubiše Simića, svirao je klarinet Blagoje Petrović Prca. Pored njih muzičari su bili, Apelić, Stolić, Jaša, Miško, Toma Ruvidić, Ješa, i mnogi drugi, a kasnije u radio Beogradu muzičar je bio, naš sugrađanin Brana Đokić. Igranke u selu Klenku, subotom i nedeljom svirali su: Sveta Pavlović Zis, Mika Savković, Ikaš Gardić. Poznati šabački muzičari bili su i braća Radaković. Mile i Dragan i mnogi drugi.
U vezi šabačkog Muzeja i drugih kulturnih ustanova, autora Stane Munjić u knjizi od 2016 „Priče iz Rabadžijskog šora“, navešću nekoliko njenih citata o g-din Ljubomiru Pavloviću, mimo svoje volje bio je predsednik opštine Šabac: od 1929. do 1931. godine. Bio je većnik Drinske banovine u Sarjevu. Posvetio se kulturnom i društvenom radu kao i radu kulturnih ustanova. Bio je predsednik narodne knjižnice i čitaonice, predsednik odbora za obnovu Vukove kuće u Tršiću i Vukovog doma u Loznici. Za ime Ljubomira Pavlovića vezano je i osnivanje Šabačkog Muzeja i Narodnog univerziteta. Šabac je voleo i višestruko ga je zadužio. Odmah nakon smrti Ljubomira Pavlovića, na predlog, g-dina Žike Popovića, pod pokroviteljstvom Narodne knjižnice i čitaonice, osnovan je Pavlovićev fond, a pokrenuta je i akcija za podizanje poprsja Ljubomira Pavlovića. Ali, Šabac do DANAS NIČIM to nije obeležio. Prisustvo ovog velikana u svojoj istoriji. Citati u knjizi-strana 64, 65 i 67! Zato u ovoj kolumni u ime moje porodice, dece mojih šest tetaka i dece moja tri strica, svi Šapčani kojio žive širom države Srbije, mnogo zahvaljujem Stani Munjić, autoru knjige „Priče iz Rabadžijskog šora“ pto je iznela sve istinite podatke o znamenitim Šapčanima, kojima se Šabac do danas nije odužio? Stano bravo! I hvala TI!! Naime odgovorni koji „sede“ i rade u kulturnim ustanovama, dužni su da prate istorijske i kulturne događaje u razvoju Šapca, i ljude znamenite Šapčane koji su mnogo doprineli da se te ustanove u Šapcu osnuju, muzej, biblioteka i dr. Tih znamenitih Šapčana nema više među nama, a Šabac im se do danas nije odužio na pravi način!?? O tim znamenitim ljudima Šapca, postoji pisana dokumentacija, knjige od više autora i dokumentacija, koja se nalazi u Arhivu Šapca i Arhivu Srbije. Pojedinci koji sede u kulturnim ustanovama u Muzeju i biblioteci, degradirali su te znamenite Šapčane, stavljajući ih u zapećak, baš ih briga, jer imaju odlična radna mesta i velike lične dohotke. U ovoj kolumni navešću samo dva znamenita Šapčanina: Ljubomira Pavlovića i Roberta Tolingera. Šabac im se do danas nije odužio već ih je degradirao. Dao im je ulice u selu Pocerskom Pričinoviću. Pismenim putem obratio sam se Komisiji za imenovanje ulica. Komisija: prota Marko Pavlović, Svetlanka Milutinović, zaposlena u Muzeju, Nadica Radovanović (Petrović) penzioner, rad. staž Biblioteka, da se Ljubomiru Pavloviću da ulica u Šapcu, dobio sam negativan odgovor!!?
P.S. Komisija za imenovanje ulica treba da pročita knjigu „Priče iz Rabadžijskog šora“ gospođe Stane Munjić.
-NASTAVIĆE SE –
Pavle Pavlović, šrof. fizič, vaspitanja u penziji