„Vera nas je održala, njojzi hvala“ je jedna od poslovica koja je ponikla iz naroda i koja jasno govori da je ovaj narod, koji je uvek bio na vetrometini svih nedaća i nesrećnih događanja, opstao samo zato što je verovao. Verovao u Boga, verovao u pravdu, u istinu, u dobrotu… Stub i oslonac vere vezan je za Crkvu oko koje se narod uvek okupljao u teškim vremenima i od koje je tražio zaštitu i pomoć. Pa čak i onda kada je crkva bila, takoreći, zabranjena, kada se u nju odlazilo krišom, kada se krišom slavilo i u kuću primali sveštenici.
Sa dolaskom višestranačja, ili demokratije, crkvena vrata su se širom otvorila i narod je pohrlio u crkve. Međutim, iako, po svim ispitivanjima javnog mnjenja, crkva još uvek ima najveće poverenje građana ono se, u poslednje vreme, sve više urušava. A kako to izgleda može se zaključiti iz priče jedne žene, vernice, ktitora, medicinske sestre koja ceo svoj život ide u crkvu, pomaže sve akcije koje crkva sprovodi, veruje, pobožna je a tako je vaspitala i svoju decu a sad to čini i sa unucima. A njena priča, ispričana našoj redakciji, je potresna i razočaravajuća:
„U goste mi je došla unuka koja živi u inostranstvu. Često je vodim u našu crkvu, ispred koje ima sjajan prostor za igru dece, koja se nalazi u blizini moje kuće, koja je novosagrađena, divno sređena i za čiju izgradnju je moja porodica poklonila dosta novca. Tamo sam joj kupila brojanicu kojom se moja unuka mnogo obradovala. Nije je skidala sa ruke i zvala ju je „boga“. Međutim, jednog dana brojanica se pokidala a perlice su se rasule. To je mnogo rastužilo dete koje je počelo neprestano da plače. Naravno, to nije bio veliki problem jer je ta brojanica kupljena baš u crkvi nedaleko od naše kuće pa smo pošle da kupimo novu. Ali, ono što nas je tamo dočekalo potpuno me je prenerazilo.
Vrata crkvene prodavnice su bila otvorena i u njoj su sedele dve osobe u mantijama. Nažalost, kada smo rekle zašto smo došle osobe u mantijama, namerno ih ovako zovem jer to nisu sveštenici, drsko su nam rekli da izađemo iz prodavnice, u toku je „popis“ i ne mogu da nam „prodaju robu“. Molila sam, preklinjala, dete je plakalo i vikalo hoću „bogu“, dajte mi „bogu“, ali ti ljudi se na to nisu obazirali. Čak, šta više, postajali su sve drskiji i bezobrazniji i na kraju su nas i bukvalno izbacili iz prodavnice. A dete je plakalo, nisam mogla da je smirim.
Vratili smo se kući poniženi sa gorčinom u grudima i duši. I, počela sam da razmišljam da u crkvu više ne odlazim. Jer ovo više nije ona ustanova sa kojom sam odrastala već je pretvorena u „preduzeće“ sa jasnim i vidljivim cenovnikom.“
Priča, prosto neverovatna jer svakom istinskom svešteniku treba da služi na radost i ponos kad im u crkvu dođe neki vernik a pogotovo dete koje treba usmeriti na put pobožnosti.
Nažalost, ovo nije izolovana priča i sve više građana i vernika počinje da se žali na ono što u crkvi i sa sveštenicima doživljava. Ne tako davno, mi stariji, još se sećamo vremena kada su vernicima u kuću dolazili sveštenici da obave neki obred a da pri tom nisu tražili ništa. Davao je ko šta ima i koliko, bilo da je to bilo u novcu ili u naturi. Naročito pamtimo kako su se dobronaklono odnosili prema deci za koju su uvek imali neki poklončić, krstić ili nešto drugo ali uvek i lepu reč.
U međuvremenu se mnogo toga promenilo. Uvedena je tarifa za crkvene obrede pa ko ima, može. Crkva sve više liči na preduzeće u kojem se na duhovnost zaboravlja jer novac je prioritet.
I, tako, nešto se čudno dešava i sa ovim narodom koji je kroz vekove išao u borbu sa pokličom „sa verom u Boga…“ i pobeđivao. Sve nešto mislim da se sve promenilo kada je uz pomoć medija i propagande Boga zamenila osoba koja radi u „interesu“ građana, daje im plate i penzije, gradi puteve i bolnice, obećava sve i svašta pa je narod počeo više da veruje njemu, koji je tu pored njih na zemlji i koga gledaju i slušaju svakodnevno, a ne onom na nebu. Nesreća je u tome što ga, da tako radi, podržavaju i vsoki crkveni velikodostojnici pa je stanje sve gore i gore a kako će se završiti teško je prognozirati. Međutim, potpuno je izvesno da narod koji izgubi veru nema svetlu budućnost.
Bog nije iza zaključanih vrata
Postoje trenuci kada čoveka ne zaboli ono što mu je neko rekao, već mesto na kome mu je to rečeno. Kada vas odbiju u prodavnici, slegnete ramenima i odete dalje, u drugu. Kada vas odbiju u državnoj instituciji, naljutite se i opsujete birokratiju. Ali kada vas, zajedno sa uplakanim detetom, odbiju na pragu crkve, tada ne zaboli samo srce. Zaboli i vera.
Nije problem u jednoj brojanici. Ona se može kupiti sutra ili na nekom drugom mestu. Problem je što je jedno dete, koje je u brojanici videlo Boga, naučilo da pred vratima hrama može da bude važniji popis robe od njegovih suza. To je lekcija koju nijedna Crkva ne bi smela da dozvoli.
Vera nije fiskalni račun. Nije cenovnik. Nije radno vreme. Nije administracija. Vera počinje tamo gde čovek prepozna drugog čoveka. Sve drugo je sporedno.
Nažalost, živimo u vremenu u kojem se gotovo sve pretvara u uslugu koja ima svoju cenu. Škole mere uspeh brojkama, bolnice terminima, politika rejtingom, mediji klikovima. Bilo bi tragično da i hramovi počnu da mere ljude novcem ili vremenom koje će im posvetiti.
Crkva je kroz vekove opstajala ne zbog zidova, već zbog ljudi koji su umeli da zagrle, uteše i saslušaju. Naši stari ne pamte koliko je ko platio osvećenje vodice ili opelo, pamte sveštenika koji je pešačio kilometrima po snegu da obiđe bolesnika, koji je seo za siromašnu trpezu bez pitanja koliko će biti nagrađen, koji je znao da je lepa reč ponekad vrednija od svake propovedi.
Zato najveća opasnost danas nije što će ljudi prestati da idu u crkvu. Veća je opasnost što će prestati da veruju jedni drugima. A narod bez poverenja lako izgubi i veru, i nadu, i zajedništvo.
Ipak, ne treba zbog jednog lošeg iskustva odustati od Boga. Ljudi greše. Institucije greše. Sveštenici su ljudi i među njima ima divnih pastira, ali i onih koji zaborave zbog čega su obukli mantiju. Zbog njih ne treba napustiti ono što je vekovima održalo ovaj narod.
Jer Bog nije u kasi. Nije u cenovniku. Nije ni iza zaključanih vrata crkvene prodavnice.
Bog je u onom detetu koje plače za svojom brojanicom, u baki koja ga teši, u čoveku koji će zastati da pomogne i u svakome ko će izabrati dobrotu umesto ravnodušnosti.
Međutim, ako to zaboravimo, izgubićemo mnogo više od vere. Izgubićemo sebe.
Crkva nije mantija
Kada ljudi dožive neprijatnost u crkvi, vrlo lako poistovete postupak pojedinca sa verom ili čitavom Crkvom. Međutim, to nije isto. Kao što jedan loš lekar ne znači da je medicina loša, niti jedan korumpirani sudija znači da je pravda kao ideal pogrešna, tako ni neprimereno ponašanje pojedinih ljudi u mantiji ne govori samo po sebi o veri. S druge strane, upravo zato je odgovornost onih koji predstavljaju Crkvu veća nego odgovornost bilo koje druge profesije jer njihov postupak ljudi često doživljavaju kao lice same Crkve.
Danas kao da je najlakše srušiti autoritet. Ako se uruši poverenje u porodicu, školu, Crkvu, nauku ili institucije, ljudi će ostati sami, bez oslonca. A čovekom koji nema u šta da veruje mnogo je lakše upravljati nego čovekom koji ima čvrst moralni kompas. Zato je važno sačuvati razliku između vere i onih koji je predstavljaju. Ljudi mogu da pogreše, mogu da razočaraju, mogu da zloupotrebe položaj. Vera ne može. Ona ostaje ista onoliko koliko smo mi spremni da je živimo, a ne samo da o njoj govorimo.
Ivan Kovačević
Naslovna fotografija: TOŠ
