– povodom teksta Dragana Malovića, „Ne treba od studenata praviti zaštićenu vrstu“, („Danas“, 1/2. 8., Vikend dodatak, VI) i kolumne Milana St. Protića, „Pažnja, diktatura na vidiku!“ (isti izvor, IX) –
O odgovornosti studenata, odnosno njihovih izabranika može se govoriti tek ako/ kada postanu i formalno politička većina, te budu preuzeli vlast u Srbiji. S tim u vezi, nekima, najblaže rečeno, smeta što još uvek nisu javno poznata imena na studentskoj izbornoj listi. A šta bi tek bilo da su već obelodanjena: njihovo diskreditovanje do kosti!! Tako da je logično je da ta lica budu zvanično predstavljena upravo na dan raspisivanja izbora. Uzgred, za sada nam nisu dostupne ni ostale izborne liste.
Nota bene: mentalitet nezanemarljivog broja građana spram pravde i pravila je u najmanju ruku problematičan, ima više slojeva. Jer, ovdašnje javno mnjenje, s ma kojom i kakvom vlašću, nije lako potčiniti redu, principijelnosti, zdravoj ekonomiji, otvorenom tržištu, nefasadnoj demokratiji, standardnom parlamenarizmu i istinskoj vladavini (ljudskih) prava, osnovnim vrednostima savremene ustavnosti. U pitanju je proces koji zahteva strpljenje. A sadašnji moćnički srebroljupci nam pride ostavljaju golemu „zimnicu“ bezakonja, primitivizma i nemorala.
A što se tiče političkog ponašanja dela našeg naroda ono je, jednostavno – tišina, ćutanje. Ni da, ni ne. U pitanju je uzdržavanje koje će kad-tad da se pretvori u nešto određeno. Ili pak kod nekih i neće. Na podizanju njihove svesti, na njihovom „buđenju“ i izbornom aktiviranju treba prilježno raditi. Pritom, bez ikakve prisile da se bilo ko apriori izjasni, posebno ne u određenom smeru.
S druge strane, g. Milan St. Protić u svojoj redovnoj nedeljnoj kolumni, imajući u vidu ukupnost okolnosti na domaćoj društvenoj sceni, ne smatra izbore legitimnim i izglednim mehanizmom da se proveri političko raspoloženja naroda. No, nije nam tom prilikom objasnio (in fine svoje analize) u čemu bi se sastojala „mirna demokratska revolucija“ – za koju se on inače zalaže.
Dakako, studenti i njihovi kandidati zasigurno ne mogu, nisu i neče biti idealni, nisu bezgrešni, odnosno svima po volji. Ponavljam i podvlačim: oštro ćemo krtikovati i svaku sledeću, novu vlast kada nešto loše uradi, ako izneveri data obećanja, naša očekivanja. Tada odgovornost pada na njena pleća.
- Dragan Malović, u tekstu koji sam na početku locirao, teži da bude izbalansiran u svojim stavovima: kao da nas presvlači, oblači nam čas „mokre, čas suve majice'“. On načelno, prima facie tačno – ali preuranjeno, unapred, kao da proriče?! – veli: „Demokratija ne počinje onog trenutka kada se pojave nova lica kojima ćemo bez rezervno verovati. Ona počinje onda kada shvatimo da ni najbolja namera nije zamena za odgovornost, a ni najveće poverenje nije razlog da se utiša kritički glas“. Ipak, držim da valja postupiti baš obrnuto: savesnim studentima, zbog njihovog dosadašnjeg celokupnog, dakako i političkog angažovanja, hrabrosti i uporstva, treba pružiti šansu baš „na neviđeno“ – i od strane građana i od prâve opozicije! – a ne kobajagi odmerenim (ne umerenim!) upozorenjima (kao) iz potaje blanko rušiti njihov teško stečeni kredibilitet. Na čiju polzu?
Uostalom, nije vreme za „eleganciju“ i dociranja. Postojeći režim je samo na nekoliko koraka od totalnog vanpravnog haosa u državi, u društvu. Živimo pod beskrupuloznom strahovladom. To više nije ni populizam, ni na(r)cizam, odnosno simulovani nacionalizam – suočeni smo sa duboko kriminalizovanim autoritarnim vlastodršcima kojima ništa nije sveto. Šta god da nas snađe kad ova vlast padne, teško da može biti grđe – u Srbiji to nije lako ni zamisliti! – od tekuće dugogodišnje politikantske zbilje višekratno protkane nesnošljovim pravnim i fizičkim nasiljem, manipuliacijama i lažima.
Za kraj: Protićevu soluciju „mirne demokratske revolucije“ razumem kao koktel – kumulativno ili alternativno – opšte građanske neposlušnosti, generalnog štrajka, gromopucateljni građanski protest sa „malo nasilja“, odnosno „bez masovnog nasilja“ (googl kao primer za tako nešto dâje petooktobarski prevrat), potkupljivanja pohlepnih „preletača“, izdaje u krilu aktuelnih razularenih uzurpatora, jakog i višestranog međunarodnog pritiska na A. Vučića (sankcije i slično), kao i inostrane podrške i pomoći studentskoj listi zajedno sa autentičnom domaćom opozicijom.
Ili je, zapravo, posredi nešto sasvim, sasvim drugo – korenito različito?
Sve u svemu, „mirna demokratska revolucija“ bila bi razuman, nužan i poslednji izlaz ka svetlu sutrašnjice, budu li i predstojeći izbori – izvesno!? – opet od ovih istih duboko nelegalno potkopani, sramno pokradeni.
Zoran R. Tomić
