Ratko Đalović, Gornja Vranjska
Život na selu vidim kao dolazak na srpsku železničku stanicu. Dođeš i onda tu čekaš, čekaš i čekaš… i kad naposletku voz ipak ne dođe, ti sedneš u prvi autobus ili taksi, samo da odeš odatle i pomeriš se sa mrtve tačke. Tako i na selu, svi samo čekaju neki autobus da odu bilo gde gde ih čeka makar pomeranje sa mrtve tačke i prestanak čekanja. Nisam preterano zadovoljan, imamo od prirode sve, ali nedostaje ono što ljudska ruka treba da stvori: infrastruktura (sportski tereni, pošta, crkva, bilo kakav put – samo bez rupa, ulično osvetljenje), nedostaje posao u selu ili u blizini, pošto čoveku, ako ne želi da se bavi poljoprivredom, kao opcija ostaje samo Šabac. Tamo opet nije moguće živeti, ako nemaš sopstveni automobil i dovoljnu platu da pokrije putne troškove. Mislim da je sve navedeno potrebno nadomestiti, a pre svega srediti i osvetliti puteve, povećati mogućnosti za zaposlenje i obezbediti podsticaje za mlade ljude koji krecu faktički od nule, a žele da se bave poljoprivrednom proizvodnjom.