Postoje datumi koji ne prolaze. Oni ne stare, ne blede i ne zastarevaju. Samo menjaju oblik. Za Srbe na Kosovu i Metohiji, 17. mart je upravo takav datum: rana koja ne zarasta, već se svake godine iznova otvara.
Na današnji dan 2004. godine dogodio se jedan od najorganizovanijih talasa nasilja nad Srbima nakon rata. U samo nekoliko dana spaljene su stotine kuća, uništene desetine crkava i manastira, a hiljade ljudi proterane su iz svojih domova. Ono što nije izgorelo, napušteno je. Ono što nije srušeno, ostalo je bez ljudi.
Nije to bio „incident“. Niti „spontana reakcija“. Bio je to pogrom. Sistematski, koordinisan. I gotovo nekažnjen.
Međunarodne snage, koje su imale mandat da zaštite civile, pokazale su svu nemoć ili nespremnost da spreče nasilje. Posle nekoliko dana haosa, usledila je tišina. Tišina koja traje do danas. Bez ozbiljne odgovornosti, bez pravde koja bi makar simbolično zatvorila to poglavlje.
Ali poglavlje nije zatvoreno.
Danas se kuće više ne pale. Danas se ljudi ne proteruju u kolonama pred kamerama. Danas se to radi tiše, urednije i – zakonski. Donošenjem propisa koji menjaju samu prirodu prisustva jednog naroda na prostoru na kome vekovima živi.
Novi zakon o strancima na Kosovu otvara pitanje koje ne bi smelo ni da postoji: da li Srbi mogu postati stranci u sopstvenim domovima? U praksi, takav pravni okvir može značiti administrativno obespravljivanje: od boravka do imovine. Ako nisi „prepoznat“ od sistema, onda ne postojiš. A kada ne postojiš, lako te je ukloniti.
To više nije nasilje mase. To je nasilje sistema.
Razlika između 2004. i danas nije u cilju, već u metodu. Tada su gorele crkve. Danas gore papiri. Tada su ljudi bežali pred ruljom. Danas odlaze pred birokratijom.
I dok se sve to događa, reakcija zvaničnog Beograda ostaje u okvirima poznate matrice. U martu 2004, za vreme samog pogroma, vlada u Beogradu nije uspela da obezbedi ni evakuaciju sopstvenih civila na vreme, tj. KFOR je reagovao pre nego što je Srbija uopšte formulisala zahtev. Dvadeset godina kasnije, obrazac je isti: saopštenja, zabrinutost, diplomatske fraze. Mnogo reči, malo posledica.
Najveći problem nije samo u onome što se dešava na Kosovu. Već u tome što se na to ne odgovara.
Jer zaborav nije neutralan čin, a ko ćuti dok se narod administrativno briše, ne stoji po strani. Stoji uz one koji brišu.
Ako danas prihvatimo da ljudi mogu postati stranci u sopstvenoj zemlji, onda smo već pristali na poraz. Ne vojni, ne politički, već moralni.
A narod koji pristane na moralni poraz, ne gubi samo teritoriju. Gubi razlog da je ikada brani.
Jovica Radović