Popust015

Za mlade nije važno gde žive, već da stvaraju

0

Slikar Željko Dragićević iz Sovljaka za „Podrinske“

Dve decenije Željko Dragićević slikarskom kičicom stvara jedan novi svet nalazeći inspiraciju u svemu što ga okružuje. U rodnom Sovljaku, kome se posle godina života u Beogradu, Novom Sadu i Šapcu, vratio, nastavlja da slika ulažući neiscrpnu energiju tako da mu svako novo delo služi na ponos. Kao i svaki umetnik, svakodnevno vodi bitku sa sobom i stvaralačkim naletom koji ga katkad provocira, katkad umiruje. U selu, naglašava, postoji toliko toga lepog da se rečima ne može opisati. Što ne kaže rečju, kaže slikom, a sam pogled na njegovo stvaralaštvo govori mnogo više nego što bi probrane reči mogle da iskažu…

dscf7585-Umoran sam od negativnih i sumornih priča o tome koliko je težak seoski život. Nije toliko strašno, niti „crno“ živeti na selu. Ovde ima toliko lepih stvari da je neopisivo. Ispod lipe, kad sam bio mali, visilo je sedam ljuljaški. Svi smo odrasli tu, a u ulici je, tri kuće od mene, živeo legendarni Dragić Sokić, jedinstvena pojava u Srbiji. Kod njega i njegove supruge Katice, koja je bila profesionalni poslastičar, provodili smo dosta vremena kada su roditelji bili na poslu. Dok brat „pika“ loptu, ja crtam, slikam, gledam šta ona radi. Jednog dana, videla je moj crtež i rekla sa oduševljenjem da ću sigurno biti umetnik, na šta je moja pragmatična baba samo odmahnula glavom u neverici – kaže i sa osmehom se seća atipičnog slikara, koji je živeo u dvorištu poput rajskog vrta, sedeo ceo dan u hladovini, slikajući i živeći do tog posla, što je bilo neshvatljivo za ljude koji se bore sa svakodnevicom, ali ne i za njegovu tada dečju glavu.

Upravo u toj ljudskoj borbi, u tom ambijentu, sa toliko skrivene i vidljive lepote, crpi inspiraciju za neverovatne slike. Dragićević je uveren da nam toliko toga lepog po ćoškovima Srbije promiče, dok se u medijima svakodnevno plasiraju vesti iz crne hronike. Rođen je u Malom Parizu, u koji se, kaže, nije vraćao od ’98, kada je završio srednju Školu za umetničke zanate, a koja mu je kao umetniku postavila čvrste temelje za sve što će graditi u budućnosti. Njegov povratak je obeležen slikanjem u nekoliko igraonica i u KUD-u „Abrašević“, čiji je prostor 2014. godine oplemenio udahnuvši boje i oblike njegovim zidovima i tako na sebi svojstven način oživeo tradiciju dužu od jednog veka. Ni Bogatiću nije ostao dužan.

-Da nije bilo tog slikanja po gradu pre dve godine i oslikavanja u Prnjavoru koje je finansirao grad Šabac, teško bi neke političke strukture prepoznale ozbiljnost u mom radu. Radio sam veliki mural na zgradi suda i u glavnom ulazu Kulturno-obrazovnog centra u Bogatiću. Prvi dan posle Đurđevdana, proba orkestra u toku, pripreme za koncert, a ja na skelama počinjem da slikam, i, kako su oni svirali, tako su se u meni rađale ideje. Uz nekoliko bitnih portreta, to je stvarno bio praznik za umetničku dušu – priča on, ne krijući da ima prednost u odnosu na kolege iz grada, budući da živi u takvom domaćinstvu gde mu je sve dostupno i ima izobilje materijala za nova dela, uz potpunu slobodu u odabiru lokacije na kojoj će da stvara.

Šest godina je živeo u Beogradu, četiri u Šapcu, godinu dana u Novom Sadu, uglavnom u skučenom prostoru, koji ga je ograničavao i sužavao spektar njegovih mogućnosti. U selu mu je otvoren put da vaje, kleše, pravi ramove i uživa u benefitima znanja stečenog u Umetničkoj školi, za koju ističe da je privilegovan što je pohađao. U detinjstvu je od dede zidara takođe mnogo toga naučio.

-Imam jedan veliki objekat – atelje, gde mogu da zakačim veliko platno i slikam. Mogu da sednem ispod lipe i čekam svitanje sunca. Bogatstvo informacijama kojima su nas zasuli u školi i ta njihova sloboda uticali su da se rasplinemo u stvaralaštvu. Za četiri godine u Umetničkoj u Šapcu naučio sam više nego za šest godina u Beogradu. Kruna mog bitisanja u prestonici bilo je druženje u Narodnom muzeju sa delima Paje Jovanovića, Uroša Predića, Nadežde Petrović, Stevana Aleksića. Više vremena sam proveo tamo nego po beogradskim kafanama, a obišao sam ih mnogo – kaže i priznaje da je svaki umetnik pomalo boem.

Za 22 godine slikanja uradio je 700 portreta i preko 7.500 slika. Bez obzira na to da li je u pitanju minijatura ili zid od deset metara, na svaku je ponosan. Slikanje portreta spaslo ga je u hladnim zimskim danima. Fotografija iz Dublja iz vremena kad je radio mural u porti crkve, krasi zid jedne od soba u porodičnoj kući. Kako objašnjava, to je više scenografsko rešenje, nastalo za pet dana. Prošle godine, povodom 200 godina od Boja na Dublju, starešinu crkve, sveštenika Uroša Živkovića, pozvali su iz Arhiva Šumadije. Imali su skice svih bitaka za štampani katalog iz Drugog srpskog ustanka, ali im je nedostajala ta. On je doneo nedostajuću skicu i tako se rodila saradnja.

Za sebe kaže da živi za umetnost i od umetnosti.

-Ivo Andrić je bio na retrospektivnoj izložbi Jovana Bijelića u svom kraju. Pozvali su ga da održi besedu, a on je rekao da u toj ludačkoj, mladalačkoj energiji čovek želi da vidi sve, ali retki imaju tu snagu da preplivaju do druge obale. Svi ti propusti, budalaštine, izgledaju interesantno, zanimljivo, kao materijali za nova dela. Na kraju, pominje Kamija Koroa kako on u svojim devedesetim sa suprugom na drugoj strani obale može da uživa u tome što je naslikano tamo – priseća se.

Svoj umetnički pravac definiše kao veliku potragu za samim sobom. Nekad ga veseli da rezbari, nekad odgovara velikom izazovu da slika ikone. U biografiji „zlatnim“ slovima upisuje Koloniju „Zvona Metohije“ i boravak na liturgijji u Dečanima, „Dane srpske kulture u Parizu“ i slikanje u „Abraševiću“. Iako živi u selu, poljoprivreda, priznaje, nije zanimanje kome može da se posveti.

-Kad sam spoznao da me poljoprivreda odvlači od umetnosti, prestao sam da se bavim time. Domaćin ove kuće je moj brat, koji je oženjen, otac dvoje dece, a ja sam tu „u prolazu“. Verovatno ću u nekim gradinama kao Milić napraviti kulu – atelje i skloniti se, a imati neku bazu u gradu. To nije moj beg odavde, već svest da me u teškim trenucima spaslo druženje s pravim ljudima i slikanje na pravim mestima koje sam sreo i u gradu. Trudim se da svet posmatram kroz neku lepšu prizmu. Jeste teško, živimo u takvom ambijentu, ali uvek može da bude bolje. Ne zato što sam ja slikar, pa mogu da sedim usred šume i da mi bude lepo – kaže i dodaje da planira da za koncert „Abraševića“ u hali „Zorka“ naslika rikvant, obeleži 200 godina od dolaska Jevrema Obrenovića u grad Šabac i predstavi Obrenovićki duh, duh svega dobrog, lepog, pozitivnog, evropejskog.

Dolazak u KUD „Abrašević“ opisuje kao praznik za srce i dušu.

-Ono što ima „Abrašević“ za mene je mini Skadarlija u srcu grada, zato što su mi ateljei bili tamo, gde sam i dobar deo studija proveo. Verujem da za mlade nije važno gde žive, već da stvaraju. Ja sam za kratko vreme napravio dve izuzetne stvari. U OŠ „Mika Mitrović“ u Bogatiću, gde sam završio školu, oslikao sam sto kvadrata sa detaljima i ličnostima tog kraja, nakon čega sam oslikao zgradu suda i Kulturno-obrazovni centar. Kad imaš srce, energiju, ideju i uz malo „mišića“, sve možeš da postigneš. Važna je i institucionalna podrška, da nije bilo razumevanja opštinskog rukovodstva, teško bih to realizovao. Uprkos svemu, verujem da je vrlo malo potrebno da svet bude lepši- zaključuje Dragićević.

Dragana Dimitrijević

Leave A Reply