Vreme je za inventarisanje

0

Dragi moji,

polako teku ovi dani vanrednog stanja. Proleće stiglo, zlohudni mart istekao… Ne radi se, boravi se u kući, a tada nekako vreme dobija sasvim drugu dimenziju. Ne gledam konferencije za štampu, slabo pratim informativne emisije, jedva do mene dolaze apeli vlasti i pretnje koje se, čujem, upućuju neposlušnom narodu… Nekako više vremena provodim u inventarisanju prošlosti, od detinjstva do danas. Nikako nisam voleo one natpise na radnjama,“INVENTAR-NE RADIMO“, koji su poslovođe stavljale na ulazna vrata, u vreme kada su kase bile ručne, a počesto su to bili beli papiri za pakovanje i olovka iza uveta. Uvek sam bio tužan kada nešto ne radi… Za Prvi maj, za Dan ustanka, za Dan Borca, za 29.novembar, za Novu godinu… Osećao sam se nekako neslobodnim da uđem u radnju i kupim čokoladicu  Životinjskog carstva ili cigaret žvaku uz koju je u pakovanju išla i sličica, Gregorija Peka ili Natali Vud… Nekad bilo… Davno… Danas… Neke radnje ne rade, neke rade ograničeno, ispred njih redovi, barijere,na ulicu ne možeš kada hoćeš, neki ne mogu uopšte,a strah koji čitam sa lica mojih prijatelja i poruke preko Vibera i putem SMS-a prosto ubijaju… O kafi i pivcu sa drugarima, u omiljenoj kafanici, nema ni govora… I onda, šta raditi, a ne biti beskoristan… Sećam se vremena zaraze Variolom verom i vakcinacije po školama,zabrane izlaska na korzo zbog upada ustaških terorista, pa dežuranja starijih, nekako u vreme pred smrt Josipa Broza, pa tih majskih dana  kad je besmrtni ipak umro… Sećam se svih nestašica, od struje, benzina, hleba, kafe,čokolada… ratova devedesetih,i onog osamdesetosmodnevnog bomardovanja SRJ, pa ubistva Đinđića… uvek je nekako u Srbiji postojala tišina… grobna tišina. I danas isto… Da li nam je sudbina da tako čujemo tišinu da nam izgleda nestvarno? Izgleda da jeste… A gde smo mi tu, šta radimo i možemo li išta da promenimo… „A zašto vidiš trun u oku brata svog, a brvna u oku svom ne osećaš“-Matej 7.37. Ne znam, ali čini mi se da ćemo mi ovog puta bolje proći  u ovom čudu koje je snašlo svet i da zalud tražimo brvna u našem oku… Možda će svi ovi dani, kada nam je naša radnja zatvorena, i kada svi inventarišemo, doneti nešto novo, bolje i lepše, onda kada radnja, jednog dana  proradi… Možda će upravo ova tišina izroditi neki juriš i doneti nešto sasvim novo… Jer kako kaže stara izreka, ona najmudrija, narodna, u svakom zlu ima i nečeg dobrog… makar i zrno… Neka trunka u našem oku postane brvno preko koga ćemo preći muke i jade, kao onomad naša vojska u Prvom velikom ratu… Naš grad može odigrati glavnu ulogu… Može, a da li će? Tri največa ordena su na grudima Šapca, sva tri iz tog Prvog rata…Danas, neko je mislio da će nas poniziti ako nam  ne dostavi opremu za poljsku bolnicu…Prevario se… današnji Šabac je kao i taj iz 1918. ili onaj srpski grad, koji ima duh onih Srba iz 1885.g. kada je srpska vojska kralja Milana, na jedan  dan obustavila ratna dejstva sa Bugarima, da bi Crveni krst pomogao njihovim ranjenim, pri čemu je svom neprijatelju dala i sanitetski materijal, uključujući i poljske krevete…Nije slučajno da je  takav gest,jedinstven u svetu, obeležen u zgradi Crvenog krsta u Ženevi, gde na tabli stoji:“Budi HUMAN kao što je bila Srbija“… Možda će Šabac imati upravo tu čast… da otvori vrata hrabroj Srbiji i povede je u budućnost… Možda…

Do tada, ostanite u kući, čuvajte se i Bog će Vas čuvati.

Sve Vas volim i pozdravljam.

Facebook komentari

Leave A Reply