Voja Popović iz Zminjaka za „Podrinske“

0

Moja je obaveza da negujem ono što su generacije stvarale

 

20151212_142149Želja da nastavi školovanje odvela ga je u vojvođansku ravnicu, ali mu je srce ostalo u Mačvi. Osnovnu školu, Voja Popović, završio je kao vukovac, a lepu tradiciju u obrazovanju nastavio je u srednjoj Ekonomskoj školi, koju je, takođe, završio sa odličnim uspehom. Pošto mu je ekonomija ušla u krv, a poljoprivreda već bila u duši, svoje dve ljubavi objedinio je upisavši Ekonomski fakultet na Univerzitetu u Novom Sadu – smer agrarna ekonomija i agrobiznis. Sa nestrpljenjem je dočekao da upiše četvrtu godinu, kada se sa opštih prelazilo na stručne predmete koji su njega najviše interesovali: poljoprivredno računarstvo, savetodavstvo, zadrugarstvo… – prava riznica znanja za mladića koji je odlučio da svoj život posveti poljoprivrednoj proizvodnji, da je unapređuje i da stečeno ostavi u nasledstvo svojoj deci s dubokom verom da će na njih preneti neizmernu ljubav prema selu. Istovremeno, nije želeo da kao njegov otac žali što sebi nije dao priliku da se usavršava, jer znanje ne može da odmogne, a uvek može da pomogne. A i druga su vremena… Danas se mogo veći izazovi postavljaju pred mlade, očekivanja su velika. Život od njih očekuje mnogo, a i oni sami od sebe. Ipak, godine u kojima se Voja nalazi, iako mlade, čine ga vrlo svesnim da je na pravom putu. Kaže, oduvek je znao da je staza kojom se zaputio njemu 20151212_142140namenjena….

– Kad sam upisivao fakultet, duboko u sebi sam znao da ću ovde da ostanem. Nisam čovek koji može da živi između četiri zida, potrebna mi je veća sloboda kretanja, sloboda koja ne može da se kupi, sloboda koju ne mogu da osetim dok hodam po gradskom asfaltu. Kad god se vratim iz Novog Sada, obavezno odem da prošetam do voćnjaka, želim da se uverim da je sve u redu. Imam potrebu da sve držim pod kontrolom, to je moj život, moje sve – iskren je Voja i dodaje da je voćarstvo u njegovoj porodici primarno zanimanje.

Imaju 15 hektara pod zasadom voća – deset hektara pod 20151212_142016višnjom, četiri pod šljivom i jedan hektar pod trešnjom. O svemu se brine zajedno sa ocem i bratom. Ostatak porodice zadužen je za „ženske“ poslove, ali spreman da bude ispomoć muškarcima kad zatreba. Da bi što više bio prisutan, kada je upisao prvu godinu studija, odlučio se da deo svoje radne nedelje provodi u rodnom selu, uprkos obavezama na fakultetu. Za svoju odluku imao je podršku roditelja, koji nisu krili radost zbog sinovljeve ljubavi prema onom što ga je odgajilo i zahvaljujući čemu je i dobio mogućnost da se dalje obrazuje.

20151212_142025– Sticajem okolnosti, video sam da domaćinstva iz kojih deca odlaze na fakultet smanjuju svoju aktivnost i postepeno propadaju, jer ta deca donose odluku da odlaze od kuće i ta domaćinstva se sa tom generacijom gase. Ako i pronađu posao u gradu, nisu adekvatno plaćeni i roditelji nastavljaju da ih finansiraju od kuće s teškom mukom. Muče se i jedni i drugi. Tužno je to, ali razumem ih. Svi imamo različite potrebe i očekivanja – priča Voja i ističe da je to bio jedan od motiva da se ne povede tim primerom.

Stoga je od prvog dana studija četiri dana provodio na fakultetu i tri dana kod kuće. Nijednom njegova 20151212_141857njiva nije bila posejana da nije bio prisutan i sve je stizao. Na nesreću, mala povreda i brz tempo života, učinili su svoje, pa je studiranje produžio za godinu dana, ali ne žali. Misli da time ništa nije izgubio. Naprotiv. Uveren je da drugačije nije ni moglo. Diploma je, smatra, dragocena, znanja koja je stekao veoma su mu važna, a zvaničnu potvrda da ih poseduje pruža mu dodatni osećaj sigurnosti. Sada je sve bliži tome da se potpuno posveti onom što voli i čime se od malena bavi. Ima planove da ulaže i razvija voćarsku proizvodnju, a u tome ga osim porodice, podržavaju i drugovi sa kojima deli iste ciljeve. Oni smatraju da je čovek sam nemoćan, te već sad imaju neka svoja neformalna udruženja preko kojih lakše plasiraju svoju robu otkupljivačima.

20151212_142456– Želimo da osnujemo zadrugu. Mislim da je dobro da se proizvođači udružuju, jer su pojedinci na tržištu zanemarljivi. Kao grupa, sa većom količinom proizvoda i kvalitetom, možemo da ponudimo mnogo više i mnogo više da zaradimo. Mi i danas poslujemo na taj način, nismo zadruga, ali se tako ponašamo. Moj otac je predstavnik naše grupe od desetak voćara iz Zminjaka. Imamo blizu pedesetak hektara višnje, šljive i trešnje, sarađujemo sa „Eliksirom“, koji je naš najveći kupac – priča Voja.

Zanimljivo je, kaže, da su se u porodicama mladi podelili – neki ostaju, neki odlaze u gradove. Njegov brat od tetke završava voćarstvo na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu i planira da se vrati u Zminjak, dok drugi brat završava Policijsku akademiju i planira da ostane u Beogradu. Istovremeno, Vojina rođena sestra želi da se zaposli u gradu, dok će mlađi brat verovatno ostati s njim na selu. Iako ima drugara i dosta njih koji su radno sposobni u porodici, često imaju problem sa manjkom radne snage u sezoni. Ispomažu se međusobno, ali ni to ne podmiruje potrebe. Nažalost, mladi koji mogu da rade i nemaju posla, neće da rade ni za dobru nadnicu. Naporno im je i radije se odlučuju da vreme provode u kladionicama, ispred prodavnica u centru sela, ili se zanose pričama o sezonskim poslovima u inostranstvu.

– Znam da je na selu teško i da mora da se radi od jutra do mraka, ali se ne žalim, jer sam to sam izabrao. Pitaju me često zašto se ne zaposlim u gradu. Ne znam kako da im objasnim da to ne želim i da duboko u sebi verujem da to nije za mene. Ako ja, koji imam uslove da se bavim poljoprivredom, imajući u vidu da je tri generacije poljoprivrednika stvaralo ono što sad imam, šta da radi onaj koji živi u gradu i nema tu alternativu? Mislim da mi možemo da živimo lepo. Situacija u zemlji nije idealna, ali ne možemo čekati da nam nešto padne s neba – smatra Voja.

Kriza se oseća u poljoprivredi i Voja i njegova porodica su toga svesni i prilagođavaju se situaciji. Svojvremeno su podigli kredit da bi izgradili prasilište. Tovili su i do hiljadu svinja godišnje, kupovali nazimice iz Francuske, bili u Udruženju svinjara u Bogatiću… Ove godine utovili su svega 150 svinja i prodaju poslednje krmače, ali ne klonu duhom zbog toga. Pokazuje rukom na sada već prazno prasilište koje je odnelo dosta novca iz kuće… Od stoke imaju još pedeset bikova i jednu kravu.

– Selimo se iz grane u granu, ali treba biti u toku. Poljoprivreda ti daje široke mogućnosti – možeš da proizvodiš hranu, da hraniš svinje… Mačva je takva, posedi su usitnjeni u celoj Srbiji, kod nas je to možda i više izraženo, manje od tri hektara je prosek veličine zemljišta na teritoriji Šapca. Mislim da su voćarstvo i povrtarstvo naša šansa. Šteta je što ne znamo da koristimo mogućnosti koje nam je priroda dala, podzemnu vodu na četiri metra, klimatske uslove koji nam sve više idu na ruku… – iskren je Voja, na čije ime je registrovan deo porodičnog gazdinstva.

On misli da mladim poljoprivrednicima u Zminjaku nema šta da nedostaje, osim slobodnog vremena. Umreženi su i dostupno im je sve preko modernih tehnologija, koje upravo predstavljaju problem starijoj populaciji, koja ne može baš najbolje da isprati trendove oko skupljanja papirologije, plaćanja… Prema Vojinim rečima, kadar u Savetodovnoj stručnoj službi je od devedesetih godina prepolovljen. Nije zadovoljan najavom smanjenja subvencija, a on za sada koristi subvencije za navodnjavanje. Smatra da poljoprivreda jeste šansa Srbije i nije mu jasno zašto nadležni to uporno previđaju. Lokalna samouprava nedovoljno pomaže poljoprivrednicima, ali Voja kaže da je navikao da se najviše oslanja na sebe. Ako zažive IPARD fondovi, spremiće se da konkuriše za ta stredstva, jer veruje da njegove ideje mogu biti prihvaćene. Očigledno je, kaže, da se mladi distanciraju od poljoprivrede na sve moguće načine. Istovremeno, razlog za to su, po njemu i prevelika i nerealna očekivanja.

– Mladi odlaze i olako odustaju od poljoprivrede, delom i zbog toga što očekuju sve preko noći. Kod nas u porodici je tri generacije radilo za ovo što imamo danas i ja osećam moralnu obavezu da to nastavim. Moja deda je od nule krenuo, nije imao traktor. Kaže mi, kad je bio mojih godina, imao je pet bikova i bio domaćin ćovek. Moj otac danas sa 50 bikova ne može da kaže da je domaćin čovek. Deda je imao siguran izvor prihoda, a kod nas je to neizvodljivo. Svestan da smo mi deo tržišta, ne samo naše zemlje, nego i Evropske unije i upravo ono diktira cenu. Ostvarenje prihoda kroz povećanje cene treba isključiti, već profit možemo povećati samo smanjenjem troškova i povećanjem obima proizvodnje – realan je on.

Kaže i da je saznao da u EU ima svega pet posto stanovništva zaposlenog u poljoprivredi i manje od deset posto njih se bavi isključivo poljoprivrednom proizvodnjom, dok su ostali zaposleni u seoskom turizmu, ili u drugim delatnostima u vezi sa poljoprivredem. Pita se sa uzdahom da li će taj trend stići i kod nas. Loše slutnje potvrđuje i u svom okruženju…

– U našem komšiluku se prodaje desetak kuća i po tome se vidi kakva je situacija… Mladi odlaze sa sela. Ne znam šta vide u gradu, ja to nisam upseo da otkrijem, iako sam imao priliku za to. Svoju decu ću vaspitavati tako da verujem da će zavoleti selo kao ja. Radili smo i mučili smo se, upravo da bismo svoju budućnost izgradili na tim temeljima. Ima ovde nas desetak mladih koji vidimo svoju šansu da opstanemo uprkos svemu i trudićemo se da tako i bude – odlučan je on i kaže da se ovih dana sprema se za orezivanje voća. Planira i veliku investiciju – izgradnju sistema protivgradne zaštite trešnje. Raduje ga i što se, ipak, život vraća u selo. U Domu kulture se stalno organizuju razna dešavanja, imaju i svoje Kulturno-umetničko društvo koje okuplja mlade.

– Lepo je što se neguje tradicija. Volim kad prošetaju u narodnim nošnjama kroz selo i udahnu život ulicama – zaključuje Voja, dok nas pozdravlja sa osmehom na licu.

  1. Dimitrijević

(Tekst objavljen 24. Decembra 2015.)

 

 

Facebook komentari

Leave A Reply