Popust015

Vlasnici lokala reketiraju fotografe da bi mogli da fotografišu na svadbama

0

Mladenci sve mogu da biraju, ali ne i ko će da ih slika

Fotografi u Šapcu i Beogradu odlučili su da prestanu da ćute o reketiranju od strane vlasnika lokala, restorana i drugih ugostiteljskih objekata, koje je počelo pre dvadesetak godina u prestonici, a poslednjih godina se proširilo i na ostatak Srbije, uključujući i Šabac. Kako navode, mladencima koji iznajmljuju prostor vlasnici objekata nameću svoje fotografe sa kojima imaju ekskluzivne ugovore, te ih sprečavaju da sami izaberu ko će im fotografisati i snimati najlepše životne trenutke. Budući da većina njih najpre traži prostor u kome će organizovati svadbeno veselje, a izbor foto studija dolazi kasnije, dovedeni su pred svršen čin i ne ostaje im ništa drugo nego da pristanu na uslovljavanja, jer im jasno stavljaju do znanja da fotograf ide uz prostor. Taj fotograf je, naravno, onaj koji ima ekskluzivni ugovor sa vlasnikom objekta i koji za tu privilegiju u Šapcu plaća od 100 do 200 evra po svadbi, dok su te cene u Beogradu znatno više, od 400 do 600 evra za svadbu od 200 gostiju.

Prema rečima Gorana Jovičića, vlasnika Foto „Ljube“, sa tradicijom od tri i po decenije bavljenja fotografskim poslom i dva lokala u gradu u kojima radi šestoro ljudi, problem je u Šapcu star deceniju. Sve je počelo sa jednim restoranom, zatim se proširilo na njih nekoliko, da bi kulminiralo poslednje dve godine. On je istakao da u Šapcu, prema njegovim saznanjima, postoje četiri registrovane fotografske radnje, te da se svi ostali to rade kao dodatni posao ili doživljavaju kao hobi.

Goran Jovičić

-Ne mogu da tvrdim ko pristaje na takve nagodbe. Pokušao sam da animiram kolege iz Šapca da progovore o ovom problemu, ali ljudi ne žele da se upliću i navlače sebi negativne poene, pa zato ne mogu da komentarišem ko plaća reket, a ko ne. Ja sam siguran da ja to ne radim, možda još nekoliko kolega, ali nažalost, sve više kolega prihvata pritisak restorana i to postaje veliki problem– podvlači Jovičić i dodaje da je otežavajuća okolnost što teret celog posla pada na budžet mladenaca i gostiju, jer fotograf plaća reket koji mora uračunati u cenu svoje usluge, 100 do 200 evra, što je maltene polovina ili ceo iznos, koliko bi mladenci inače trebali da plate usluge fotografa.

Javna je tajna, objašnjava, da restorani koji imaju takve ugovore saopšte mladencima kad je već sve dogovoreno oko zakupa prostora, tako da se u 90 posto slučajeva oni ne obraćaju nijednom drugom fotografu, čime su svi ostali fotografi diskreditovani i onemogućeni da ponude svoje usluge. Istovremeno, „ekskluzivni“ fotografi prave bespotrebne fotografije, kako bi izvukli što više novca od gostiju za reket koji su platili, jer preko toga moraju da ostvare sopstveni profit. Dodatni problem predstavlja što to mogu biti neregistrovani fotografi, koji, za razliku od registrovanih, ne plaćaju nikakve dažbine državi. U Šapcu je odnos lokala koji uzimaju reket i onih koji to ne čine za sada pola- pola.

-Hotel „Sloboda“ kao najskuplji i najluksuzniji objekat u Šapcu, po mom saznanju, nema ekskluzivni ugovor. Svaki restoran ima svog fotografa koji nije uslovljen i to nije problem, već legitimna borba. Preporuka je dobra, jer neko jednostavno nema fotografa, kontakt ili poznanstvo. Uslovljavanje je nešto drugo. Uslovljavanjem i naplatom reketa to se podiže na neki drugi nivo- ističe Jovičić i spisku primera poštenog poslovanja dodaje „Milano“, „Euforiju“…

On upozorava da sve više lokala preti da prihvati taj sistem, jer dolaze u situaciju da od naplate reketa fotografu spuste cenu svojih usluga i budu konkurentniji drugim lokalima, pa ostale sale počnu da osećaju pritisak te vrste poslovanja i na kraju i ti vlasnici objekata pokleknu. Tu se, naglašava, svaka priča o ličnom izboru i kvalitetu završava.

Njegov kolega Predrag Luković, vlasnik studija za obavljanje fotografske delatnosti iz Beograda, odakle je sve i krenulo, ovim poslom se bavi deceniju i po. Taman kad je počinjao, krenuli su i problemi, kada se jedan fotograf prvi dosetio da plati „zakup“ restoranu. Ovakav vid reketiranja i nametanja usluga sada je eskalirao i postao biznis u kome se obrću velike sume novca.

 

U Beogradu ne postoji restoran koji naplaćuje tu uslugu manje od dva i po evra po čoveku- gostu, a cene idu do tri evra, u zavisnosti od popularnosti restorana i ekskluziviteta. Ako uzmemo u obzir da prosečno venčanje u Srbiji broji između 200 i 250 zvanica, godišnje je taj iznos i do 10, negde i 13 hiljada. Većina tih fotografa je registrovana i to nije sporno, bitan je broj ljudi koji radi na venčanju. Pojedini studiji pod tim ugovorima imaju pet- šest i više restorana, možda čak i deset, a u zavisnosti od koncepta venčanja, broj ljudi na terenu varira od četiri do sedam. Ako studio ima pet restorana u zakupu i u svakom restoranu ima pet ljudi na terenu tog dana, to je 25 ljudi. Mislim da tih 25 ljudi nije prijavljeno na porez- objašnjava Luković i dodaje da ova vrsta monopola u snimanju još uvek ne postoji, te iz ovih razloga veći deo sredstava zarađuje od snimanja, manji od fotografisanja.

 

 

U Novom Sadu bez problema

Saša Rašković

Saša Rašković, vlasnik Ateljea „S“ iz Novog Sada, kaže da u ovom gradu taj problem još uvek ne postoji, što ne znači da se neće pojaviti.

-Nije isključeno da će se i kod nas desiti nešto slično, mada do sada, po informacijama i iz iskustva koje imam, mnogi od vlasnika restorana nikad nisu pristajali na neki takav način finansiranja. Vrše legitimnu preporuku, ali ovakav tip problema nema. Tržište je relativno u redu, s obzirom na to da postoji dosta registrovanih fotografa, mada ima i ljudi koji rade „na crno“, što je nelojalan oblik konkurencije protiv kojeg nemamo sistem borbe, zato što ih niko ne kontroliše. To su ljudi koji su uglavnom zaposleni negde, imaju određenu platu i nivo te zarade koju uzimaju na jednom venčanju nije im bitan, ali nas remete tako da ne možemo da napravimo pravu računicu koliko bi naš rad na jednom venčanju koštao. S obzirom na to da se zna da sezona venčanja nije tokom cele godine, već u maju i septembru, a ostalih meseci sporadično, od toga ne može da se ostvari prihod na mesečnom nivou dovoljan za život. Osim toga, koristimo skupu opremu i imamo niz troškova oko računara, softvera, što niko ne uvodi u kalkulaciju koštanja celog posla- objašnjava Rašković.

Dešavalo se da na poziv mladenaca pristane da fotografiše sve „do restorana“, kada preuzima fotograf lokala, ali često ne dođe do dogovora, jer se to mladencima ne isplati. Osim toga, zbog različitog stila i komunikacije ekipa na terenu, postoji rizik da mladenci budu nezadovoljni rezultatom.

-Uvek savetujem mladence da izaberu ono što se njima dopada. Ne mora taj fotograf da bude najbolji na svetu, ali je važno da se njima dopada, a ne da im se nameće. Mislim da nikada u ovoj zemlji niko nije imao iskustvo da ode nešto da kupi, bilo da su to patike ili televizor, a da mu neko kaže: „Moraš da kupiš ovo“. Važno je da sami naprave izbor, pa i ako su kasnije nezadovoljni, nezadovoljni su svojim, a ne tuđim izborom- apeluje Luković.

Nezamislivo je, dodaje Jovičić, da najbolji fotograf ne može da uđe u restoran, jer nema „nikog svog“. On je rekao da su pojedine kolege doživljavale neprijatne situacije zbog pokušaja da pošteno rade svoj posao, te da je jedini način da im država pomogne.

-Država treba da stane iza nas, jer nemamo ni moć, ni aparaturu, da sami sprečimo ovakve stvari. Mi možemo samo da edukujemo mladence da se bore za svoja prava i biraju fotografa shodno svojim mogućnostima i željama. Neka posete studije, sajtove, pogledaju njihove radove iz proteklih godina, traže zvanične ponude i onda donesu odluku- podvlači on.

Jedini vid borbe protiv nelojalne konkurencije fotografi koji žele časno da rade svoj posao pronašli su u udruživanju. Na nivou Srbije osnovali su udruženje „Foto Wedding Story“ za edukaciju kolega, ali će preko njega nastojati da naprave pregled stanja u profesiji i razliku između onih koji rade u skladu sa moralom i zakonom i onih drugih. Zbog toga što rade pošteno, napominju, dobili su „čestitku“ od države krajem godine- da plate 500 evra razlike na poreze u odnosu na prošlu godinu, što smatraju punjenjem budžeta bez ikakvog razloga i opravdanja.

Kako saznaju od kolega, problem reketiranja je eskalirao i u Rumi, Inđiji, Mitrovici, Kragujevcu, Kraljevu, Čačku. U regionu je, ističu, slika drugačija, te bi u tom pogledu trebali da se ugledamo na susede. Istovremeno, i fotografisanje maturanata i učenika za mnoge je nemoguća misija, jer pojedine foto radnje već dvadesetak godina „drže“ određene škole po osnovu prijateljskih veza sa rukovodstvima škola.

D.Dimitrijević

Leave A Reply