Verujem da bolje funkcionišem pod pritiskom

0

Una Obrenović, kapiten „Medicinara“

Prvotimka šabačkog rukometnog superligaša Una Obrenović ostvarila je dečije snove kada je prošle godine stigao poziv za kadetsku reprezentaciju, a za taj san živela je svakodnevno, od osnovne škole. Krenula je stazama majke Aleksandre Damnjanović Obrenović, takođe rukometašice, i oca Zorana, koji je zaslužan za to što su se mnoge devojčice u Šapcu odlučile baš za taj sport i ostale u njemu. Nakon povrede Ane Radović, sa samo 16 godina preuzela je poziciju kapitena u prvom timu „Medicinara“, a kapitensku traku nosila je i prethodne godine, kao članica druge ekipe. Sada je među prvim strelcima u pobedama koje beleže u prvenstvu.

Rukometna porodica

-Majka je trenirala rukomet od šestog razreda, sestra Andrea je takođe rano počela sa treninzima. Kad sam bila mala, stalno sam išla na njene treninge i utakmice. Svidelo mi se, pa sam neko vreme trenirala rukomet uporedo sa gimnastikom. Vremenom mi je gimnastika postala monotona, a rukomet je istovremeno postao moja svakodnevica i sada ne mogu da zamislim dan bez treninga- počinje priču za „Podrinske“ Una Obrenović.

Njen otac je kao koordinator rada škole rukometa mnoge devojčice doveo u „Medicinar“ i tu su i ostale. Doprinos Zorana Obrenovića Ćele omasovljenju i popularizaciji ženskog rukometa rukovodstvo kluba i danas s ponosom ističe.

-Mislim da bez mog tate nijedna devojka ovde sada ne bi trenirala. Poznavao je mnoge ljude, pa i njihovu decu koja nisu trenirala i nisu iz Šapca, već iz okolnih sela, dovodio na treninge i one i danas treniraju. Većina naše ekipe je trenirala od početka i moja mama je bila naš prvi trener, a tata nas je sve skupio i obezbedio nam uslove za bavljenje rukometom. Pošto se klub tada suočio sa finansijskim problemima, pomagao je koliko je mogao, pozivao mnoge ljude da i oni pomognu i mislim da bez njega sada ovde ne bi bilo ovako- ističe Una.

Poziv da bude deo nacionalnog kadetskog tima na Evropskom prvenstvu druge divizije u Gruziji dobila je zajedno sa još pet „Medicinarki“ prošle godine. To je bilo neprocenjivo iskustvo- okupljanje u sportskom centru Karataš i pripreme celo leto, a potom i takmičenje.

-Meni je i sad neverovatno kad pričam o tome, nisam imala reči da opišem sreću, bila sam oduševljena, to mi je bila želja otkad sam počela da treniram- da igram za reprezentaciju. Mislim da je to mnogo doprinelo mojoj sportskoj karijeri, da sam mnogo napredovala tokom priprema i svakog okupljanja. Pozvana sam i u juniosku reprezentaciju. Imale smo dva okupljanja u Pazovi i u Beogradu i za leto ćemo imati opet pripreme i Evropsko prvenstvo u Italiji ili u Sloveniji. Na Evropskom u Gruziji smo osvojile srebro, ali smo do poslednjeg trenutka imali probleme. Mislim da je 11 ili 12 igračica bilo na infuziji tokom tih pet dana, većina iz prve postave, a razlog je bila neka infekcija, tako da smo praktično igrale bolesne. Nedostatak snage doprineo je da rezultat bude takav. Svi smo očekivali pobedu, ali bolest nam je teško pala- objašnjava i dodaje da je bilo poziva i za reprezentaciju lige, ali da je usled obaveza i iscrpljenosti zbog utakmica u konsultaciji s trenerom morala da ga propusti.

Treću godinu je prvotimka, ali ova je drugačija, jer igra prvu postavu i nosi kapitensku traku.

-Prethodne dve godine sam igrala i za prvu i za drugu ekipu. Bilo je malo naporno, zato što sam pored obaveza ujutru u školi kasnije imala treninge ili sa prvom ili sa drugom ekipom. Nekada se dešavalo da imam utakmice dan za danom. Dvaput sam igrala prvu utakmicu za prvi tim, pa za drugi tim, ali ne celu minutažu i za jedne i za druge, tako da sam bila odmorna. To je bilo baš ogromno iskustvo za mene i zahvalna sam na tome što sam igrala i za jednu i za drugu ekipu. Sada mi se pruža ogromna šansa da se pokažem i napredujem, steknem iskustvo i upoznam mnoge ljude. Mi smo mlada ekipa, sa mnogo igračica od 16 do 18 godina. Većina nas je od početka trenirala zajedno i stasale smo kao ekipa, a nekoliko devojaka koje su došle sa strane su se odlično uklopile- naglašava Una.

Za formiranje svakog igrača je pored sopstvenog ključno i zalaganje trenera, a ona i danas nakon svake utakmice svoje greške analizira sa mamom.

-Mislim da njeni saveti imaju veliki uticaj na mene i moju igru, ali radila sam sa različitim trenerima i svaki je doprineo na svoj način. Prošle i pretprošle godine nas je trenirao Nenad Tešić i tada smo kao druga ekipa izuzetno napredovale. Ove godine treniramo sa Sandrom Kolaković i Đorđem Rašićem i to je fantastično, budući da njih dvoje imaju značajne uspehe iza sebe, mnogo znanja i iskustva. Đorđe je igrao tri- dva- jedan odbranu, što mi sada igramo i pokušavamo da je skroz usavršimo- podvlači ona.

Ekipa pre svega

Osim srećne „šestice“ na dresu, na majku je, u šali kaže, „levo krilo“, a dolaskom novog trenera, Kolakovićeve, prebačena je na beka, tako da je za reprezentaciju igrala obe pozicije.

-To mi je u početku bilo malo čudno, jer sam uvek želela da igram beka i onda kada je do toga došlo bila sam i srećna i uplašena. Polako sam se navikla i napredovala. Prošle godine sam išla na pripreme sa reprezentacijom igrajući obe pozicije. Kada su me stavili „na krilo“ za Evropsko prvenstvo, opet mi je bilo čudno, trebalo mi je vremena da se prilagodim, jer dugo nisam igrala, ali sada mi je svejedno. Lepo mi je da igram krilo i beka i mnogo mi se sviđa što mogu da odigram više pozicija i u odbrani i u napadu. To mi odgovara, zato što klubovi mnogo više cene igrače koji mogu da odigraju više pozicija, a na meni je da se trudim da odigram najbolje što mogu- objašnjava Una, dodajući da nema strah od duela i povreda, iako je njenu sestru upravo povreda omela da se dalje profesionalno bavi tim sportom.

Ne razmišlja o preprekama, usmerena je na cilj i uvek se trudi da pruži sve od sebe bez izuzetka. Statistike prati tek toliko da zapiše svoje greške. Priznaje da je na njih fokusiranija, jer je to motiv više da svoju igru već prvom narednom prilikom poboljša. Tokom vikenda, posle niza pobeda, zabeležile su poraz od iskusnijih Kragujevčanki. Do sada je na utakmicama beležila u proseku pet- šest pogodaka, ali priznaje da više voli da asistira.

-Volim da imam više asistencija i da nekom drugom napravim šansu, iako to nekad nije dobro. Uvek idem s ciljem da prođem, naravno, ali i da imam više rešenja, da mogu i da dodam i proigram, da izvučemo penal, da mogu, na primer, ako uradim fintu, i da vratim i da pustim loptu. Jednostavno, gledam da budemo tim i nije mi prioritet lični učinak. Na utakmici protiv Kragujevca sam imala više asistencija, ali sam kao strelac bila slabija- kaže Una.

Napominje da je sada teže, jer zbog epidemiološke situacije nema publike na tribinama, te da je bolji osećaj kad se igra pred punom halom. Ipak, to ne sme da utiče na igru, a borba traje do poslednjeg sudijskog zvižduka. Drugoj ekipi je bila kapiten godinu i po dana, a na čelu prvotimki je mesec dana.

-Velika mi je čast što sam kapiten, pošto ima i starijih od mene, ali mislim da imam odličnu vezu sa igračicama. Pokušavam sve da ih ohrabrim i verujem da me ne gledaju kao kapitena, nekog iznad njih, nego kao drugaricu. Meni je to odlično, ni sama sebe tako ne gledam, nego kao nekog ko im je prijatelj i ko će im pomoći. Malo je veći pritisak na meni, ali mogu da kažem da bolje radim pod pritiskom, da mi to savršeno odgovara- smatra.

Osim što su tim na parketu, van njega su i više od toga- prave prijateljice. Budući da sve idu u istu ili susedne škole, druženje i međusobna podrška se podrazumevaju, te funkcionišu kao prava porodica. Uverena je, naglašava, da ne bi stekla tako vredna prijateljstva da nije odlučila da se bavi rukometom. Odricanja u korist treninga joj samim tim lakše padaju, a drugarice koje nisu iz sveta sporta neizostavna su joj podrška i imaju razumevanja za njen umor i činjenicu da izlasci i druženja moraju da trpe zbog treninga i utakmica.

-Imam mnogo drugarica koje ne treniraju ili ne tako aktivno. One razumeju da ne treniram zato što moram, već zato što stvarno volim. Nikad mi nije teško palo što će one ići u grad, a ja na trening, jer znam da ću se bolje osećati na treningu, nego da ga propustim. Naravno, uvek se nađe vremena pre i posle treninga za šetnju. To nije nikakav problem, uz dobru organizaciju, sve se stigne. Drugarice me uvek podržavaju, pre korone su stalno dolazile na utakmice, uvek razumeju kada sam umorna i ne mogu da izađem. To je stvarno lepo od njih i zahvalna sam im na tome- ističe prvotimka „Medicinara“.

Odlična je učenica filološkog smera Šabačke gimnazije, a za razumevanje zbog izostanaka kada joj sportske obaveze nalažu zahvalnost duguje razrednoj Zori Stanković, kao i ostalim profesorima. Iako još ima vremena da o tome misli, planira da upiše fakultet i da se uporedo profesionalno bavi sportom. Njenoj majci je uspelo, pa veruje da će i ona slediti taj put, a ako je on odvede i preko granice, to znači da će zasluženo stići na odredište kome je težila.

Dragana Dimitrijević

Facebook komentari

Leave A Reply