Velikan FK „Mačve“

0

OPROŠTAJNA REČ DRAGOSLAVA DRAGANA MIĆIĆA OD DIMITRIJA DIŠE STEFA-NOVIĆA, NA KOMEMORACIJI, U KULTURNOM CENTRU, U ŠAPCU 11.5.2019. GODINE

Mnogi su igrali fudbal, a Dimitrije Diša Stefanović je živeo za fudbal. I od fudbala, naravno. Njegovo ime, nadimak i prezime su sinonim za profesiju najvažnije sporedne stvari. Pripadao je onim slavnim gene-racijama šabačke „Mačve“, beogradskog „Partizana“, subotičkog „Sparta-ka“ i tuniskih timova koje su pronele ime i slavu svojih klubova.

Jedan je od šabačkih velikana iz „Mačvine“ takmičarske sezone 1951/52, u Prvoj saveznoj ligi, kojoj su se, nakon šezdeset šest godina, vratile nove „crveno-crne“ uzdanice.

Bio je uzor, gotovo školski primer, kako postati i opstati kao dobar fudbaler, kao čovek od ugleda.

Trenirao je redovno, revnostno, čak više od drugih. Posle treninga, zadavao je sebi trening više. Trčao po Kamenjaku, Zabranu, obalama Save… Pikao loptu, lomio nokte na nožnim prstima po kamenitoj Ulici Vuka Karadžića i po mahalskim džombama. I, najzad, to svoje igračko umeće na te-renu potvrdio je sticanjem diplome Više trenerske škole.

Bio je uspešan jer je otkrio svoju poziciju na terenu, u veznom redu. Baš prema svome stasu, urođenoj prirodi, temperamentu. Za razliku od onih u odbrani, koji bi da šutnu loptu što dalje od svoga gola, i od onih u navali, da dodatu loptu ubace u protivnički gol, on je svoju ulogu video u povezivanju i jednih i drugih. Bez dobrog veznog reda, znao je, nema dobrog tima. Bez timskog rada, ekipa je u raskoraku.

Smatrao je, takođe, da je odlika dobrog fudbalera i u održavanju kon-dicije. Donedavno, kada bismo ga sretali, plenio je vedrim duhom, dosko-čicom i živahnim izgledom. Živeo je zdravo i još se zdravije hranio. Izdržavao prepreke i pritiske. Do zadnjih dana je fudbal za njega bila prva i bezmalo jedina tema.

Bolji uzor nije potreban, ni njegovim vršnjacima, ni nama, blizu nje-govih leta, pogotovo mlađem naraštaju.

Kao takav, a bio je svestan kakav je, voleo je da se ističe, da bude dru-gačiji od drugih, viđeniji od viđenih, na sebi svojstven način, što je is-poljavao i prilikom organizovanja i okupljanja drugara-veterana, kao i os-talih poštovalaca „Mačvinih“ boja. Bio je i čelnik Društva za negovanje istorijskih, kulturnih i sportskih tradicija Šapca. Prilikom takvih dešavanja, trudio se da sve bude u savršenom redu, baš kako je to zamislio ili ustrojio u svojoj beležnici.

I, najzad, na prste se mogu nabrojati šabački fudbaleri o kojima je tako i toliko pisano i objavljivano kao o Dimitiji Diši Stefanoviću. Pedantno je sve to prikupljao, s namerom da to složi između korica. Iz-makao mu je taj završni čin, ali ne i onima koji ostaju posle njega. I ovako je ušao u legendu, a knjigom o njemu – i on i „Mačva“ – biće još i više.

Neka mu je večna slava i hvala.

 

Facebook komentari

Leave A Reply