Umetnost od skoro pola veka za upis u večnost

0

45 godina umetničkog rada slikara i grafičara Dušana Bujišića

Bez namere da se broje, nakupilo se 45 godina kako svojim crtežima, a kasnije slikama i grafikama, Dušan Bujišić ilustruje vidljivu i otkriva skrivenu lepotu makro i mikro sveta, ali i opominje i izražava bunt prema nametnutom i ukalupljenom, čuvajući svest o cikličnom krugu rađanja, trajanja i konačnosti života i predmeta u svakom njegovom obliku. Do sada je imao pet samostalnih i preko 300 grupnih izložbi u zemlji u inostranstvu, od kojih su najznačajnije prolećne i jesenje izložbe Udruženja likovnih stvaralaca Šapca, čiji je član od 1976. godine. Najstariji je po izlagačkoj delatnosti na Oktobarskom salonu, na kome je učestvovao 43 puta. Prošle godine dobio je prvu nagradu u okviru tradicionalne izložbe crteža u Kulturnom centru u Šapcu, na čijim je tematskim izložbama redovni učesnik. Na Mišarskoj koloniji 1980. godine osvaja treću nagradu i iste godine plaketu na 4. majskoj izložbi u Šapcu.

U prvoj fazi svog umetničkog izražavanja, crtež kao okosnicu umetnosti, armaturu i temelj stvaralaštva, doveo je na nivo samostalne izlagačke discipline i došao do neslućenih visina. Prva izložba je bila u Kulturnom centru ’78 godine, a zatim i ’80 godine. Izdvojili su se i „Crtež i sitna plastika“- Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“ u Beogradu i dve samostalne izložbe u Domu JNA. U toj fazi stvaralaštva inspirišu ga flora i fauna, a posebno struktura tela insekata (bube, pčele, stršljeni, ose)… Samo jedna noga ili oči pauka ili fascinantnog jelenka, predstavljaju pravi mikro svet sa beskonačno mnogo detalja koje treba prikazati.

Važan deo njegovog umetničkog opusa čine grafike, kojima se posvetio u najtežim trenucima u novijoj istoriji srpskog naroda. Dok su ljudi bežali i strahovali od NATO bombi, u svom ateljeu priredio je kompletnu izložbu grafika, koje je 1999. godine prikazao u Kulturnom centru.

-Grafika mi je mnogo bitna u karijeri, ali je porodici i prijateljima u tom trenutku bilo nezamislivo da razmišljam o umetnosti, kada ljudi strahuju za goli život. Budući da smo supruga i ja neposredno pre toga zatvorili privatni biznis i da nije bilo posla, ja sam taj period iskoristio, odlazio u atelje i radio grafičke listove. Problem je bio, međutim, što je, kad god sam trebao da otisnem grafiku, nestajalo struje. Tada su mi ukućani pomagali i držali lampu na gas- seća se.

Stečenu crtačku rutinu i iskustva koja datiraju od ’72 godine pretočio je na radovima tehnikom duboke štampe- suva igla, po senzibilitetu i crtačkoj vokaciji najbližom, jer je i postupak od rezanja ploče do konačnog izvođenja grafičkog otiska najbrži. Smatra da čovek može da se bavi jednom grafičkom tehnikom i da napravi neviđena remek- dela, ako se ne zadovoljava školskim nivoom rada, već konstantno radi i razmišljajući o normativima realizuje nove ideje.

Godine 2000. doživljava veliki uspeh, budući da je primljen u beogradski grafički krug- hermetizovanu sredinu, u koju je teško mogao da uđe provincijalac.

-Bio sam srećan što sam prvi put konkurisao i odmah dobio priliku da tamo izlažem. Malo njih iz provincije uspe da dopre u Grafički kolektiv, gde se okuplja esencija grafike u Srbiji i Beogradu. Drago mi je da sam imao mogućnost da sa profesorom Bogdanom Kršićem, koji je bio alfa i omega grafike i predavač na Akademiji, izlažem- kaže Bujišić.

Nakon izložbe postaje zanimljiv beogradskoj čaršiji i dobre kritike mu daju krila da nastavi u tom smeru, kao neko nov u tim krugovima. U međuvremenu, uzima učešće na Međunarodnom grafičkom bijenalu u Užicu, svake druge godine izlaže i do sada je deset puta bio učesnik. Posebnu pohvalu dobio je 2013. godine.

Slikarstvo je još jedan oblik umetničkog izraza kojim se paralelno bavi, a čija je prednost  kolorit, koji daje punoću i sadržajnost prikazanom.

-Kompozicija je podjednako bitna i u grafici i u slikarstvu, ali, kad se „prebacujem“ na grafiku, moram da „menjam čip“, da razmišljam crno- belo i svedenije, da se ne rasplinjujem kao u slikarstvu. Glavna prednost slike, kolorit, može da se uvede i u grafiku, ali u grafici ne mogu da se postignu one najfinije nijanse kao u pastelu. Mnogo više dubine dobijam u slikarstvu, nego u grafici- objašnjava.

Nestale civilizacije na dnu mora i potonule galije idealne su za nove grafike. Fragmente tih svetova gledao je u dokumentarnim televizijskim serijama i onda počeo da stvara svoj univerzum. Inspirišu ga i flora, struktura korenja, školjke, ciklus rađanja, apstrakcije, povelje, pečati, potpisi- sve što može dočarati crno- belom tehnikom i istovremeno postići likovnost. Poslednje dve godine u negativnom kontekstu okupiran je sigurnim kućama koje doživljava kao kaveze za žene. Ideja o zidanju posebne zgrade za žene žrtve nasilja u porodici u kojima se one izoluju od javnosti, a zapravo su zatvorene kao u getu, u njemu rađa umetnički i ljudski bunt. Apsurd je, smatra, da u 21. veku mora da se pravi posebna zgrada za te žene, umesto da se nasilnici od njih udalje i izoluju, a za još veću nevericu je da se svaki grad i država time hvale.

-Uvek sam se vraćao na taj kavez i motiv kolektivnog zatvora čovečanstva, u kome nema slobode za čoveka, pticu, bilo koju životinju… Proganjaju me svi koncentracioni logori koji su postojali na zemaljskoj kugli, poput ozloglašenog Aušvica. To nestajanje ljudi, monstruozni čin spaljivanja, ogromne fabrike smrti, neshvatljivo je šta čovek čoveku radi- priča užasavajući se.

Kada je reč o slikarstvu, izlazi iz okvira klasičnog pejzaža, te na kolonijama ulazi u svoj mini eksperiment i pravi slike neobične kompozicije sa fakturom i dubinom, stalno namećući neukalupljene teme. Dovijao se na razne načine i u svom ateljeu stvorio Mediteran, a donoseći kamenje sa mora i Starog grada, pravio i mini planinske masive. Naposletku, trudi se da uvek gleda lepšu stranu sveta.

-Oduvek me fasciniraju male stvari. Oduševljava me lepota kamena, biljke koja se raspada, raspucale zemlje, korenje suvog cveća. Intrigira me propadljivost u prirodi. Sve što u jednom trenutku buja, raste, stasava, u nekom drugom trenutku počne da propada, pretvara se u prašinu i nestaje. Sve se polako ruinira. Ciklus rađanja i umiranja prisutan je u prirodi i u čovečanstvu- smatra Bujišić i dodaje da je svaki umetnik monah, koji zatvoren u svom ateljeu godinama stvara i radi i onda dođe trenutak da svoje delo pokaže javnosti.

Umetničko delo ne vredi ako nema publiku, baš kao i knjiga koja skuplja prašinu na polici u nekoj biblioteci, jer je niko ne čita. Tu nailazi na poteškoće i manjak razumevanja ustanova kulture prema njegovom delu, jer obezbeđuju samo prostor, a štampanje propagandnog materijala i organizacija izložbe padaju na teret izlagača. Istovremeno, umetnici su sujetni, ne posećuju izložbe svojih kolega, a ni mladi ne neguju kulturu praćenja rada i stvaralaštva starijih od kojih bi trebalo da uče. Postoji bojazan od tzv. krađe ideja, što je, po njemu, besmisleno, budući da niko ne može ući ni u čiji svet, niti preuzeti njegov lični pečat i rukopis.

Svojom kreacijom i delom umetnik teži da posle svoje smrti ureže simbol postojanja, ostavštinu za budućnost, znak da je istinski živeo. Ljudi na razne načine ostavljaju trag na zemaljskoj kugli, a Bujišićeva misija je, kako ističe, da se kroz svoju umetnost upiše u večnost.

Dragana Dimitrijević

Leave A Reply