Popust015

Umesto od proizvodnje, poljoprivrednici više zarađuju od usluga

1

Darko Makević iz Metlića za „Podrinske“

U Metliću, geografski najvećem selu u Pocerini, u kome prema popisu iz 2011. godine živi 934 stanovnika, prema rečima poljoprivrednika Darka Makevića, mora da se svaštari da bi se preživelo. Završio je srednju školu, smer vozač motornih vozila, a vojsku služio ’91 na ’92 godinu, u vreme kada je bilo ratno stanje. Po povratku sa služenja vojnog roka, jedno vreme se snalazio baveći se različitim poslovima, budući da mu je otac bio pošten trgovac koji sa skromnom platom nije mnogo stekao. Pre deceniju i po počinje ozbiljnije da se bavi poljoprivredom, ali, poučen dosadašnjim iskustvom, jedini siguran prihod ostvaruje radeći usluge svojom mehanizacijom i sečom drva u šumi. Novcem koji je na taj način stekao počeo je da kupuje mašine i zemlju, a prošle godine, nakon smrti oca, postao je nosilac poljoprivrednog gazdinstva i celokupnog domaćinstva. Kako sam ističe, mnogo novca je uložio u kupovinu mašina, a sada mu je skuplje njihovo održavanje, nego da kupi nove.

-Pre tri godine sam kupio nov traktor, a već ove godine zamenio sam dvoja vrata i kupio nove zadnje gume i uz još neke popravke, skoro 1.000 evra sam uložio u praktično novu stvar. Pošto nema traktora naše proizvodnje, lakše mi je da kupim nov traktor, jer su delovi za strane traktore skupi i čeka se za njih. Da nemam tri traktora, ne bih mogao uopšte da radim, a ne mogu sebi da priuštim luksuz da ostanem bez sredstava za rad- ističe Makević.

Marljivim radom, sa tri, stigao je na 15 hektara zemlje, a od stoke ima 16 bikova, četiri krmače i od prošle godine novu rasu- deset ovaca il de frans. Krave više ne drži, ali planira da proizvodi umatičene ovce, jer sa godinama koje dolaze bira da radi jednostavnije poslove. U Metliću je loš kvalitet zemlje (peta- šesta klasa), a samim tim i loši prinosi, iako su ulaganja velika. Seje kukuruz i pšenicu i ima sve neophodne mašine za te namene. Žito je nekad sejao na deset hektara, ali sad je cena jako loša. Oprobao se u voćarstvu i sadio jagode i maline, ali je zbog velikih ulaganja i loše cene odustao. Zbog rizika od leda, na dobitku su samo oni voćari koji osiguraju svoje zasade, jer protivgradne mreže u ovom kraju nisu toliko zastupljene.

Stariji sin mu se zaposlio u bivšoj „Proteinki“ („De Heus“) i stanuje u Šapcu, mlađi je završio za autoelektričara i trenutno je na obuci za elektrovarioca, jer se ta vrsta posla traži na tržištu rada. Kako kaže, na njima je da odluče da li će da žive u gradu ili u selu, ali kad se vrate svojoj kući, uvek imaju s čim da rade. U njihovu odluku se neće mešati, iako bi voleo da ostanu, jer je bolje raditi u društvu nego sam. Kod oca je kao momak imao dobre uslove za život, pa to isto želi i svojim sinovima da obezbedi.

-Mlađem sinu sam za punoletstvo kupio auto, a starijem dao novac za auto, ali je on položio za motor, koji mu je deda kupio. Na novac koji sam odvojio starijem sinu čiča je dodao nešto i na moj predlog kupili smo još jedan kombajn, da tu sezonu ovrše žito, pa da od toga kupi i dobije praktično dve stvari. Nije položio za B kategoriju, kombajn ima, a auto ga čeka čim položi- kaže.

Priznaje da od bavljenja čistom poljoprivredom ne bi opstao, da mu nije uslužnog sečenja šuma. Veliki problem ima i da dođe do do njiva, jer vlasnici zemlje nisu isekli obale.

-Ljudi koji žive u Šapcu, a imaju zemlju ovde, ne dolaze često i zapustili su svoje posede. Obratio sam se poverenici koja je zadužena za naše selo, ona je pokušala da obavesti ljude i zamoli ih da se pozabave svojim imanjem, neki su joj pretili i na tome je ostalo. Ne  mogu da shvatim da u 21. veku ljudi prete nekom ko samo radi svoj posao, a meni to usporava rad. Istovremeno, kada tim traktorom izađem u saobraćaj, nemam retrovizore, ni žmigavce, sve je polupano od stubova i raznog granja na putevima- žali se Darko.

Selo nema dom kulture, ni crkvu, a zadruga je ugašena. Najbliža prodavnica u kojoj mogu da kupe osnovne potrepštine nalazi se 10 kilometara daleko, u Volujcu. Kod lekara stanovnici Metlića takođe odlaze u Volujac, a dobro je, kako ističe Darko, što lekari rade u dve smene, jer su na taj način rasteretili ambulantu i ne čeka se na pregled satima kao ranije.

Pošto je geografski razuđen, Metlić ima dve škole- jednu bližu opštini Vladimirci i drugu prema Volujcu. Problem je, međutim, što devetoro dece u školi u ovom delu sela uči jedna učiteljica, a programe namenjene učenicima od prvog do četvrtog razreda obrađuju zajedno na istom času. Kada je Makević išao u školu, bile su dve grupe- za prvi i drugi i za treći i četvrti razred. Čak i u takvim okolnostima, bilo mu je teško da nastavi školovanje u Volujcu i uklopi se u nivo znanja koji su njegovi vršnjaci u tom mestu dostigli. Utoliko je, smatra, toj deci još teže da prate nastavu, jer za 45 minuta nije moguće posvetiti im se i prilagoditi gradivo za četiri nivoa znanja.

-Ako već deca od petog do osmog razreda putuju u Volujac, zašto ne bi i deca od prvog do četvrtog razreda putovala? Time bi se i oni socijalizovali i ne bi se suočavali sa teškoćama koje im neminovno slede pri prelasku u drugu školu. Naravno, postoji bojazan da, ako ugasimo školu, ugasićemo i selo- kaže.

Zarada od poljoprivrede nekad i sad

Darkov brat, Milorad Makević, koji penzionerske dane provodi u kući do njegove, na svom imanju, seća se kako je nekad bilo, dok se i sam bavio poljoprivredom.  

-Nelogično je da su usluge daleko skuplje i da seča šume i branje kukuruza pokrivaju minus iz poljoprivrede. Proizvodnja mora da bude primarna i ima svoju cenu, a uslugu može svako da radi. Ja sam radio u „Zorki“ i bavio se poljoprivredom, obrađivao dva hektara u Pocerskom Pričinoviću od ’74 do ’87 godine. Kad svakom platim svoje, meni na ta dva hektara ostane od 1.500 do 2.000 maraka čiste zarade. Kada se situacija promenila, nisam više hteo da radim u korist svoje štete- kaže Makević.

Mesna kancelarija pokriva Metlić, Krivaju, Volujac i Nakučane i ranije je radila samo jedan dan u nedelji, ali sada, srećom, sve što mu je potrebno može da završi elektronskim putem. Veterinarska stanica nije umrežena i nema računar, a greške veterinara koštale su ga i do hiljadu evra. Put za Krivaju koji je urađen mnogo mu znači, kao i ulična rasveta. Bilo bi dobro da se i njivski putevi raskrče, kako bi mogao da dođe do svoje zemlje. Subvencije mu, priznaje, nisu toliko značajne, koliko jeftinije gorivo, đubrivo i repromaterijal.

Za odmor ima vremena i mogućnosti. Budući da je i njegov otac slao svoju decu, šalje i on svoju. Nažalost, zbog stoke koju nema kome da ostavi, on mora da ostane na porodičnom imanju. Sa prijateljima i komšijama se druži i posećuje, ali sve je manje mladih u selu. Posebna zgoda bila je kada se nedavno rodilo jedno dete u komšiluku i to je proslavljeno na stari, proveren način, pod šatrom u dvorištu. Iako je bilo hladno te večeri, zagrejala ih je dobra atmosfera i veselje svih prisutnih, jer se napokon, nakon pet godina, ponovo u selu začuo plač bebe.

Dragana Dimirijević

PROJEKAT „MLADI NA SELU – DOBRO JE OSTATI“,

PODRŽAN IZ BUDŽETA GRADA ŠAPCA

 

Discussion1 коментар

  1. сиротињо и Богу си тешка

    Држава на мала врата уводи порез за бераче и копаче а не за комбајнере.

Leave A Reply