Srbija zapostavlja granice

0

Krajem prošlog veka zastupnici tada vladajuće neoliberalne paradigme ubeđivali su svet da je vreme državnih granica na zalasku iz prostog razloga što silovito nastupa doba globalizma. Taj novi svetski proces, kaže doktrina, karakteriše sve veće prisustvo ne samo pitanja globalnog karaktera, nego i načina uređivanja odgovarajućih oblasti života – tzv. globalno upravljanje. Nije prošla ni decenija uznapredovalog iskustva globalnog upravljanja (neka to bude poslednja decenija prošlog veka) a već su postale vidljive njegove pukotine. Relativizacija značaja država i njihovih granica, kao najmerodavnijih parametara upravljanja javnim poslovima, nije ishodila boljom alternativom. Naprotiv, stvarali su se obrisi  globalnog besporetka u kojem pravila igre nameće onaj najjači. Svet je došao u opasnost da postane globalna policijska država.

Danas su pokazatelji tog iskušenja i dalje prisutni, ali se suočavaju sa ozbiljnom globalnom i nacionalnom konkurencijom. Više nema samo jedne igre u gradu-državi-svetu i to je dobro. Postoje vidljive i relevantne međudržavne kompeticije na svetskom planu – ekonomske, bezbednosne, vojne i diplomatske, kao što postoje i strateški sporovi unutar država, a pre svega onih najsnažnijih. Sjedinjene Države vode ekonomski rat protiv Kine protekcionističkim merama države, kao što vode energetski rat protiv Nemačke i Rusije državnim pretnjama  kompanijama koje učestvuju u izgradnji Severnog toka 2. Ista, jedina svetska super-sila, koja je simbolizovala spontanu (deregulisanu) globalizaciju, izgradila je odbrambeni zid na granici prema Meksiku u nameri da se sačuva protiv imigracije.

Drugi ubedljiv primer kretanja suprotnom opštoj deetatizaciji pruža nam  vicešampion globalizacije, Evropska unija. Samo u nekoliko godina tekuće decenije  ovde su dva puta podizane međudržavne granične barijere: prilikom imigrantske krize 2014-2015. i povodom još uvek trajuće pandemije virusa Kovid 19. I dok se drugom povodu može naći opravdanje u nepostojećem zdravstvenom sistemu EU, masovna imigracija iz ratnih zona Bliskog istoka i severne Afrike oborila je jednu važnu integracionu oblast EU – unutrašnju bezbednost. Ne samo da su tzv. spoljne granice Unije nestale iz vidokruga njihovog „integrisanog upravljenja“ i da je zajednička politika viza i azila doživela kolaps, nego je i unutrašnja sloboda kretanja za građane EU, poznata kao zona Šengena, doživljavala praktične revizije od strane pojedinih država članica.

Svet se oslobodio pritiska dva najveća centra globalizacije i sada je u prilici da se suoči sa izazovom gradnje novog poretka zasnovanog ili na državama ili na velikim civilizacijskim prostorima. Bilo koji od ova dva puta reafirmisaće pojam granica.

Srbija je van ovih kretanja i politički i intelektualno. Ona živi u svojoj stvarnosti koja po svim parametrima obitava u vremenu vrhunca procesa globalizacije, dakle u devedesetim godinama prošlog veka. Iako je opštepoznato da EU nema više kapacitet proširenja, Srbija godinama taljiga na tzv. evropskom putu i to plaća svojim zavisnim razvojem, koji već više od decenije predstavlja najobičniju stagnaciju. Iako su SAD i vodeće zemlje EU listom za to da Srbija prizna nezavisnost „Kosova“, Srbija je svoje međunarodne odnose ovim povodom svela upravo na najužu saradnju sa ovim zapadnim silama. Iako je diversifikacije spoljne trgovine jedan od zakona dugoročno stabilne i uravnotežene politike uvoza i izvoza, Srbija već decenijama postojano pojačava svoju trgovinsku zavisnost od EU. Ukratko, u svim ovim vitalnim državnim oblastima Srbija se čvrsto drži nekadašnjih centara globalizacije slepo sledeći njihove stare, danas sve neuspešnije strategije.

Sećam se jednog projekta iz 2004. godine koji je vodio tada viđeni evropski političar Karl Bilt. Zamisao se ticala fazne „normalizacije“ odnosa između „Srbije i Kosova“, koja je tako projektovana da do sredine naredne decenije (oko 2015) dostigne svoj idealni cilj, svoj win-win-win smisao – obostrano članstvo u EU, tj. neku vrstu evropskog ujedinjenja. Teško je pomisliti da je K. Bilt, prepredeni evropski političar, u to verovao. Ali, u tom timu bilo je ljudi koji su projektu pristupili sa dobrom verom u lekovite učinke „evropskih vrednosti“, kao recimo Ivan Krastev. Taj posvećeni tip učesnika u projektu još je bio zahvaćen poslednjim talasom globalističkog optimizma. Ovaj talas, međutim, još uvek zapljuskuje srpsku političku klasu i njenu evropejsku inteligenciju, kao ugasla zvezda čiji zraci još dopiru do Zemlje.

Zbog toga u Srbiji nema odgovarajuće javne reakcije na fantasmagorije koje predsednik države povremeno vadi iz rukava, kao recimo: tzv. zapadni Balkan kao carinska unija (pre dve godine) ili skorija fiksideja, „mini-Šengen“ za Srbiju, Makedoniju i Albaniju. Ova poslednja ideja upravo ovih dana pred njegov put u SAD na razgovore sa predstavnicima kosmetskih Albanaca doživljava prostornu minimizaciju na Srbiju i „Kosovo“. Znači, ako je o prvoj ideji reč, ispada da ako ne može manje – zona slobodne trgovine (CEFTA-sporazum), onda može više – carinska unija. Ili, kod drugog primera, ako zona Šengena posrće na mestu svog nastanka i dugogodišnjeg delovanja, ima šanse za uspeh na jugu tzv. zapadnog Balkana. Sasvim u skladu sa idejom globlizacije koja se upravo reinkarnira na periferiji evropske periferije.

Ovi primeri govore da je Srbija država koja zapostavlja svoje granice u vreme kada oživljava ovo obeležje državne egzistencije. Nije reč samo o granici kao fizičkoj prepreci za „druge“. Reč je, više od toga, o važnosti i sposobnosti političke elite da odgovorno upravlja prostorom javnog života svoje zajednice. Oživljavanje pojma granice nije usmereno na borbu protiv globalizacije, jer reč je o procesu koji se ne može zaustaviti. Ovde se radi o efikasnoj političkoj kontroli tog procesa koju mogu da obave samo države u nekom zajedničkom poretku, a ne samo jedna super-sila ili njen surogat u vidu „svetske vlade“. Ono što važi za makroplanetarni plan važi i za mezo- i mikroregionalni plan. Ko ovo ne shvati, njegovom će zemljom upravljati neko drugi (koji se uvek nađe). Srbija je na ovakvom na rđavom putu.

Slobodan  Samardžić

Facebook komentari

Leave A Reply