Sećanje na  centar Šapca i poznate Šapčane II deo

0

Od centra preko puta hotela “Zeleni venac” nalazi se Tržnica. Sa desne strane Tržnice je ulica Knez Ive od Semberije. Na uglu te ulice na Bairu, prema ulici Milorada Šapčanina, nalazila se jedna od poznatih kafana “Evropa”, koja je porušena. Na tom mestu izgrađena je velika zgrada, čiji je investitor bila HI “Zorka”, u kojoj, uglavnom stanuju radnici fabrike “Zorka”. Ne samo što je porušena kafana “Evropa” u Šapcu su zatvorene i ostale kafane koje su bile imidž Šapčana i šabačkih boema. U šabačkim kafanama dešavali su se razni događaji i dogodovštine, u kojima su vreme provodili poznati Šapčani – elita Šapca. Tih kafana više nema, ostala su samo imena, a imena tih kafana zna samo starija populacija, a sa objekata tih kafana skinuta su obeležja, pa mlađa populacija ne zna da su u tim objektima bile čuvene šabačke kafane. Svaki deo Šapca, imao je svoju kafanu. Na Kamičku je bila kafana “Noćaj”, u Prekom šoru (ul. Masarikovoj) kafana “Port Said” u kojoj su svirali poznati šabački muzičari: Penca, Mema i Motorog. Na Bairu pored železničke stanice bila je kafana “Ženeva”, koja je radila non-stop i danju i noću, a u Donjem šoru najpoznatija kafana bila je “Šaran”, u kojoj je jedan period pevala pevačica Rajka. Za kafanu “Šaran” tražila se “karta” više. Kafana “Šaran” bila je poznata, tada i u celovitoj Jugoslaviji. Od davnina se znalo da su u Šapcu postojale boemske kafane. Svaki šabački boem imao je svoju kafanu, a u druge kafane nije odlazio. U jednom vremenskom periodu boemi bili su: Rade Crnobrnić, Dragiša Penjin, Paja Alfirević, Mika Nikolić – “Pinter” i drugi. U Šapcu nema više ovih kafana, nema više ni novih boema, a Šabac nije više, što je nekad bio!!! I šabačka „Mala“ imala je dve boemske kafane, u kojoj je šabačka boemska populacija bila čest gost. Posetioci kafana u „Mali“, bili su boemi i iz drugih gradova Srbije i Beograda, boemi, etradni umetnici! Iza kafane “Evropa” u ulici, sada Knez Ive od Semberije, bila je porodična kuća poznatog Šapčanina Alekse Kuzminca. G-din Aleksa Kuzminac, tada uspešni šabački privrednik, koji je u svojoj zanatskoj radnji obavljao više delatnosti. Radionica se nalazila u sklopu porodične kuće. G-din Aleksa Kuzminac obavljao je pogrebne usluge, molerske, stolarske i firmopisačke. Usluge su bile na visokom nivou, a zaposleni radnici kod njega, bili su stručno edukovani. G-din Aleksa Kuzminac imao je brojnu porodicu, vrlo poznate i cenjene građane Šapca. Tri kćerke: Borjanku, suprugu čuvenog fudbalera Voje Rogića, Dragicu Milošević, čiji je suprug bio generalni direktor, jedne pančevačke fabrike, i Svetlanu-Cecu Žegarac (Kuzminac) suprugu poznatog profesora Đorđa Žegarca. Ceca, profesor u penziji, vrlo uspešno slika, u šabačkom udruženju “Krug 10”. Tri sina: Migu, Lolu i Svetu, koji su bili pioniri šabačkog boksa. Najbolje sam od braće poznavao Svetu Kuzminca, koji je bio nadareni kulinar. Jedno vreme Sveta je kao kulinar bio angažovan na prekookeanskim brodovima i plovio je na međunarodnim destinacijama. Svi Kuzminci imali su genetsku crtu za umetnost.

Do kuće Kuzminaca prema parku bila je porodična kuća poznatog šabačkog mesara Voje Đurđevića. Mesarska radnja bila u sklopu kuće. U svojoj mesarskoj radnji, Voja je prodavao sve vrste mesa i mesne prerađevine, koje su bile izvanrednog kvaliteta. Mesar Voja, porodičan čovek, imao je dosta uspešne dece. Od te dece, sećam se samo Brane, jer smo bili približnih godina. Od mesta gde se nalazila kafana “Evropa” do ulice Milorada Šapčanina i početka ulice Kralja Aleksandra (ul. Mike Mitrovića), na tom prostoru nalazile su se zanatske radnje šabačkih zanatlija, kojih je u Šapcu tada bilo mnogo. Uz samu kafanu “Evropa”, nalazila se obućarska radnja, tada poznatog šabačkog obućara Žike Popovića, poznatijeg kao Žike “Đavola”, svakodnevno je bila sa dosta mušterija i uvek sa dosta  Žikinih prijatelja koji su u slobodno vreme svraćali u radnju na “čašicu” razgovora i dogovora. Pored pravoslavnih praznika, koji su se proslavljali, u Šapcu su u to vreme proslavljali bekrijsku slavu koja je bila tradicionalna. Po pravoslavnom kalendaru ove, 2016. godine, bekrijska slava je u ponedeljak, 14. marta. Bekrije Šapca, imale su svoje udruženje bekrija i birao se predsednik udruženja. Dugo godina, Žika “Đavo” bio je predsednik tog udruženja. Slava bekrija se u Šapcu proslavljala u poznatim šabačkim kafanama, kojih nažalost više nema. Svaki gost, učesnik bekrijske slave, morao je oko vrata imati đerdan od nanizanih suvih, ljutih, dugačkih crvenih paprika. „Meni“ na bekrijskoj slavi bio je: proja, pihtije, pasulj prebranac, salata od kiselog kupusa ribanika i obavezno rasol. Od pića se pila: rakija, pivo i vino, a drugih “špecija” od pića nije bilo. Uglavnom svaki od učesnika bekrijske slave, pored svog krštenog imena imao je i nadimak koji je potpuno odgovarao njegovom izgledu i ponašanju. To mogu samo šabački “kumovi” da pogode i taj nadimak se prenosi od generacije na generaciju. Poznatih bekrija u Šapcu više nema, a nema više ni poznatih šabačkih kafana, a više godina unazad nema ni bekrijskih slava! Običaji i tradicija je nažalost zaboravljena!

Na Bairu od Tržnice do početka ulice Milorada Šapčanina između tog prostora bilo je mesto, gde su šabački fijakeristi, sa fijakerima čekali mušterije, da ih po želji prevezu. Sećam se da su fijakere imali fijakeristi: Java i Rašid, koji su prevozili građane Šapca i druge osobe koje su dolazili u Šabac, poslom ili u goste. Fijakeristi, Java i Rašid imali su svoje stalne mušterije koji su koristili prevoz njihovim fijakerima. U to vreme, 50-tih godina 20-tog veka, u Šapcu je bilo vrlo malo građana koji su imali putničke automobile. Pored toga bilo je vrlo malo građana koji su imali i svoje fijakere. Pored svojih stalnih mušterija šabački fijakeristi Java i Rašid, prevozili su ljude i na posao.

Boemi Šapca za provod koristili su fijakere koji su vozili muziku. Fijakere su koristile i gospođe-dame Šapca uvek sa šeširima na glavi odlazeći u provod na konjske trke na “Trkalište”, gde je sada veliko stanbeno naselje i odlazak na “Mačvino” igralište, na utakmice FK “Mačva” kada je “Mačva” 50-tih godina 20-tog veka bila član Prve savezne lige Jugoslavije. Trener FK “Mačva”, bio je Boško Ralić, koji je imao nadimak “Tatek”. Odlazeći na treninge, Boško je često od centra do igrališta “Mačva” koristio fijaker Jave ili Rašida. Od svih građana Šapca fijaker je da ode na posao do šabačke bolnice najviše koristio dr Teodor Božin, hirurg. Dr Božin je stanovao u centru Šapca u svojoj porodičnoj kući, koja se nalazila u Gospodar Jevremovoj ulici iza, sada Kulturnod centra, sa suprugom i dvoje dece: kćerkom Jasminom, mojom školskom drugaricom i sinom Ivom. Jasmina živi u Ženevi, Švajcarska a sin Iva živi u Francuskoj. Jasmina i Iva su fakultetski obrazovani i vrlo uspešni, sada penzioneri. Dr Božina je, od kuće do šabačke bolnice, svakodnevno vozio fijakerom Java fijakerista. Dr Božin je bio human čovek, poznati hirurg. U centru Šapca, na Bairu, od Tržnice pa do prvih numera ulice Kralja Aleksandra, nalazi se početak ulice Milorada Šapčanina, koja je paralelna sa ulicom Knez Ive od Semberije. Ulica Milorada Šapčanina, vrlo kratka ulica, dužine oko 100 metara, sa malo kućnih brojeva. Proteže se do ulice Jove Kurslule . U ulici Milorada Šapčanina, br. 2 bila je kuća poznate šabačke porodice Radoševića – “Lođina”. Porodica Radoševića -“Lođina”, bila je mnogobrojna, a “Lođini ” su u Šapcu bili vrlo uspešni. Jedan od tih Radoševića – “Lođina ” bio je Mića “Lođin”. Mića porodičan čovek. Visoki intelektualac, dugo godina bio je jedan od uspešnih direktora u HI “Zorka” kada je ova fabrika postizala najbolje rezultate. Uspešan roditelj sa suprugom Nadom i dve ćerke: Marica “Miška” i Suzana. Lično ih poznajem, A Suzanu sam vodio kao učenicu na letovanje. Suzana sa porodicom živi u Beču gde je i zaposlena. Mića je imao i nekoliko sestara. Jedna sestra Rada je stomatolog, a druga sestra Olga Isaković je profesor. Sin Olgin je dr Đorđe Isaković, zaposlen u Zavodu za javno zdravlje u Šapcu.

U toj ulici živelo je dosta poznatih Šapčana, a svaki od ljih je imao odgovarajući nadimak dobijen po svom ponašanju i po svom izgledu. Naime moja malenkost zna sve te nadimke ali neka ostanu za sada moja tajna.

Šabačka dvorišta, u to vreme, imala su više stanova, pa je u dvorištima bilo i više porodica. U Šapcu se govorilo, stanuješ u “Maloj Mitrovici”. U jednom dvorištu u ulici Milorada Šapčanina stanovala je učiteljica Mara Vragolić sa porodicom i g-din Vlasta Stanković sa porodicom. Sećam se imao je tri sina. Srednji sin Cane -zvani “Cancara” muzičar koji je bio član jednog umetničkog orkestra, i svirao je igranke. Igranke su bile praznik za mlade, a i mesto za upoznavanje mladih, pa se često govorilo: “sad se vidi, sad se zna ko se kome dopada”. U to vreme 60-tih godina 20-tog veka, Canova devojka, bila je Šapčanka, koja se prijavila za Mis Jugoslavije, a njene fotografije su objavljene u listu “Sport i svet”. U ulici M. Šapčanina, živeo je bračni par Berta i Staniša. G-đa Berta bila je pionir za masažu – fizioterapeut. Berta je svakodnevno bila angažovana u FK “Mačva” za masiranje fudbalera. U toj ulici stanovala su dva brata Čavića: Braca Čavić “Kamila” i Sava Čavić, i mnogi drugi.

P.S. Ove kolumne su autentične. Poklanjam ih čitaocima lista i porodicama, da se poznata lica Šapca ne zaborave, jer mnogih više nema!!

-NASTAVIĆE SE-

Pavle Pavlović – Paja “Labud”

prof. fizičkog vasp. u penziji  

 

Facebook komentari

Leave A Reply