Sandra Kolaković, nekadašnji najbolji srednji bek ovih prostora

0

 

sandra kolakovic 2 copyNezamislivo je bilo da ćerka Petra Fajfrića, legendarnog rukometnog vanzemaljca, Sandra Kolaković, ne postane i sama rukometašica. Od trenutka kada je prvi put zaigrala znala je da će to biti njen životni put. Svoje snove da bude najbolja u onom što radi ostvarila je igrajući u „Medicinaru“, „Voždovcu“, „Budućnosti“. Kasnije je postala selektor nacionalne reprezentacije, a potom i trener kadetske reprezentacije Crne Gore…. uspesi su se nizali na svetskim i evropskim prvenstvima, na terenu i van njega, a zajedničko im je bilo to što im je sebe i svu svoju energiju u potpunosti predavala. S takvim stavom, rezultat nije mogao da izostane.

-U mojoj porodici rukomet je živeo i živi i danas i mislim da će tako uvek biti jer, kada tate ne bude bilo, ostajemo brat, ja i naša deca da nastavimo da živimo tu našu veliku ljubav. Otac je osvajač olimpijske medalje u Minhenu ’72 godine i mama se takođe profesionalno bavila rukometom. Međutim, ona se opredelila za porodicu i decu. Kod nas je rukomet bio neprekidna tema, gledali smo ga stalno i pričali o njemu. Sećam se dobro da nije bilo dana mog detinjstva koji nije bio ispunjen aktvnostima u vezi sa rukometom, da nismo vežbali, uigravali se, a to se nastavilo do danas- počinje Kolakovićeva priču za „Podrinske“.

 

Kad je rukomet i zvanično postao vaš izbor?

sandra kolakovic copySa devet godina, kada sam bila treći razred, počela sam da idem na treninge kod profesora Đorđa Petrovića u OŠ „Nata Jeličić“. Išla sam u dnevni boravak i bila sam prilično nemirno dete. Svi učenici od petog do osmog razreda imali su fizičko. Kad bih završila doručak i obaveze, vaspitačice su me puštale na sve časove fizičkog koji su održavani. Kada je nastavnik video koliko mogu i koliko sam spretna, pozvao me u ekipu. Moje drugarice u okruženju su bile peti razred i to je bilo realno vreme za početak. Ipak, priključila sam im se. Tata se i tada bavio rukometom, bio je i trener i igrao je, majka je radila do kasno, tako da nisu ni znali da sam počela da treniram. Samo sam bila mirnija, nije bilo one „ludačke“ energije koju sam ispoljavala i rukomet je za to bio zaslužan.

 

Je l’ im bilo drago ili su se bojali da će vas to previše okupirati?

Bilo im je drago, jer su videli da mi to prija i da se dobro osećam. Jedini uslov je bio da ne propuštam školu. Mada, ja sa svojom ambicijom ne bih ni dozvolila da se to negativno odrazi na moj uspeh u školi, jer sam uvek želela da budem najbolja i u školi i u sportu i nisu me morali podsećati na to. Ali to je, naravno, roditeljska priča koju svi pričamo svojoj deci, jer mi znamo za te strahove. Bez obzira na naporne treninge, bila sam zdravo dete i odgovorno sam se ponašala, što je njima pričinjavalo zadovoljstvo.

 

„Medicinar“ je u vaše vreme imao izuzetno dobre rezultate?

„Medicinar“ je tad bio u drugoj ligi, koja je tada bila mnog jaka. Ipak, nije zahvalno porediti vreme osamdesetih i ovo vreme. Reč je o dva veka i dva različita konteksta. Rukomet je bio jak i moja ekipa u „Medicinaru“ je bila stalno u vrhu. „Metaloplastika“ je tada bila neprikosnovena. Stvarno je za jedan ovako mali grad bilo neprirodno da postoji i ženski rukometni klub u prvoj ligi. „Medicinar“ se nosio s tom ulogom, bilo nam je malo krivo, ali smo isto tako mnogo voleli „Metaloplastiku“. Nismo tada razmišljali da smo u gubitku. Kvalitet je bio izuzetan i postojala je škola rukometa u „Medicinaru“, od tih najmanjih devojčica, s kojima sam ja počela. Profesor Đoka Petrović je bio na početaku, a zatim profesori Mića i Žića Petrović, koji su bili u upravi „Medicinara“, radili u Medicinskoj školi i omogućavali nam da tamo treniramo. To je bio jedan kontinuitet, gde je „Medicinar“, od najmlađih do najstarijih kategorija, učestvovao na svakom takmičenju: pionirskom, kadetskom ili juniorskom. Kvalitet je morao da dođe do izražaja, kao i posvećen rad i dobri uslovi.

 

Koji su najlepši trenuci koje pamtite iz tog perioda?

Moja generacija, ’70 godište i mlađe, koja je imala razrednu Lepu Lukć, pravi okupljanje sad u petak. Nismo se videli 31 godinu. Kada sam tražila slike da se podsetim tog perioda, našla sam i te slike. Trenirali smo tokom nedelje, ili subote i nedelje, a jedan dan u hali „Zorka“ su bile utakmice, pred koje nismo spavali celu noć. Počinjale su u osam ujutru., što je značilo da treba da ustanemo u šest sati. To je za nas bio doživljaj. Profesor Đoka je obično donosio čokoladu pobedničkoj ekipi. Živeli smo za te utakmice, uzbuđenja pred igru, pobede. Naravno, nezaboravna su osvajanja pionirskih, kadetskih prvenstava. Predstoji nam i jubilej 26. januara, jer smo ’86 godine bili juniorski prvaci Jugoslavije, generacija ’67 godište i mlađe. Bile smo druge u Srbiji, a prve u Jugoslaviji, u vreme kad je bio Radnički, Dalma, Olimpija, Budućnost. Kao drugoligaška ekipa deklasirali smo Dalmu u finalu, ekipu koja je u prvoj ligi i kad god se toga setimo, srce počne da nam igra ubrzano. Imale smo i svoju himnu, pesmu grupe Magazin „Oko moje sanjivo“. Verujte, posle toliko godina, kad je čujem, moje srce zaigra kao da sam u Mostaru, kao da treba da igramo i kao da su sve moje drugarice sa mnom… Mnoge nisu nastavile da igraju. Nastavile su Ljilja Marković, Suza Stanković, Aleksandra Damnjanović, a tu je i naš trener Kosta Veselinović kojeg smo obožavale, koji je za nas ostao svetac u rukometu.

 

Međutim, vaš život je i dalje ostao čvrsto vezan za rukomet?

Četvrti razred srednje škole sam nastavila u Medicinskoj školi u Beogradu i prešla sam u „Voždovac“. Bila sam najbolji strelac i igrač juniorskog prvenstva i onda su „Radnički“, „Voždovac“ i ORK „Beograd“ bili zainteresovani za mene. Moj otac, koji je bio vrhunski sportista, mi je rekao da ne želi da stoji na putu mojoj sreći, da sama odlučim i da veruje da ću se dobro osećati gde god da odem. Odlučila sam da odem u „Voždovac“. S ove tačke gledišta, ne znam da li je to bio dobar izbor. „Radnički“ je tada bio neprikosnoven, ali je on tada dovodio najbolje igračice sa ovih prostora. Imala bih možda jači kvalitet, jaču konkurenciju, ali možda i nemilosrdniji odnos, jaču selekciju. Ipak, mislim da bih se i tada izborila, ali možda bi mi put bio drugačiji. U „Voždovcu“ su sve bile seniorke i klub je bio prvak Jugoslavije te ’88 godine. Otišla sam u prvaka te zemlje i stvarno se borila, počeli su da se potpisuju i novi ugovori koje su neke saigračice odbile i nama mladima se tako otvorila mogućnost. Uvek sam bila veoma odgovorna i disciplinovana, usmerena na cilj, spremna na žrtvu. Učila sam ranom zorom, trenirala dva puta dnevno. Bilo mi je mnogo teško, ali sam uspevala da istrajem u tome.

 

Kad ste odlučili da stavite tačku na profesionalnu igračku karijeru?

Posle „Voždovca“ sam otišla u „Budućnost“, pošto sam prethodno u hali u Voždovcu u Šumicama upoznala supruga Igora Kolakovića, koji je Crnogorac. Počeli smo da živimo u Podgorici, gde je „Budućnost“ bila u samom vrhu ženskog rukometa u velikoj Jugoslaviji. Tamo sam igrala nekih deset godina, s njima osvojila prvu titulu Nacionalnog prvenstva, pa onda i narednih deset i devet kupova, i otišla u Sloveniju, i osvojila Ligu šampiona, što je ostvarenje sna. „Metaloplastika“ je slavila taj svoj san dva puta. Sa reprezentacijom Srbije i Crne Gore osvojila sam bronzu na Svetskom prvenstvu i u duši ispunila sve velike želje. Sa 35 godina je bilo realno da se povučem, jer je to mnogo visok nivo takmičenja i moje telo to više nije moglo da prati.

 

Nije mnogo prošlo od prelaska u trenerske vode?

Ubrzo posle toga sam postala trener i to baš 2006. godine. Reprezentacija Srbije je važna u mom srcu i duši uvek, ali sam imala trenersko razočarenje i dogodilo mi se sve najgore što se jednom treneru moglo dogoditi. Ni veće redosti, ni veće tuge. Posle sam vodila mlade kategorije „Budućnosti“ i u Crnoj Gori do poslednje dve i po godine. Meni je istekao ugovor, generacija je izvedena do kraja i ostala sam bez tog angažmana. Suprug je dobio ponudu u Francuskoj i ja sam otišla s njim. Jedno dete je bilo u tom trenutku u Sloveniji, drugo u Francuskoj, tako da je to bio neki normalan sled događaja. Sada ne radim, ali ne gubim nadu da ću se vratiti sportu. Mislim da imam u sebi tu jednu metodiku, sposobnost da znanje prenesem igračima, ali ne može čovek na silu nešto da napravi. Kada je nešto zrelo, dogodi se. Kada nije, nije. Čekam ono što mi je namenjeno.

 

Je l’ bio težak prelaz sa igračkog na trenerski posao?

Bilo mi je veoma teško. Nisam verovala da će biti baš tako. Dok mi je muž bio igrač, mi smo se odlično slagali. Kad je postao trener, nikako nismo mogli da se dogovorimo i usaglasimo stavove, bez obzira na to što su u pitanju odbojka i rukomet. Jednostavno, nismo bili na istim talasnim dužinama. Zato što trener brine o svim igračima, a ja kao igrač brinem samo o sebi i, naravno, tražim mane treneru. I tu je došlo do sukoba naša dva gledišta, izbio je pravi „rat“ među nama. Kada sam postala trener, onda sam sve shvatila i usaglasili smo mišljenja. Igrač, uđe na teren, ima samopouzdanje, odigra, bodri svoje saigrače. Trener nema te instrumente, mora da ukombinuje 14 igrača različitih po svemu, da od njih izvuče maksimum, da nađe tandeme, napravi taktiku. To je sve za opšte dobro. Ne pojedincu da ugađa, nego ekipi. To je jedna potpuno druga filozofija. Zbog toga sam nastavila da studiram fakultet za trenera, da bih sebe unapredila i sa teorijske strane. Tamo sam izučavala ličnost, jer svi su različiti. Nisam za kažnjavanje, ali nekada je i to pravo merilo da bi neko naučio. Uvek sam se trudila da grešku shvate kroz razgovor.

 

Šta vas je muž savetovao kada ste uplovili u trenerske vode?

On smatra da sam ja previše predana, da ne ostavljam nijedan deo sebe za porodicu i da se svemu dajem sto posto. Istina je i da mnogo verujem ljudima. Uvek razmišljam da ne postoji razlog da me ljudi lažu ili budu neiskreni prema meni. Moj muž to ne shvata, ne shvata da neko ima toliko godina i iskustva, a da tako razmišlja. Ipak, to je bilo na početku dok se nisam dobro „opekla“. Moj muž ima tu jednu urođenu mudrost. Ja se s tom mudrošću nisam rodila. Svako ima drugačiji karakter i temperament. Neke stvari ne mogu da se nauče. Posle sam počela da čitam, da radim na sebi. Sada vidim šta neki ljudi hoće iz prve, ne treba da mi „slome glavu“ ili da „se survam niz liticu“, pa da shvatim da je nešto bilo pogrešno. Najviše mi je ukazivao na to da posmatram ljude, da gledam njihove živote, kakvi su prema porodici, prijateljima, na terenu… Jer, teren je život. Kakvi ste na terenu, takvi ste u životu. Na terenu nema mesta za kalkulacije. Tu svako pokazuje kakav je i nema skrivanja. Psihologija van terena je mnogo važna za svaki posao, naročito moj, gde je veliki broj različitih ljudi koji imaju različiti značaj, uticaje. Može, i ako nije sasvim kompatibilno, da se puno stvari poklapa.

 

Kako ste uspeli da uskladite profesionalni život sa majčinstvom i porodicom? Koliko vam je to bilo teško, a da se ne odreknete rukometa kao vaša majka?

To je bilo mnogo teško. Oduvek sam želela decu i znala sam, čime god da se budem bavila, da će moja deca biti na prvom mestu. Kada sam se udala, brzo se rodio moj prvi sin. Nisam imala dilemu da li da ga rodim, iako sam imala prvi profesionalni ugovor, koji bi unapredio naš život. Posle četiri godine, iako smo igrali i Ligu šampiona, želela sam da rodim drugo dete. Rukomet nije mogao da pobedi moju majčinsku želju. S ove tačke gledišta, neverovatno mi deluje kako sam izdržala neke stvari. Buđenje noću, nespavanje, pa odlasci na treninge… Dok su drugi odmarali, ja sam šetala decu. Dečiji osmeh i radost otkloni sve. Jedino onaj ko je roditelj može da razume šta znači moći i kad čovek ne može. Mislila sam da ne mogu, a u stvari sam sve to uradila. Nisam dozvoljavala da porodica trpi i da im fali moje ljubavi i pažnje. Kada nisam tu, nisam tu. Kad sam tu, potpuno sam posvećena. Nisam slavila deci rođendane kad su se rodili, jer nisam bila tu, nego smo birali dan za rođendan i pravili slavlje. Ništa im nije falilo, ali je to bilo u terminima kada sam ja bila slobodna. Kao stariji i nisu tražili moju organizaciju. Veliku pomoć sam imala od svekrve i svekra, a s nama je bila i baba- četiri generacije u jednoj kući. Potpuno su me rasteretili, bez njihove pomoći bi bilo nemoguće.

 

Kakva interesovanja pokazuju sinovi sada?

Stariji sin igrao je rukomet do ove godine. Ima 22 godine, završava Ekonomski fakultet u Ljubljani i upisao je master studije u Francuskoj. Mlađi sin je zbog rukometa otišao u Francusku u San Rafael i živi u internatu već godinu dana. Trenira profesionalno, ali ide i u školu. Mnogo mu je teško, razumem ga, ali ne može bez toga, to će ga ojačati i učiniti nezavisnim. Sa fakultetom će uvek imati drugi izbor i neće morati da pravi kompromise ako ne bude želeo. Govori izvanredno francuski i engleski i mnogo liči na mog oca, ima njegove osobine i imam pravo da verujem da je dedin naslednik. Ne bih bila tužna i da ne uspe, jer sport je surov, kao i život. Mi smo mu dali gene i uslove, a na njemu je sve ostalo. Volela bih da navijamo za njega na Olimpijskim igrama.

 

Kakvi su vaši planovi?

Živim u Kanu u Francuskoj. Nekada sam potcenjivala tu ulogu, ali tek sad shvatam koliko je važno biti supruga i majka i koliko je mom suprugu važna podrška, jer je on nosilac porodice, iako i ja imam penziju. Takođe, majka daje stabilnost, osnovu, razumevanje, okuplja porodicu. Uživam u toj svojoj ulozi kada vidim koliko sam potrebna svojim muškarcima na različite načine, svome bratu. Imam vremena da dođem ovde i budem mesec dana, vidim se s prijateljima, budem s porodicom i uživam u tome. Ta mudrost me sad stigla, u 45. godini.

 

I otac se posvetio „Medicinaru“?

Sad je prešao u „Medicinar“ i svim srcem i dušom je u njemu i ja se trudim da pomognem na svoj način njegovom ulaganju u sport. Od kada je majka umrla, sve što bismo donirali crkvi ili drugde, doniramo „Medicinaru“. To oca čini srećnim i meni i bratu je puno srce kada vidimo da se druži s mladim ljudima. Jer, mladost nosi energiju i hrabrost, a njemu mnogo znači da je potreban. Žalimo da smo potrebni uvek, a kamoli kad imamo 75 godina.

 

Žalite li za nečim u životu, mislite li da ste nešto propustili zbog tempa koji ste odabrali?

Ne, sve sam stigla. Završila sam dva fakulteta, nisam naučila engleski, ali još uvek imam mogućnost da ga naučim. Učim sad i francuski, deca mi se smeju, ne shvataju šta znači u ovim godinama učiti jezik, zato su sa šest godina krenuli na engleski. Ni za čim ne žalim. Uspela sam da sačuvam i prijateljstva, i da čitam, da se obrazujem, gledam filmove, družim se u periodima kada sam bila slobodna. Kada ima želju i motiv, kad je otvoren ka svemu, čovek može sve da stigne. Ne u tom trenutku, ali… Znate, kad se nešto čeka, onda je „s medom“. Uspela sam i da budem doterana kao što svaka žena voli da bude, a ni kafani nisam ostala dužna. I sada uživam u svemu, pa i da legnem kasno. Sve može da se stigne. Dokle god čovek ima želje, smatram da može uvek da ih ostvari.

  1. Dimitrijević
Facebook komentari

Leave A Reply