Popust015

ŠABAC NEKADA (9 – DEO)

0

Šabački ženski odbor g-đe Magazinovićke bio je zadužen da za izbeglice koje su došle u Šabac otvori kuhinju i obezbedi novčana sredstva za rad kuhinje. Na imanju Ratarske škole (sada Poljoprivredna škola) na putu za selo Tabanović bila je narodna kuhinja. Ona je napravljena od dasaka, a bila je pokrivena granjem i slamom i imala je nekoliko odeljenja, gde se kuvalo, jelo i gde se hrana čuvala. Kuhinja je bila pod nadzorom žena i radila je kao sat. Ljudi, žene i deca koji su se tu hranili imali su svoje mesto za vreme obedovanja i svako je dobijao dosta hrane. Svaki od izbeglica pri odlasku iz Šapcem, dobijao je dovoljno hrane koliko je bilo potrebno dok ne bi stigli na određeno mesto.

Preko puta narodne kuhinje nalazila se izbeglička Šivara (radionica za šivenje), Šivara je bila pod drugim ženskim šabačkim odborom. Na čelu tog odbora bila je Danica Jov. Manojlovića, uz dvadeset (20) drugih Šapčanki. Magacini za izrađenu i neizrađenu ne sašivenu robu bili su u zgradi pod drvenim krovom i vrlo blizu Šivare. Vunu, konoplju, lan i druge potrebne sirovine, kupovale su žene po Jadru i Mačvi i donosile u radionicu. Tu se sirova vuna prala, sušila, prela, bojila i izatkavala (tkala). Takav način -postupak radio se i s’konopljom i lanom. Sve izbeglice ženskog pola morale su raditi u Šivari a uz njih bila su zaposlena i njihova muška i ženska deca starosti od 10 do 15 godina. Šivara je postizala vrlo zapažene rezultate pa se krajem 1809. godine, sama izdržavala. Čak je predmete izrađene od vune, lana i konoplje besplatno davala izbeglicama.

Žene Šapca, pokazale su veliku humanost i požrtvovanost, jer je mnogo dece ostalo bez roditelja, oca ili majke. Deca, siročići, njih preko 80 (osamdeset) predata su ženskom odboru Šapčanki da se staraju o njima. Ženski odbor doneo je odluku da siročiće ne drži zajedno već da ih sve rasporedi porodicama građana i građanki Šapca. Niko se nije protivio, a svaki se građanin Šapca odazvao ovoj odluci i time je učinjeno da grad Šabac dobije veliki broj poštenih, dobrih građana i građanki. Prilikom raspoređivanja u porodice, predsednice odbora Magazinovićka i Manojlovićka, molile su i preklinjale svoje drugarice, da budu prema ovoj deci, koja su ostala bez roditelja, kao prave majke. Sva deca, koja su bila sposobna za zanate i trgovinu, upućivana su odmah u radnje. Od ove dece postajali su kasnije dobri trgovci i zanatlije, a bili su za ponos i diku. Od ovih siročića postale su poznate šabačke porodice: Simonovića, Krajinovića, Mijatovića i Strundžalića.

Žene Šapca često su pokazivale svoju humanost. U vreme kada se osnivalo Brodarsko društvo, podizala Agencija i radionice, nije bilo dovoljno novca da završi započeti posao. Novčana pomoć zatražena je od seljaka trgovaca ali nije dobijena. Da bi pomogla osnivanje Brodarskog društva, Agencije i dr. prva se odazvala bogata Šapčanka Ilinka Čorbićka skinuvši sa sebe nisku od dukata. Za Čorbićkom nisu zaostale ni ostale Šapčanke, pa su na taj način svojim muževima obezbedile novac da završe planirani posao.

Velike zime u Šapcu bile su zapamćene i prenosile su se s’kolena na koleno. U arhivi starog šabačkog Načelstva zabeležena je jedna „luda“ zima, koja je počela od 26.XI. 1864. godine i trajala je do 15 marta 1865. Najhladnije je bilo u drugoj polovini februara, oko velikih poklada. Pala je velika količina snega pa se nedelju dana jedva moglo ulaziti u kuće. Posle raščišćenog snega u nekim kućama našlo desetak mrtvih osoba pomrlih od zime i gladi. Putnici, namernici zbog jake zime i visokog snega morali su se noću dozivati da se ne bi izgubili. Sve o ovoj zimi zabeležio je šabački advokat Aca Fotić. Moj deda Ljubomir-Ljuba Pavlović, opisao je i zabeležio, još neke jake zime: „Pošao sam u osnovnu školu 1872. godine. Zima te 1872. i 1873. godine, bila je jaka i vrlo duga. Iako mi je škola bila blizu kuće, sneg je od Sv. Nikole do 10. februara bio vrlo visok pa nisam mogao ići sam u školu već su me otac i dve tetke, očeve sestre, stalno nosile u školu i iz škole“. Deda je zapisao da se seća da mu se stric izgubio u planini kod svinja i nije se vraćao kući čitavih dvadeset dana.

Godine 1875-1876. moj deda Ljuba bio je u četvrtom razredu osnovne škole u Valjevu. Te godine zima je bila jaka i oštra da su Valjevci morali sneg da uklanjaju sa puteva, da svaljuju sneg s’krovova kuća i da ga kolima iznose na zamrznutu Kolubaru. Zima je počela 12. decembra i trajala je do prvih dana februara. Bila je neobično jaka i „ljuta“.

Treća jaka zima bila je 1877-1989. godine u celoj Srbiji, a posebno na istoku Srbije. O njoj moj deda Ljuba piše: „Moj stric bio je vojnik na Javoru, i pisao je kući da po deset dana nisu mogli nigde da izađu zbog velikog snega i zime“.

Ljubin otac, moj pradeda Radoje bio je vojnik na Drini pa je i on pisao kući o velikoj i oštroj zimi. Ova jaka zima počela je po Sv. Arhangelu i trajala je do kraja februara.

Velika zima bila je i 1887-1888. godine. Počela je oko Sv. Nikole i trajala je do kraja februara. U tom periodu duvali su vrlo hladni vetrovi. Padao je sneg pa su se zaledili Sava i Dunav. I sve druge reke po Srbiji. Sneg je u celoj Srbiji bio u proseku 1 metar, a preko Save i Dunava išlo se kolima i peške. Skoro danonoćno, mada su obe reke bile granične. Saobraćaj u celoj Srbiji, zbog velikog snega, bio je vrlo otežan. Beogradska opština, za vreme jakih zima, nije imala službu – ljude i pribor za čišćenje, pa je za čišćenje beogradskih ulica koristila vojsku. U Šapcu (Bogojavljenje) – dosta ljudi – sveta bilo je pored Save. Led je celu nedelju dana pucao i pucanje leda se čulo, pa se polako otiskivao od obale.

U 1898. godini grmelo je na Sv. Savu i Tri jerarha, u sred zime kad mu vreme nije. Zima je bila blaga a 16. marta palo je pola metra vlažnog snega koji se posle dva dana naglo topio ali bez nikakvih posledica. Godina 1898. bila je najrodnija. Voća i žita bilo je u izobolju i nije se znalo šta će sa njim.

Godine 1912-1913. zima počinje kasnije, od sredine decembra a završava se u prvoj polovini februara. Na dan 1. aprila 1912. godine, na dan izbora za Narodne poslanike pao je sneg oko Šapca i Loznice, iznenada visok suv sneg, koji je trajao nedelju dana, sa jakim mrazevima, vetrovima i ledom. Te iste 1912. godine, za vreme zime toliko je zahladnelo da su se Sava i Dunav zaledili. Više od mesec dana, prelazilo se preko zaleđene Save, čak i sa teretnim kolima i stokom. Kako je Sava, te 1912. godine, bila granična reka, na granici prelazilo se na levu obalu Save u Klenak i druga mesta sa objavama. Objave je izdavala naša – šabačka policijska vlast. Za stanovništvo Šapca, zaleđena Sava, bila je prava atrakcija, pa se dosta sveta od jutra pa do neko doba noći zadržavalo na zaleđenoj reci. Moj deda Ljuba Pavlović, direktor šabačke gimnazije, predsednik šabačke opštine, za svog sina Milana-Mišu moga oca, u svojoj knjizi piše: „Jednog januarskog dana 1912. godine dobio sam poziv da se javim šabačkoj policiji. Kada sam se prijavio sekretaru, saopšteno mi je da zabranim mom sinu Milanu-Miši, da ne prelazi preko zaleđene Save sa grupom svojih drugova na Klenačku stranu i da ne pravi ispade. Veliku je krivicu učinio moj sin Milan-Miša, što je u dva maha pod našim barjakom, koji je ukrao iz kuće Borivoja Ž. Antonića, pod ličnom komandom kao „vođa“, prešao zaleđenu Savu sa svojih 25 drugova u Klenak, gde je zabo barjak u zemlju i u glas s’drugovima vikao: „Živela Srbija“, „Živeo kralj Petar (Pera)“, „Dole Austrija“. Naravno da posle ovoga moj sin Miša (moj otac), nije prelazio preko Save, jer je bio dobro poznat našim i austrijskim stražarima (graničarima). Naglašavam da su moj sin Miša-Milan i brat Bore Ž. Antonića i ostali bili đaci  I (prvog) razreda gimnazije sada V (petog osnovne škole, starosti od 11 do 12 godina“. Svaka čast, pravi Srbi – Šapčani.

-KRAJ-

Pavle M. Pavlović Paja „Labud“

prof. fizič. vaspitanja u penziji

Leave A Reply