Šabac ne pamti ženu koja je istrčala trasu dugu 42 kilometra

0

Prvi maraton Tamare i Filipa Kovačevića

Istoričarima umetnosti, bračnom paru Filipu i Tamari Kovačević, život se promenio kada su pre dve godine, uporedo sa promenom životnih navika, otkrili ljubav prema trčanju i ozbiljno se posvetili učešćima na polumaratonima u zemlji i inostranstvu. Grupa šabačkih maratonaca iz AK „Tempo“, pored trenera iz Beograda sa kojim rade, podstakla ih je u nastojanjima da toj svojoj ljubavi, kao i svojoj struci, pristupe odgovorno i profesionalno, a rezultati nisu mogli izostati. Neplanirano, kao tiha želja koja se nenadano ostvarila, desio se i prvi maraton „Plavi krug“ na beogradskoj Adi Ciganliji i distancu od 42 kilometra su prešli za četiri sata i 25 minuta. Poklonici ove discipline ne pamte Šapčanku koja je toliko istrčala, a Tamara, kojoj brzina nikad nije prioritet, već istrajnost i pobeda nad samom sobom, zauzela je osmo mesto u svojoj kategoriji, što je veliki uspeh. Pomerene su granice i u Šapcu, kada nevreme u toku trke nije pokolebalo entuzijaste, te su istrčali lične rekorde- Filip 1.39, a supruga 1.55.

Sve je u glavi

-Humanitarni maraton za dijabetičare, osmi po redu, održan je 10. novembra na Adi i bilo je prijavljeno oko 400 ljudi. Mi smo trčali prvi put, s tim što su naša distanca polumaratoni. Nismo do sada razmišljali o maratonima, jer smo svesni da to zahteva posebnu pripremu.  Moja ideja je bila da probamo da istrčimo, iako trening nije bio usmeren ka pripremama za maraton, već za polumaraton, mada nedeljne dužine trčim sa prijateljima koji inače trče maratone, kao što je Petar Kurdulić. Odlučila sam u jednom trenutku da distancu od 20- 25 kilometara povećam na 30 i kroz priču s Perom prošlo mi je kroz glavu da prijavim maraton, u smislu da trčim s društvom u prirodi, ali ne s namerom da ga istrčim, jer nisam bila sigurna da ću moći. Prijavili smo se oboje, a ja po dolasku nisam imala tremu, iako sam inače veliki tremaroš, jer sam ubedila sebe da sam došla na trening. Ćerka Istina je pre odlaska rekla da donesem pehar- priča Tamara uz osmeh i kaže da su njih četvoro iz Šapca krenuli da trče, te da se sve poklopilo- vreme, društvo, dobra energija i odlična organizacija.

Rezultat su istrčanih 42 kilometra bez ikakvih problema, za četiri sata i 25 minuta. Kako objašnjava, bila je spremna da nakon 30 kilometara stane i prošeta poslednji krug ako se tako bude osećala. Međutim, nisu imali nijednu krizu, sve vreme su trčali i držali ujednačen tempo.

Porodica trkača

Filipov lični rekord u polumaratonu je 1:39, a Tamarin 1:55, a do kraja godine imaće više od 2.000 istrčanih kilometara kroz treninge i trke. U ovoj godini istrčali su jedan maraton (prvi), šest polumaratona, jednu trail trku na 24 kilometara i jednu trku na 10,5 kilometara. U svojim starosnim kategorijama često su u vrhu, pa je tako Tamara dobila pehar na Šabackom polumaratonu, kao treća žena u svojoj starosnoj kategoriji. Nedavno je ćerka Istina počela da trenira atletiku kod trenera Dejana Bogićevića, što je brzo počelo da daje rezultate, pa je na svom prvom školskom krosu osvojila drugo mesto u konkurenciji devojčice na 200 metara.

-Kad sam ušla u poslednji krug nisam mogla da verujem. Tad sam shvatila da ćemo da istrčimo maraton, a to je meni stvarno bilo i sad mi je baš velika stvar, jer jako malo ljudi to uspe, budući da je baš zahtevna disciplina. Ograničenje je bilo šest sati, ali i da si u pokretu samo sve to vreme, mnogo je, a kamoli da trčiš. Srećna sam što sam uspela u celoj ovoj priči da samu sebe prevarim da to uradim. Da sam se posebno spemala, da su svi oko mene znali da ću to da uradim, možda bi prevelika očekivanja bila kontraproduktivna. Nepretencioznost u celoj toj nameri je pobedila, samu sebe sam oduševila tom idejom, a onda sam i Filipa pridobila tom pričom- objašnjava Tamara, koja je od pedesetak žena stigla osma, potvrđujući staro nepisano pravilo da je kod postizanja uspeha sve u glavi.

Biti posvećen čak i onda kada nisi raspoložen za aktivnost kojom se baviš, ključ je za postizanje rezultata. Psihičke pripreme, čitanje odgovarajuće literature, stručno vođeni treninzi tri do četiri puta nedeljno, bili su dobitna kombinacija.

-Maraton je stvarno nešto posebno i trče ga stariji ljudi, ne mlađi. Njih polumaraton ne zanima, da trče dva sata, a tek maraton ne. To jeste fizička priprema, ali i izdržljivost i mentalna snaga. Tu je podrška, uvek se ide sa društvom, ali si u stvari sam sa sobom, a to se, mislim, stiče godinama, to mlad čovek ne može, on hoće rezultat odmah. Nije suština koji si po redu, već da sam sebe pobediš. Posebna je energija, mnogo je opuštenije, tempo je sporiji, kreneš laganije. Pre ovoga, najduža distanca nam je bila trideset kilometara, koju sam prešla dve nedelje pred maraton, a Filip letos na moru. Ovo nam je prvi put da trčimo zajedno, jer je Filip, logično, kao i svaki muškarac, brži. Ne znaš kako će se osećati telo posle tih silnih kilometra, ali nama je bilo odlično- navodi i dodaje da je ponosna, jer je uticala na đake da se  malo više zainteresuju za tu vrstu fizičke aktivnosti.

Jedan učenik je, uz njenu podršku i savete, istrčao Šabački polumaraton, a zatim i beogradski, što joj je posebno drago.

Maratonci sa zastavom grada Šapca

Ekipa šabačkih maratonaca, članova AK „Tempo“, već nekoliko godina trči u zemlji i inostranstvu i uvek sa ponosom nose zastavu grada Šapca i promovišu grad na taj način. To su Petar Kurdulić, koji je najviše uticao na Tamaru, Milorad Jocković, Darko Tošić, Saša Popović, Dušan Paunović, Ivan Knežević, Dragan Babić, Vlada Petkovski, Zoran Gavrilović i drugi. Veoma su aktivni, uglavnom zajedno treniraju i svake godine imaju veliki broj istrčanih maratona i polumaratona. 

 

Mnogi su najbolje trke istrčali po kiši

-Meni je svaka trka ove dve godine bila brža od prethodne i to me motivisalo da treniram dalje, pored samog uživanja u trčanju. Samo je u Apatinu u oktobru bio korak unazad, ali za tri minuta, zbog virusa koji nas mučio. Funkcionišem tako što postavim sebi neke ciljeve, nekad oni budu možda malo i nerealni i onda se trudim da te ciljeve postižem. Imamo vrhuskog trenera, dugogodišnjeg uspešnog sportistu i sa njim radimo jako ozbiljne treninge. Verujemo u to što radimo, redovno treniramo, vodimo računa o ishrani i imamo vrlo kompletan pristup trčanju ove dve godine. Mislim da još nismo došli do svojih krajnjih granica. To mene motiviše da postavljam ciljeve za prvi i drugi deo sezone. Treninzi znaju da budu jako naporni, ali mi vodimo računa o intervalima oporavka- objašnjava Filip i priznaje da su život organizovali prema trčanju, jer je to jednako i obaveza i zadovoljstvo.

Jedan trening traje u proseku dva sata i, budući da imaju sedmogodišnju devojčicu Istinu, obavljaju ga u različitim terminima.

-Imamo naše poslove, dete, redovno treniramo, ali imamo vremena i da odemo na izlet i prošetamo. Sve može ako se dobro organizujete, a mi smo osmislili život u skladu sa trčanjem. Budući da je i ćerka počela da trenira atletiku, nekad smo sve troje zajedno na stadionu. Dovoljno smo ozbiljni, odgovorni i fleksibilni. Uveo sam čak i plivanje jedno vreme. Često su izgovori za neaktivnost nedostatak vremena, hladnoća ili vrućina. Trčali smo na 35 stepeni, ali i na minus 10, po snegu, ledu. Ojačao nam je imunitet od kada redovno treniramo. Može da oslabi ako se preforisaš, treniraš svaki dan, iscrpljuješ se, ulaziš u zonu pretreniranosti. Ovaj režim, uz strogo i stručno vođene treninge, mora dati rezultate- objašnjava Filip.

Kada su na ovogodišnjem Šabačkom polumaratonu postavili lične rekorde, vreme ih je u toj nameri iznenadilo, ali ne i pokolebalo.

-Ni u jednom trenutku nismo pomislili da odustanemo. U Ljubljani smo prošle godine bili na kiši pet sati. U Novom Sadu nas je sačekalo nevreme na noćnom, pred start su sevale munje, gromovi, pljusak je bio. Neprijatelj trkača je sunce na prvom mestu, jer izvlači energiju, kiša nije. Kad je oluja s vetrom, zna da bude nezgodno, usporava, ubrzava, utiče na tempo koji ne možeš da uskladiš, plašiš se da ti nešto ne padne na glavu, patike su pune vode, ne vidiš rupe na stazi, možeš da uvrneš nogu, proklizaš. Sama kiša nije protivnik, mnogi su najbolje trke istrčali na kiši- navodi on i dodaje da mu je cilj na prvom mestu da pomeri vreme za koje istrči određenu distancu.

Tamara se, s druge strane, zadovoljava osećajem da nije imala nijednu krizu tokom trčanja, da se sve vreme osećala prijatno i to joj donosi osećaj prijatnosti na cilju. Naravno, oboje ističu da sam rezultat nije cilj, nego osećanje sreće i zadovoljstva koje trčanje pruža, kao i bavljenje bilo kojim drugim sportom. Prošle godine imali su više od hiljadu istrčanih kilometara, a ove tu distancu dupliraju. Raspored trka je pred njima, u skladu sa njim planiraju aktivnosti i vrlo im odgovorno pristupaju. Ko nije odgovoran prema ciljevima koje sam sebi postavlja, neće biti ni prema svojoj profesiji, a ni u međuljudskim odnosima u životu, smatra bračni par pred kojim je još mnogo kilometara i izazova koje treba savladati. Njima, kao trkačima, jasno je, kada prođu kroz cilj, svi su pobednici, a oni svoje pobede svake godine redovno ispisuju u kalendaru.

Dragana Dimitrijević

 

 

 

 

Facebook komentari

Leave A Reply