Poljoprivrednik koji svaštari nema vremena za odmor

0

Borivoje i Rade Dobrić iz Bele Reke za „Podrinske“

Borivoje Dobrić o poljoprivrednom gazdinstvu u Beloj Reci brine sa sinom Radom, a pomažu  supruga i majka. Obrađuju deset hektara zemlje i uzimaju nešto u zakup. Bave se tovom svinja (od šest do deset krmača u tovu) i petnaestak godina unazad sade jagodu na 40 ari, malinu i kupinu na po 30 ari i višnju na 50 ari. Domaćina smo u kući zatekli po povratku iz voćnjaka.

Kaže da je jedini recept za opstanak u poljoprivredi svaštarenje, te da se mora paziti i kako se zarađen novac troši i raspoređuje. Subvencije su značajno smanjene, sa 12 na svega četiri hiljade, a i taj izuzetno mali novac teško je dobiti.

-Poslao sam za Beograd papire kako bih dobio subvencije za svinje. Bavim se tovom, držim od šest do deset krmača u tovu. Poslao sam četiri papira na 25 komada, jer je bilo reči da ćemo dobiti novac ako predam zahtev u septembru. Pre tri dana su mi poslali papir u kome navode da veterinar nije popunio broj gazdinstva, što se jasno vidi iz preostala tri identična papira. Sad ponovo treba da tražim veterinara, pa da kopiram dokument i overim ga pečatom.  Oni su to mogli da provere, ali traže način da te odbiju, da ti uzmu i ono što su obećali- smatra.

Voćarstvo je, kaže, sigurno, ukoliko su priroda i vreme naklonjeni. Mnogo se radi, a neizvesno je koliko će uložen trud da se isplati.

-To je proizvodnja pod otvorenim nebom i radujemo se kad je vedro, nadamo se dobru. Ako naiđe oblak, a nema raketa, znamo šta nas čeka, da je cela godina otišla uzalud. Imamo protivgradnog strelca, čoveka koji je zaista dobar i ne gleda na sat, nego odmah reaguje.  Međutim, ako ima na raspolaganju dve rakete, a treba mu četiri ili pet, možete misliti koliko može da spase- kaže Borivoje.

U penziju je otišao 26. februara i izvesno je da će u dogledno vreme preregistrovati gazdinstvo na sinovljevo ime. Svojevremeno, od 1982. do 2003. godine, držao je poljoapoteku u Beloj Reci u okviru kombinata Loznica. Prethodno je tu radio pokojni otac, pa ja on nastavio, dok nije došlo do raspada poljoprivrednih kombinata i zadruga. Nakon toga više nije tražio posao, budući da je imao nešto više od 50 godina i verovao da bi u tim godinama teško došao do zaposlenja.

Raspolaže gotovo kompletnom mehanizacijom za radove, ali uslugama se ne bavi. Svake godine seje u proseku pet hektara kukuruza i između dva i četiri hektara pšenice, što utroši za prehranu svinja. To mu je, kaže, za sada najsigurniji prihod.

-Cena po grlu je jako niska, od 150 do 155 dinara, a sve ispod 180 dinara je za seljaka nepovoljno i teško da može da se uklopi. Istovremeno, ne možeš da uništiš stado priplodnih krmača, bilo da ih imaš šest, sedam, osam ili deset komada. Ako izgubiš brojnost, teško se možeš vratiti na staro. Zato je važno održavati se, a to sve košta- objašnjava.

Iako naizgled deluje da je u voćarstvu sigurna zarada, ako se izuzmu nepredvidive ćudi prirode, ni u ovoj grani poljoprivrede poslednjih godina nije dobra cena finalnog proizvoda kao ranije. Prošle godine višnja je lepo rodila i cena je bila 30 dinara. Berač uzima 18 dinara, a srećna je okolnost što on i sin orezuju, pa tu uštede. Međutim, prskanje se obavlja šest- sedam puta, a svako košta minimum dve i po- tri hiljade.

-Spaslo nas je što on i ja orežemo, to nam je bila jedina zarada prošle godine. Ruku na srce, bilo je lepih cena i lepih godina, ali prošle godine je bila katastrofa. Čak i cena maline pretprošle godine bila je 260 dinara, a prošle 160 dinara. Kad mu na 100 kilograma uzmeš po deset iili sto dinara po kilogramu, gde je seljak u takvoj situaciji? Opet, primoran je da ćuti i trpi, jer mora da radi- ističe.

Jagodu prodaju na leji ili „Kvantašu“, nekad i u Novom Sadu. Malinu, kupinu i višnju plasiraju preko zadruge iz Culjkovića, sa kojom imaju korektan odnos, bez problema oko plasmana i naplate. Stanje u poljoprivredi meri prostom računicom. Prvog „fergusona“ kupio je ’78 godine i on je tad koštao 31 belo svinče, potom ’85 godine kupuje „rakovicu“ i plugove i nije mu trebalo sedam bikova, već je i ostalo para, dok bi mu sad trebalo 14 ili 15 bikova. Država mora nešto da preduzme, jer nešto očigledno nije u redu. Krediti i strane banke nipošto nisu rešenje, jer bi na taj jedan traktor koji bi podigao preko banke poljoprivrednik trebao da kupi još pola, možda i više od pola traktora, koliko, kaže, uzmu, za tri- pet godina, što je žalosno.

Sin Rade završio je Srednju ekonomsku školu i godinu dana fakulteta, nakon čega se vratio u svoje selo. Nagovarali su ga, kaže, da se vrati na studije, ali odlučio je da ostane tu gde se rodio i nastavi da se bavi poljoprivredom.

-Fakultet sam upisao ’99 godine i visoko obrazovanje ni tad nije imalo perspektivu. Bolje je prolazio trgovac, nego neko sa fakultetom, pa sam ja verovatno i zbog toga odlučio da se vratim, a možda sam i mislio da može ovde nešto više da se zaradi. Verovatno i može, ali to je neproporcionalno uloženom trudu. Na selu nemate crveno slovo, subotu, nedelju, nemate radno vreme od sedam do tri. Na kraju, ipak se nisam pokajao, ali predlažem svakom ko je na fakultetu da tamo ostane bar za sada, čisto zbog neke sigurnosti- kaže Rade i dodaje da, kad već država ne može da garantuje otkupne cene, bar bi trebala subvencijama da pokuša da pomogne proizvođačima.

Sada su subvencije jako male, a uvoze se svinje koje su konkurentnije u odnosu na naše, budući da je tamo i proizvodnja jeftinija i subvencije veće. Njima ni dugovanja od prošle godine za svinje još nisu isplaćena, iako su obećanja stizala u više navrata. Dok je u Šapcu bila Uprava za agrarna plaćanja, sve je bilo mnogo jednostavnije. Sad se papiri šalju u kovertama za Beograd i čeka mnogo duže.

-Rad na veliko je jako rizičan i skup i prosečan čovek nema dovoljno sredstava da sam pokrene veliku proizvodnju. Trudimo se da maksimalno uložimo svoje sposobnosti i radnu snagu, ali u vreme branja jagoda, malina, kupina i višanja, angažujemo dodatnu pomoć. Grublje radove možemo sami da završimo, ali jagodu ne možeš da bereš 15 dana, bere se danas i treći dan. Obično angažujemo žene i uglavnom dolaze iz Šapca, pa i Loznice. Teško je naći pomoć u selu, jer svako pojačava proizvodnju i radi na svom imanju, tako da nema vremena da radi kod drugog- objašnjava Rade.

Bela Reka je oko pola sata vožnje udaljena od Šapca, te je za običan odlazak na kafu s prijateljima potrebno potrošiti dodatnih hiljadu dinara na benzin. U selu mesta za izlazak nema, što ne iznenađuje, budući da i mnoga veća mesta imaju taj problem. Kulturni sadržaj, smatra, nikad ne može biti kao u gradu. Autobuske linije nemaju kasnije polaske, što bi bilo poželjno uvesti u dogledno vreme. Dobro je što se radi na poboljšanju putne infrastrukture, ali i dalje problem predstavalju loše internet veze, što bi, prema najavama, uskoro trebalo biti rešeno. Odlazak na odmor Dobrići mogu da priušte, ali im je vreme mnogo veći luksuz. Budući da se, kako ističe Rade, bave kulturama koje se, ne samo nadovezuju, već i preklapaju, stalno su angažovani na gazdinstvu i nemaju vremena za opuštanje, ni mogućnosti da imanje ostave bez nadzora.

D.Dimitrijević

PROJEKAT „MLADI NA SELU – DOBRO JE OSTATI“, PODRŽAN IZ BUDŽETA GRADA ŠAPCA

 

Leave A Reply