Pesma, igra i sport su naše velike ljubavi

0

Vasilije i Iva Vučković, sedmogodišnji blizanci koji talentom osvajaju publiku

Pevaju u horu „Mladiša“, „Abraševiću“ (i igraju) i crkvenom horu Hrama Svete Trojice, sviraju udaračke instrumente, bave se sportom, plivanjem, trčanjem, aikidom, skijanjem, klizanjem, voze rolere, slikaju, nagrađivani su u oblasti muzike i sporta, a imaju svega sedam godina. Blizanci Iva i Vasilije Vučković rođeni 25. maja 2011. godine kao četvorogodišnjaci došli su u hor „Mladiša“ i imali svoje prve nastupe u šabačkom Kulturnom centru. Sićušni oboje, naročito Iva, bili su ujedno i najmlađi članovi pevačkog sastava, pa je publika po njihovom stupanju na scenu mislila da su duplo mlađi. Međutim, kad su prvi put pustili glas, osvojili su srca svih koji su ih slušali, odavali sigurnost i pevačko iskustvo, a iznad svega utisak da im je baš tu mesto, na bini. Kasnije su se nizali koncerti u hali „Zorka“, na gradskom trgu, u Kapitol parku…

U „Abraševiću“, kome su se priključili neposredno posle „Mladiše“, pevaju etno pesme, pored igranja u trećoj grupi. Nastupaju i sa dečijim horom Hrama Svete Trojice. Imaju iskustva na festivalskim nastupima i izazivaju ovacije i interesovanje prisutnih gde god se pojave. Nedavno su upisali pripremni razred u Muzičkoj školi i idu na časove solfeđa kod profesorke Marine Radinović.

-U Muzičkoj školi uče dečije pesme, a kupili smo im i klavir za koji su pokazali veliko interesovanje i već su naučili da sve te pesme sviraju uporedo sa pevanjem, zahvaljujući muzičkom bukvaru. Moj otac je nekada pevao, ja sam završila nižu Muzičku školu, tako da je ta sklonost ka muzici nasledna. Njihove prve nastupe pratile su ovacije publike, jer su svaki iznosili profesionalno i uvek su sigurni na sceni. Nastupali su na godišnjim koncertima „Abraševića“, sa horom „Mladiša“, gde su u Panoniji osvojili prvo mesto sa pesmom Bijelog dugmeta. Na međunarodnim „Markovdanskim susretima dece i pesnika“ njih dvoje su osvojili prvo mesto, a u žiriju su bili muzički stručnjaci Dragana Bokan i Jovan Adamov. Na festivalu „Glas anđela“ u Bajmoku dobili su pehar i stipendiju za školovanje u Vukovoj zadužbini, u Školi srpskog i balkanskog tradicionalnog pevanja kod profesorke Bojane Nikolić, etnomuzikologa- kaže majka Nadica.

Kako sve to stižu? Čini se da njihove mlade godine toliko obaveza ne osete, jer im svaka predstavlja veliko zadovoljstvo. Radoznalim očima, starmalo klimajući glavom, prate majčine reči, a na naše čestitke za posvećenost kulturno i skromno zahvaljuju. To nije kraj njihovim aktivnostima. Idu u prvi razred Osnovne škole „Janko Veselinović“, a subotom putuju u Beograd u školu pevanja i udaračkih instrumenata kod Aleksandra Radulovića. Kao predškolci dobili su stipendiju grada za školu „Abakus“, koju su pohađali od novembra i krajem oktobra imaju završni ispit. Naučili su da čitaju i pišu, pohađaju školicu sporta u Jankovoj školi, ali i „Bušido“. Skijaju svake godine na Zlatiboru, a ove godine ih je otac, inače vojno lice, u Crnoj Gori naučio da plivaju. Sa svega tri godine počeli su da voze rolere.

-Letos su išli u školu slikanja kod profesorke Jelene Inđić, njihovi radovi su se našli na završnoj izložbi, na čijem su otvaranju i pevali sa horom. Oboje sviraju udaračke insturmente- Iva daire, Vasilije tarabuku. Međutim, profesor Radulović traži da vežbaju oba instrumenta, tako da se menjaju. Njima ništa nije naporno, danas su mi čak tražili da se upišu na rukomet. Ja se trudim da ih pratim, međutim, desilo mi se da zaboravim jednu njihovu obavezu i da smo malo kasnili. Zato sve zapisujem, jer se u tim situacijama naljute, ali su i uvek tu da me podsete- priznaje mama sa osmehom.

Teško im je da pronađu odgovor na pitanje šta najviše vole od svih aktivnosti kojima se bave. Ipak, Iva se opredeljuje za sledeći redosled: pevanje, sviranje, sport, slikanje, igra, dok Vuk takođe prednost daje pevanju, sviranju i sportu, ali ističe da voli i da slika.

-Najbolji su mi bili naši nastupi u Bajmoku i Panoniji. Bilo je mnogo učesnika i svi smo se lepo družili- kaže sestra, a brat je izričit po pitanju treme pred nastup- nema je.

-Dogovaramo se sve unapred, tako da uvek izađemo spremni. Pevamo svaki dan, svakodnevno pomalo učimo, vežbamo da sviramo, idemo u „Abakus“. Ponekad se malo umorim, ali ništa mi od toga nije teško- iskren je on.

Mama Nadica dodaje da pevaju i japanske pesme, te da su to znanje iskoristili u okviru Dana japanske kulture. Dobili su poziv da učestvuju na 50. jubilarnim Beogradskim muzičkim svečanostima (BEMUS) koje će biti održane za mesec dana.

-Moja želja je bila da se ove godine fokusiraju na učenje, pa da onda krenu po festivalima. Međutim, u školi su predložili da već sada nastupe i ja sam pristala. Oni su interesantna pojava, a najbitnije je da su se uklopili u orkestar i da za dva sata sviranja nijednom nisu ispali iz ritma. Najmlađi su tamo, a osim po godinama, zaista ni po čemu drugom ne odudaraju od ostalih. Verujem da ćemo ih sledeće godine ponovo prijaviti na međunarodne majske susrete u Panoniji, gde dolaze deca iz Srbije, ali i Slovenije, Makedonije, Bosne i Hercegovine, učestvovaće i na „Glasu anđela“ i BEMUS-u, kao i na nastupima sa „Abraševićem“- priča Nadica planove za naredni period.

Dugoročne planove imaju i Vasilije i Iva- on bi da bude pop, a ona želi da upiše Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja- DIF. Oboje imaju i čvrste razloge- Iva je osvojila prvo mesto na Krosu RTS-a za predškolce prošle godine, a Vasiliju se sviđa da peva na liturgijama kojima je često prisustvovao i to mu se mnogo dopalo. Brat i sestra ići će na Dečiju olimpijadu ove godine sa školom u okviru projekta „Rasti zdravo- sport u škole“. Prošle godine im se datum odlaska poklopio sa prijemnim za Muzičku školu, pa su izostali.

-Iva je u početku bila zainteresovana da bude učiteljica i studira na DIF-u. Međutim, u školi sporta su joj rekli da je neviđeni talenat, pa mi je onda rekla da želi da upiše taj fakultet, a da će pevati u slobodno vreme. Verujem da će se njihove želje menjati, ali i da će ljubav prema pevanju i sviranju ostati i nadjačati sve druge- smatra Nadica.

Deca za primer, Vasilije i Iva, sa tako malo godina pokazuju neverovatnu zrelost, strpljivost, smirenost, poštovanje, kulturu i lepo ophođenje prema starijima- vrline koje su danas, nažalost, retkost, a koje se neguju u ustanovama kao što je KUD „Abrašević“ i školama, čije je usmerenje manje važno u odnosu na posvećenost učitelja i nastavnika toj deci. Da vreme koje provodimo na ovom svetu nije neograničeno, shvatili su rano, a oni su svoje odlučili da kvalitetno utroše. To je put koji bi svi trebalo da slede, kako bi na njegovom kraju mogli da kažu „imao sam se rašta i roditi“.

Dragana Dimitrijević

Facebook komentari

Leave A Reply