Partije prolazne – starost je večita

2

NA CVETI STAVLjENA TAČKA NA IZBORNI POLITIČKI KALAMBUR

 

Na lokalnoj političkoj sceni u prošlu nedelju birači nisu dali zeleno svetlo čak ni nosiocu izborne liste čije se ime decenijama s ponosom izgovaralo     *       Mladi podcenjuju penzionere zaboravljajući da će im starost stići mnogo brže nego što misle

 

PIŠE:STEVAN MATIĆ

Jednom je Ivo Andrić iskreno priznao da mu ništa nije teže nego da se nađe pred belom hartijom, sa olovkom u ruci!

Kad je tako bilo velikom Nobelovcu, kako je tek starom, istrošenom novinaru, čijih je više od dvadeset hiljada tekstova nekoliko decenija bilo pred sudom javnosti, kad mu pre dan, dva psiholog reče da je pravi fenomen, ali u lekarskom uverenju za produženje vozačke dozvole napisa da je prosečne inteligencije, koju je utvrdio „šaciometrijskom“ metodom! A mogao je, mirne duše, da kaže: kakva dozvola, matori, idi kući i prutićem šaraj po prašini! Mogao je. U poziciji je da ocenjuje.

Nisu ovi redovi zbog ličnog nezadovoljstva ili prigušenog gneva nego zbog uobičajenog odnosa velikog broja mladih prema penzionerima, za koje jedan politički glasnogovornik svojevremeno reče da bi dobro učinili kad bi se sami žrtvovali, kao što su, tobož, svojevremeno u Japanu posle bačenih atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki. Otišli su u planine da ih pojedu medvedi, ili su se bacali u ambis sa visokih litica!

Glupost ili budalaština? Ni jedno ni drugo. Nego, nečuveni bezobrazluk i nepoštovanje, najpre svojih a potom i svih drugih, roditelja, baba i dedova. Zato opet moram da podsetim na reči čuvenog rimskog državnika i filozofa Marka Tulija Cicerona od pre dve hiljade godina: „Stari ne smeju svoju sudbinu prepustiti ni u čije ruke. Moraju da se bore za svoj život do samog biološkog kraja“.

Legendarni šabački novinar Vitomir Bujišić, posle odlaska u penziju, počeo je da piše knjige kad je zašao u osamdeset drugu godinu. Napisao je dvadeset osam knjiga i život završio na Božić 2015. u svojoj devedeset sedmoj! Pa, hajde, majstore što ocenjuješ inteligenciju pitanjima: kako se zovete, koji je danas datum, šta ste sinoć večerali, kad ste položili vozački ispit i slično, misleći da je starca uhvatila demencija, napiši makar jednu knjigu da je starac oceni, kao što je i nekoliko desetina drugih! A starac je napisao osam i piše devetu. Uostalom, ako su penzioneri dementni, zašto onda mladi, koji se, ne birajući sredstva, bore za vlast, jure za njihov glas da bi pobedili na izborima?! I pobeđuju, jer su upravo penzioneri najrevnosniji ne samo u plaćanju obaveza (porez, struja, voda, telefon, komunalije, televizijska pretplata) nego i u izlasku na birališta. To su pokazali nebrojeno puta, pa i u prošlu nedelju, kada su prokisli dolazili da ispune građansko pravo, dužnost i obavezu. Koga su glasali, pitanje je suvišno. Govore rezultati.

„Stari ljudi previše zameraju, predugo razmišljaju, premalo reskiraju, prebrzo se kaju, a retko teraju stvar do kraja, već se zadovoljavaju osrednjim uspehom“, rekao je engleski filozof Fransis Bekon pre pola milenijuma, dok je čuveni komediograf Marin Držić neku godinu ranije napisao: „Teško onom domu gde se starački glas ne čuje“! Sličnog je mišljenja bio i slavni nemački književnik Johan Volfgang Gete: „Starac gubi jedno od svojih najvećih prava: njega više ne ocenjuju njemu jednaki“.

Cilj ovog teksta nije jadanje na penzionersku sudbinu, nego upravo da se „markira“ ono što je uočenu u prošlu nedelju. Retko je koji penzioner, a PUPS-ovac nije nijedan, dao svoj glas onima koji su gurnuli ustranu svoju osnovnu profesiju u kojoj su postizali čak i vrhunske rezultate, da bi se, tobož, bavili politikom. Nisu dali glas ni proizvođačima promaje i prodavcima magle, bez obzira što su na lokalnim televizijama govorili i tvrdili da rade isključivo za svoj narod (i za Šabac).

Kako god bilo, o penzionerima sigurno neće misliti niko bolje ni više nego oni sami. A njihova briga je nemerljiva i svakodnevna, i ne samo o sebi nego i egzistenciji svojih porodica: da li će deca ili unuci sačuvati posao ako ga imaju, ili da li će ga naći, ako ga nemaju, u svojoj zemlji da ne idu u tuđinu; da li će makar potomci uspeti da vrate dugove koji su napravili preci; hoće li uspeti da izbegnu ropstvo koje nameću strani ili domaći bogataši. Da li će, kako, gde i kada unuci završiti škole i fakultete da ne bi bili tuđe sluge. To sada opet pritiska mnoge penzionere, kad su se „rasteretili“ od izbornog kalambura, svakakvih obećanja u koje bi teško i deca mogla da poveruju i briga da li će ih opet prevariti, kao i mnogo puta ranije, oni koji su govorili baš ono što narod voli da čuje!

Predsednik penzionerske partije (PUPS) Milan Krkobabić nije govorio što narod voli da čuje, ali je stekao solidnu popularnost i visok rejting ne samo kao dobar direktor Pošta Srbije koje su u republički budžet proše godine unele više od 30 miliona evra, nego i lansiranjem spasilačke teze da nema viška zaposlenih nego manjka posla. I to je na delu počeo da ostvaruje. Svake nedelje otvorio je po jednu poštu u nekom selu, varoši ili gradu, tako da će za godinu biti otvorene pedeset dve. Nedavno je otvorio poštu u Gornjoj Vranjskoj, a neku nedelju ranije u istorijskom Mišaru, pa je profesor u penziji Stevan Simić duhovito primetio: „Od kako su Turci otišli sa Mišara, ovde nije bilo pošte do danas!“ Kako su se Mišarci, ali i Vraštani u izborima odužili predsedniku PUPS, to oni najbolje znaju, a on, Krkobabić, je u izjavi listu „Nedeljnik“ rekao: „Penzioneri su osnovna ciljna grupa PUPS, čija će politika biti posvećena njima i njihovoj egistenciji“.Lider PUPS, međutim, sada lansira i novu tezu da se u „prvi plan moraju da istaknu četiri nova „ocila“: red, rad, rezultat i odgovornost“, smatrajući da samo to može da nas vuče napred. List „Nedeljnik“ zaključuje da logika kojom se rukovodi prvi čovek PUPS sve više dobija podršku kod zaposlenih, kao i njihovih sindikalnih organizacija, u javnom sektoru u Srbiji. Taj novi eknomski koncept PUPS podrazumeva socijalnu odgovornost i bazira se upravo na pronalaženju novih osnova i pokretanju privredne aktivnosti, u čemu zajednički moraju da učestvuju reprezentativni sindikati, menadžment i uprava. Jer, bez njihovog dogovora nema rezultata.

I za kraj, navešću istinito „priznanje“ babe Bule Filipović iz Lešnice, koja mi je na moje pitanje, a bolje reći tvrdnju da je njenih sto godina dug vek, bez razmišljanja odgovorila: „Šta dug? Protrčalo nisam ni premetila“!

Reportažu o babi objavio sam u, tada najtiražnijem jugoslovenskom listu, „Večernjim novostima“. Šta bi za babu rekao psiholog, sa početka teksta, teško je pretpostaviti. Ali, jedno je sigurno izvesno: svakome starost stigne, a da i ne primeti. I to bi mladi morali da imaju na umu, a ne da ih šalju u planine da ih pojedu medvedi!

Discussion2 коментара

  1. Karmen Tesanovic

    Ako neko nije bio otac,da li je to moguce?Da imas sina,a nisi mu otac,a priznao si da jesi.Ako nisi otac,mozes li biti djed?ili deda?Jer, imas unuka,a nisi mu deda?Imas unuku isto tako.A ako nisi bio ni otac,ni deda,da li te uopste interesuje praunuka i praunuk?Puno je pitanja,a odgovore ne ocekujemo.Najvaznije je da niste stari za politiku?a niste i necete biti dok ste zivi,kao sto svom sinu nikad niste bili otac,svojim unucima deda i svoim praunucima pradeda.S postovanjem,nadam se da to sve jeste svojim kcerkama.One nemaju brata?Mozda ste mogli samo upoznati njih i iskljuciti svoju sebicnost.Mozda bi one imale emocije?A razum pripada vama bez demencije.

Leave A Reply