TRAGEDIJA GLUPOSTI
Za razliku od komedije gde glupost ne boli u tragediji stradaju ljudi. U narodu postoji priča o Svetom Savi kako je učio Srbe da prave prozore umesto da svetlost unose vedricama i sepetima. Nažalost u ovoj i ovakvoj Srbiji, gde se deca školuju na naučnim principima i gde postoje fakulteti i brojni intelektualci, glupost se ne sprečava čak ni od onih obrazovanih kojima je to u opisu struke i etike. S druge strane postoji i onaj zdrav razum, kod onih ne toliko obrazovanih ali sa osnovnom logičkom supstancom. Francuzi to zovu raison d,etre (razum življenja), sve u cilju opstanka i preživljavanja. Elem, jedna od prvih poruka Aleksandra Vučića bila je kod plagijata doktorata Nebojše Stefanovića „da veću glupost nije čuo“. Niti je on pročitao taj doktorat niti slične doktorate, niti je kvalifikovan da to ocenjuje, pa opet to izjavi, kako neki poltroni kažu: “najbolji student prava“. Pre četiri godine, posle rušenja u Hercegovačkoj ulici, Vučić gromko izjavi: “da su to učinili kompletni idioti“. Nažalost, posle toga nije bilo sankcionisanja ove teške kriminalne radnje, sa teškim mašinama, a gde nije reagovala policija, a bila je dužna da sačuva građane i imovinu. Pa onda kada je stala gradnja u Grdeličkoj klisuti, predsednik onako nadobudan crta neke svoje planove, mimo inženjera koji to izučavaju na stručnim i praktičnim principima. U poslednje vreme kao što „istinu sipa briznom munje“, umnožavaju se nesuvislosti čoveka koji je sve institucije porušio, počev od one osnovne demokratske institucije Skupštine, sudstva, tužilaštva, pa do medija. Naočigled milionskog auditorijuma, sve u društvu sa kremom epidemiološke struke, izjavi da je to najsmešniji virus, da su Srbi genetski imuni na njega, da žene treba da putuju u Milano u šoping… Posle toga, onako ubedljivo izjavi da to nikad nije rekao. Ili, onako superiorno, pred lepim voditeljkama na Prvoj i RTS, muški hvalisavo kaže da se ima para, ili da će voziti avion i uručivati respiratore. Pa gde je pilotski ispit, i odakle pare, kad će se Srbija dodatno zadužiti za milijarde evra. O onim velikim infrastrukturnim planovima: izgradnje nacionalnog stadiona i još nekoliko po srpskim gradovima, gondoli sa tri žice, jarbolu sa ogromnom zastavom, sa novim brojnim fontanama… verovatno će morati da malo promisli od kojih para. Najpopulistčkije što može biti svim punolentim građanima obeća po sto evra, a on to neće uzeti – štedi za državu. Ozbiljni ekonomisti, kao profesor Miodrag Zec ili Ljubomir Madžar upozoravaju da ekonomija nije igračka. I u velikoj zaigranosti, sa velikim uticajem na predstavnike Kriznog štaba, olako se donosi odluka od otvaranja teretana, frizerskih salona, kockarnica i kladionica, a opet uz jednu čudastvenu i paradoksalnu, a krajnje diktatorsku meru – četvorodnevni policijski čas. Toga u Srbiji nije bilo ni tokom nemačke okupacije, a nema nikavog pozitivnog efekta ni opravdanja, sem uterivanja straha u kosti građanima… Doduše, možda će ova mera biti ublažena, ali su namere poznate. Pa sad, ako je većina naroda učila školu, doduše mnogi su funkcionalno nepismeni, nikako da se građani kao nosioci suvereniteta po Ustavu, saberu, nikako da se dozovu pameti i onome što se zove dostojanstvo čoveka. Može ih naravno biti i svih 700.000 članova pogrešno nazvanim naprednjacima, ali ne mogu svi ostali da se oproste od zdravog razuma i prostog razmišljanja. Čemu sve to i zašto?
