Okupacija

2

Rijaliti Srbija

Kada su 1941. godine Kraljevinu Jugoslaviju (samim tim i Srbiju) okupirale nacističke trupe Trećeg Rajha, postavilo se pitanje u narodu kako na to reagovati. Ubrzo su se formirala dva pokreta otpora okupatoru. Partizanski i Ravnogorski. Ovde nećemo razmatrati ideološku dimenziju ovih pokreta već ćemo, zbog analogije sa današnjim vremenom i stanjem stvari, pažnju usmeriti na strateške i taktičke odluke rukovodstava ovih „otporaša“. Partizansko rukovodstvo na čelu sa Titom odlučilo je da se odmah upusti u borbu sa neprijateljem bez obzira na njegovu premoć u ljudstvu i materijalu. I to na način koji je i u teoriji i u praksi poznat kao „partizanski“. Što znači: ovde se ošteti pruga, tamo se sruši most, digne se u vazduh neka policijska stanica pa bežanija u šumu do nove prilike. Naravno da je ovakva taktika zahtevala i žrtve sa partizanske strane ali ako je cilj sloboda a jeste onda je to bilo neizbežno i toga su svi učesnici bili svesni i spremni da podnesu svakakve posledice pa i one najteže. S druge strane rukovodstvo Ravnogorskog pokreta na čelu sa Dražom Mihailovićem stalno je odlagalo svoje aktivnosti na terenu (neposrednu borbu sa neprijateljem) pravdajući se da nije pravi trenutak za to. Ne ulazeći u kasniji razvoj događaja koji je doveo do kolaboracije ravnogoraca sa nemačkim okupatorom, to čekanje da se nešto desi i dođe pravi trenutak za akciju doveo je do poraza ove gerilce koji su se nadali u pomoć zapadnih saveznika sve na divanu čibuk pušeći. Da oni prstom ne mrdnu a da nacisti nekako budu poraženi a ovi naši junaci da se pridruže pobedničkoj ekipi. Naravno da su totalno promašili metu i našli se na strani gubitnika što je bilo i pošteno. Nisu izabrali ni pravu strategiju ni taktiku borbe protiv okupatora pa su zajedno s njim i propali. I sada dolazimo do analogije sa današnjom situacijom, prvenstveno političkom, u Srbiji pred redovne parlamentarne i lokalne izbore (kad god se oni budu održali u toku ove godine). Deo opozicije pod kodnim imenima Savez za Srbiju, Pokret slobodnih građana, Ne davimo Beograd i još neki doneli su odluku o bojkotu izbora. A godinama pričaju da je sadašnja vlast oličena u Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci okupatorska jer je uzurpirala sve institucije u državi i sprovodi, uglavnom, medijski teror nad građanima. Što negde i stoji i to nije sporno ali ove političke grupacije koje same sebe nazivaju „pravom opozicijom“ izabrale su da se protiv okupatora bore neizlaskom na izbore, znači odustajanjem od borbe i čekanjem da se u budućnosti nešto desi što će njima omogućiti da dođu na vlast. Neko čudo ili neka „neočekivana sila koja se pojavljuje iznenada i rešava stvar“. I tu je suština naše analogije: videli smo kako su prošli pre 80 godina oni koji se nisu borili i koji su čekali Godoa. Nije došao tada a neće doći ni sada. Samo se borbom mogu ostvariti ciljevi u službi dobra a oni su u našem sadašnjem trenutku u državi i društvu: sloboda, normalan život, sigurnost za sve, perspektiva za mlade… Nama trebaju „partizani“ a ne „ravnogorci“. Borci a ne palamuđači koji svoje guzice drže na sigurnom a građanima nude krv, znoj i suze. Neće ova vlast otići sama od sebe. Nije ni nacistička soldateska već je morala biti pobeđena u borbi. Lako je biti opozicionar ako to ništa ne košta pa sedeti u beogradskom „krugu dvojke“ i drugima soliti pamet. Kao Šapčani su izdajnici zato što izlaze na lokalne izbore. E, pa neće biti. Upravo suprotno. Šabac je bio i biće „slobodna teritorija“ u današnjoj okupiranoj Srbiji, skoro pa kao „užička republika“ tokom Drugog svetskog rata kada se cela slobodarska Evropa time ponosila jer je to u simboličkom smislu bio veliki uspeh u borbi protiv nacističkih i fašističkih zlikovaca. Od toga se počinje. Frontalna borba protiv naprednjačkih okupatora biće moguća kada ova druga strana dovoljno ojača. Prethodno se mora osloboditi ovih drmosera iz tzv. prave opozicije, ovih što bojkotuju, što su javno protiv ove i ovakve vlasti a ispod žita šuruju s njom i rade za nju kao klasični kolaboracionisti, ovih što beže od borbe sve žaleći se na nefer uslove a ne čine ništa efikasno da se oni promene, i tako dalje i tako bliže. Od koga oni očekuju da im te (ne)uslove popravi – od Vučića? Nema od toga ništa dragi naši diletanti, vašom strategijom i odsustvom bilo kakve smislene taktike ovo kako je sada ostaje do kraja sveta. Zato vas takve „pametne“ treba što pre poslati u ropotarnicu istorije a otvoriti prostor za nove, mlađe, pametnije ljude kopji su spremni da se bore i izbore za sve ono što im pripada kao građanima u demokratskom društvu. Šabac je takav primer i svako ko je zainteresovan može slobodno da uzme pelcer za svoju sredinu. Što više „slobodnih teritorija“ u Srbiji to su veće šanse i za slobodnu Srbiju. Mnogo dobijenih bitaka dovešće i do dobijenog rata. Tako to ide. Okupatoru se mora malo po malo nanositi šteta dok ne bude zreo za konačni poraz. Otpor do pobede!

P.S. Ovaj tekst nema nikakve veze sa vanrednim stanjem koje je u Srbiji uvedeno zbog korona virusa. Gore navedeno jeste i biće, kada ovo sa virusom prođe kao sve što prolazi, redovno stanje.

Piše: Dragan Karalazić

Facebook komentari

Discussion2 коментара

  1. Onda ovaj tekst treba da ostavis za to redovno stanje kada sve ovo prodje, a ne da se bavis politickom tematikom u ovoj situaciji. Svojim politickim tekstovima dok se ne Srbija, nego svet bori sa ovakvom bolescu samo pokazujete da ste osnovani i postojite samo da budete glasnici Dusana Petrovica, i da ste normalno njegovi placenici. Ali da se spustim na Vase uze, kad sve ovo prodje, i kad stanje bude redovno, docice posle izvesnog vremena izbori, a kad izbori dodju u Sapcu, ja mislim da ste i Vi svesni da ce narod glasati o sudbini Podrinskih novina, a svesni ste i kako cete biti ocenjeni od strane glasaca.

  2. рат је био бољи

    Очигледно да је аутор учио „историју“ из Булајићевих НАРУЧЕНИХ и из буџета финансираних филмова. Тешко нама међу вама – у злу добра чекајући.

Leave A Reply