Novinarstvo je moć da se stvari menjaju

0

Dragan Filipović, novinar i književnik, za „Podrinske“

Odlikovanje Ruske Federacije za građansko dostojanstvo poslednje je u nizu priznanja Šapčaninu Draganu Filipoviću, koji ove godine obeležava pola veka novinarskog i 55 godina književnog rada. Pero je u njegovoj kući išlo iz ruke u ruku tri generacije, štafetu su preuzimali mlađi, bez obaveze da se prethodnici povuku. Poznato je da je pisac, novinar, književnik, u penziji samo formalno. Suštinski, to je profesija koja ne broji radne sate, godišnje odmore, staž, sve je to isprepletano i traje dok postoje ljudi, pojave i događaji koji inspirišu i pozivaju da se utoli glad i strast za pisanjem. A Filipović, jedan od najnagrađivanijih novinara u istoriji Šapca, uvek je bio gladan priča, nimalo lakih, već onih životnih, ratnih, porodičnih, skrivenih, gonjen potrebom da prikaže ono što se krilo, i da svojim novinarskim proizvodom načini promenu u svetu. To je za njega smisao od prvog dana, a izbor tema rukovođen nasleđem i radoznalošću čoveka koji se ne plaši izazova, jer samo tako se može biti pravi.

 

Borba protiv ratne propagande i zavet ocu Stanoju

-Priznanje Ruske Federacije je veoma značajno za mene lično i uopšte, moju porodicu, koja je negovala tradiciju ljubavi prema bratskom narodu Rusima. Značajno mi je i jer dolazi iz zemlje o čijem sam doprinosu Srbiji često pisao, kad god sam imao prilike. Moj otac Stanoje, koji je najviše pisao o stradanju naroda u ovom delu Srbije, i po tim knjigama ostao poznat, uvek je isticao, kad god je mogao, doprinos Rusije. Vidimo i sad koliko nam znači kad zaustavi jednu strašnu rezoluciju Britanije kojom bi bili proglašeni za genocidan narod, svojim vetom, a i danas nas podržava u vezi sa Kosovom. Moja familija mi je rekla da ruski orden oseća kao priznanje svima nama, ne samo meni, nego generaciji mog oca, dede, koji je mene i mog brata tako vaspitavao, i to baš zato što je od Ruske Federacije. To me ispunjava ponosom i dolazi kao završnica onoga što sam uradio, i kruna karijere – ističe Filipović.

Ratna tematika inspirisala ga je u književnom i novinarskom radu, priznaje, pod uticajem oca, koji je silno želeo da sin nastavi njegov hroničarski put. Kao dobrovoljac, proveo je na ratištu godinu i po dana, na krovu otadžbine sa čuvenom specijalnom brigadom, pisao za „Glas srpski“ iz Australije i još nekolicinu stranih, kao i naših novina, boreći se protiv lažne propagande sa Zapada devedesetih.

Sa legendarnim Vitom Bujišićem

-Opredelio sam se za poeziju, književnost, i upravo ovih dana slavim 55 godina književnog rada. Vraćao sam se onome o čemu sam pisao kao novinar i tako je nastala kultna priča „Vojnikova breskva“ objavljena sedamdesetih godina kao novinski tekst u „Glasu Podrilja“. Onda sam počeo da se interesujem za teme iz Prvog i Drugog svetskog rata, da bi 2003. godine „Zaslon“, čiji je vlasnik i urednik tada bio Ivan Kovačević, objavio prvo izdanje knjige „Vojnikova breskva“ sa 12 priča, knjige koja u to vreme, zbog nekih drugih razloga, nije imala dovoljan publicitet. Godinu i po dana, kao dobrovoljac, proveo sam na ratištu ’93. i ’94. godine u Foči, na Palama, Olovu, Bjelašnici, na krovu otadžbine s čuvenom specijalnom brigadom, dolazio sam i kući u Šabac i pisao  i objavljivao da pomognem  da se razbije lažna propaganda Zapada. Zakasnili smo, oni su donosili već napisane trekstove, samo da popune, koje je prethodno pripremila ko zna koja komisija. Lično sam imao prilika da to vidim. Zapadni novinari su brutalno opisivali naše ljude i borce u Bosni kao zločince, a zna se da su se samo branili, kao i u prethodnom ratu, kad su izginuli od balija koji su ’44, kad je rat izgubljen, iz ustaša prešli u partizane. Kad sam objavio tu prvu knjigu priča „Vojnikova breskva“, shvatio sam da sam na neki način već jedan deo duga odužio ocu, onog zaveta koji mi je on dao i koji sam u jednoj pesmi lepo opisao: „Mrtvi su te pohodili još za života oče. Mene živi, a sve da nas u smrti ne zaborave“ – navodi on, ističući da je sve što je otisnuo na papir činio sa istom pobudom – da traju kroz pisanje, i on i otac, kada ih više ne bude.

 

Književni rad

Naslovna strana knjige Zavičajni pisci

Za 55 godina napisao je 12 knjiga, tri iz poezije, dve iz sporta, jednu biografiju, tri knjige iz Amerike… Knjiga „Zavičajni pesnici“ omogućila mu je upis na postdiplomske i da bude izabran među 12 od 350 kandidata. Ozbiljno se bavio književnom kritikom, napisao je predgovor Penjinu za knjigu „Ljubav u kratkim pantalonama“. Pesme, kao i eseje, štampali su mu ozbilljni književni časopisi kao što su pančevački „Trag“ i novosadska „Žiža“, a pisao ih je sa samo 15 godina. Pored 12 autorskih, bio je i koautor 10 knjiga, a jedna od njih, „Memento“, koji je napisao sa ćerkom Mirjanom, imala je prvu promociju u Šapcu pre tri decenije. „Berberski spomenar – 250 godina berberskog zanata u Šapcu“ proglašena je na Sajmu knjiga u Šapcu za izdavački poduhvat  godine, a pisao je sa istraživačem Milivojem Vasiljevićem i sa berberinom Žikom Jeremićem. Pisao je o Konstantinu Đorđeviću Koki, našem književniku, a dve knjige posvetio sportu, budući da je jedan od osnivača šabačkog maratona, osvajač medalja u plivanju, gimnastici i višeboju. Posle su usledile one iz poezije i još četiri samostalne knjige… Prevođen je na pet jezika, prisutan u antologijama srpske poezije i proze….

-Najveličanstveniji spomenik pored Hrama Svetog Save bi trebalo dići srpskom seljaku. On nas je sačuvao da budemo Srbi pravoslavci kroz vekove ropstva, bio prvi bio u ratu, uzimao pušku. Napisao sam priču „Cokule“. Mnogi su u opancima i prešli Albaniju i umirali i strašno stradali, žene naše Srpkinje, one su nosile porodicu, gajile decu, čuvale, čekale te muževe, često se nisu vraćali, nastavljale da podižu decu. Kad to kažem, mislim na srpsku seljačku porodicu, ne na seljaka kao muškarca koji je, hranio, gajio, borio se, branio i sačuvao, nego i njegovu ženu i decu koja su izrasla. Mi smo seljačka zemlja, a stidimo se toga, pobegli smo od sela, proterali smo čoveka sa sela – navodi.

Tri generacije u „Glasu“

Ostaje žal što je otac preminuo, a nije objavio svoje najveće delo. Polazeći do toga da iza imena stoji čovek, a da brojevi sami po sebi ne znače ništa, sakupio je 30 hiljada imena potlačenih, zgaženih, uništenih sa ovog područja u Prvom ratu, a najviše su stradali upravo Mačva i Podrinje. Predao je te podatke na poverenje u Muzej savremene umetnosti, uz obećanje nadležnih da će ime oca biti spomenuto kad podaci budu objavljeni, ali nije. Pomirio se s tim, bitno je da delo traje i nije izgubljeno, a čovek živi kroz svoje delo.

– Sve priče iz „Vojnikove breskve“ su napisane po istinitim događajima, uglavnom sam koristio naš, izvorni jezik, naročito u pričama iz Prvog i Drugog rata, koloritni, Vukov, preko Cera, jadarski, kako kažu, pa i bosanski. Kako je rekao profesor Ković, priče su uverljive, čak i one koje su lične ispovesti. Ne bi se prihvatio da bude recenzent da nije verovao u tu knjigu. Imali smo promocije u Šapcu, Vladimircima, Bogatiću, Loznici, a doživeo sam i da mi prijatelji, nakon što su pročitali knjigu, doštampaju prvi tiraž, što znači da smatraju da knjiga zaista vredi – objašnjava.

Mnogo vremena proveo je na Zapadu, ali ga taj svet nije osvojio. Samo u Americi i Kanadi bio je jedanaest puta, ukupno dve godine, četiri meseca i dvadeset dana. Još čuva očevu legitimaciju koji je u „Glasu Podrinja“ počeo kao saradnik 1952. godine, tamo proveo dve i po godine i odatle otišao sa funkcije pomoćnika glavnog urednika. On je u „Glasu“ bio od decembra 1969.(tri meseca prethodno u Biblioteci) do 2011, 41 godinu i 11 meseci. Čak i kad je primljen za urednika, u stalni radni odnos, u TV Beograd, devet meseci je obavljao taj posao, a da je stalno zaboravljao da donese radnu knjižicu iz Glasa“. Nešto mu nije dalo da to učini.  Nije otišao iz „Glasa“ i nikad se zbog toga nije pokajao, jer je tu imao slobodu koja nema cenu.

– „Glas“ je za mene bio moja druga kuća, dom, doslovno kao paralelni život. Sad sam doživeo da moja kćerka bude jedan od novinara sa ozbiljnim tekstovima, što je na zapadu retkost i neguje se, a kod nas i ne primećuje – tri generacije jedne porodice u jednoj novinskoj kući.

Pogibija kolega na Baniji

To je bio jedan od najtežih trenutaka u mojoj karijeri i životu, a ulica sa njihovim imenima „Amidža, Bora, Dejan i Sretan“ je najmanje što su oni, nevini, časni i pošteni, za hrabrost, za sve što su činili, zaslužili. To je bila moja ekipa, ja sam bio šef te ekipe. Jedino što očekujem u životu je da se pronađu i budu kažnjene ubice. Ja znam ko su, Ivo Andrić, zamenik komanadata trećeg bataljona i ja smo istraživali, jedan je umro, trojica su živa. Po naredbi, otišli su dalje nego što su trebali, 270 čaura je nađeno, završili su strašnom smrću. Srećan sam i ponosan što su dobili ulicu, učinili su veličanstveno delo za svoj narod, bili profesionalci prvog reda i treba da ih poštujemo, ali bilo bi dobro, pogotovo za nas, njihove prijatelje, kolege, čak i za vas, mlade, da se uhvate krivci, da mogu mirno da počivaju. Dok su ovakvi odnosi Srbije i Hrvatske neće, to se drži u tajnosti, ali zna se ko su ti ljudi, ja znam.

Kad se više moglo reći između redova

– U „Glas“ sam došao u decembru 1969, zvanično 1. januara 1970. godine. Posle četiri godine postao sam zamenik glavnog urednika Radio Šapca. Prvu nagradu Radio Beograda i svih radio stanica Srbije za emisiju godine „Svedočanstva“, dobio sam 1975. godine. Našao sam se u maju te godine u Aušvicu, kad je prvi put otvoren kao muzej. Išao sam sa preživelim logorašicama u zidani deo logora i među barake. Intuitivno sam uključio svoj „Uher“ i magnetofonska traka je zabeležila drhtaje u glasu Bose Kuzmanović, nastavnice francuskog jezika, koja je u ratu 18 strašnih meseci provela u Aušvicu. Ona je posle toliko godina opet osećala osećala smrad sprženog ljudskog mesa, a njene drugarice Desanka Majksner i Goja Jovanović, isto preživele Šapčanke, u jednom trenutku su vrisnule. Od hiljadu baraka našle su svoju nekadašnju, U njoj i „svoju koju“, drveni ležaj od svega dva metra širine, na kome je njih dvanaest spavalo. Ttoliko su bile mršave. Sve je te glasove „Uher“ zabeležio. Posle mi je ceo tim Radio Šapca pomagao: tonci, muzički urednici, spikeri…svi su bili uz mene, to je bio zajednički projekat. Kad je emisija, na Dan Radio Beograda, 20 novembra, proglašena za najbolju, bio je opšti šok u sali. Radio Šabac je u to vreme bio najslušanija radio stanica u Jugoslaviji zbog muzike, emisije želja i pozdrava. Slušali  su nas i u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Sloveniji. To sve nije blagonaklono gledano u ozbiljnom Radio Beogradu. Zato šok da je u Radio Šapcu snimljena emisija za nagradu. Sledeće godine kao novinar sam prisustvovao otvaranju spomenika u Oslu našim internircima koji su stradali u nacističkim logorima smrti na severu ove prijateljske zemlje. Za seriju napisa u „Glasu“: „Balade sa severa Norveške“, dobio sam prvu saveznu nagradu Saveza novinara Jugoslavije zalj regionalnu i likalnu štampu. Sa tim nagradama i sa mesta zamenika gl i odg. urednika, sa 27 godina, otišao sam da budem pripravnik, šest meseci, u Televiziji Beograd. Morao sam da prođem kompletnu obuku. Tada je sve bilo mnogo profesionalnije nego danas. U TV ekipi su od novinara još bili Dragan Mićić, Bogoljub Arnautović, kasnije se priključio i Zoran Amidžić, do tada profesor istorije u šabačkoj Gimnaziji, a kao snimatelji: Dragan Petrović, Brana Stojisavljević, Milovan Grujić i filmski i tonski snimatelj Vojislav Baćanović.

Pamti „Glas“ iz vremena kada je nedeljni tiraž bio 24 i 27 hiljada primeraka, kada su Šapčani sa njima putovali u Budimpeštu i Bratislavu, družili se, jer nije bilo turističkih agencija. Pripravnički staž trajao je dve godine, mentor mu je bio Dragiša Penjin i njemu tekst vraćao i do osam puta. Sa osmehom se seća kako mu je nekoliko puta podmetnuo prvu verziju, a Penjin zadovoljno konstatovao: „Vidiš da može“. Priznaje, to je sve bilo pedagoški, jer je mentor tražio da „umiva“ tekstove, stalno radi na sebi, sarađuje sa kolegama i tako uticao na sve koji su se u to vreme na njega ugledali. Pamti posvećenost novinara pri smišljanju najboljeg mogućeg naslova, uzbuđenje glumaca dok sa nestrpljenjem čekaju da u sredu uveče pročitaju šta je Penjin napisao u pozorišnoj kritici o poslednjoj premijeri… Kad je prešao u Televiziju Beograd, gde je bio deset godina, Jovan Šćekić, šef svih dopisništava u Jugoslaviji, odabrao ga je za svog pomoćnika, a profesionalizam je bio prioritet, pola minuta se nije smelo kasniti sa vešću. Gde su se to zajedništvo i borba za kvalitet izgubili?

– Izgubili su se zajedno sa zemljom, kako je ona propadala. Zamislite to vreme kada smo svi zajedno razmišljali o naslovu mog teksta, od Mila Spajića, Jovana Radosavljevića, koji su pratili ekonomiju, Brane Škulića, barda sportskog novinarstva, do Obrada Kovića, glavnog urednika „Glasa“, i mene, koji sam radio društvene teme, reportaže, što sam od Penjina nasledio: o ljudima, pojavama, događajima, priredbama, manifestacijama… Nekako smo živeli za taj „Glas“, želeli da ima još bolje tekstove. Danas tog entuzijazma nema, novinari su bedno plaćeni, kao i mnogi drugi ljudi. Strašno je o tome uopšte govoriti, ali to ne mora da bude razlog da neke od „kolega“, u tabloidima posebno, nemaju svoju ličnost i pišu uglavnom kako im vlasnici novina kažu. Daleko od toga da je i u moje vreme bilo pune slobode izražavanja i pisanja, ali moglo se mnogo više  reći. Često i između redova, ali tako da čitaoci razumeju. Miro Radojčić je tako pisao iz Londona za „Politiku“, Stevan Stanić za „Nin“. Rečju, novinari su imali neku posebnu, svoju slobodu, pogotovo oni jaki, kao što ih je „Politika“ imala – seća se on.

Kao televizijski novinar, svestan svoje uloge i pozicije, poštovao je standarde u radu, imao obavezu da sagovornik do kraja odgovori na pitanja, a danas, kaže, voditelji su glavni.

– Imamo jednu Oliveru Kovačević koja je glavna, Milomira Marića koji prekine svakoga usred govora, a bio je nekada dobar novinar u „Dugi“, sijaset njih, da ne nabrajam imena. To nema veze sa profesionalnim nastupom, to su pokupili sa Zapada, tamo su glavni voditelji, a ne gosti, što je potpuno obrnuto u profesionalnom smislu. Isto tako i u pisanom novinarstvu, oni dođu sa već spremljenim tekstovima, zadacima o čemu će da pišu. Kakve su to novine, kakvo je to istraživačko novinarstvo, ono koje treba nešto da otkrije – pita se Filipović.

Pisana reč će preživeti sve, uveren je, pa tako i dva tradicionala šabačka lista. Nekada u „Glasu“, sada u „Podrinskim“, sledi svoj novinarski put.

 

Pisana reč i porodica najveća ljubav

Vreme životne radosti

Filipović je radio i dokumentarne filmove, prvi je prikazan u Olimpiji u Parizu. Radio je  komercijalno za „Agrokop“, a potom i dva filma „Kapija pravoslavlja“, gde je bio snimatelj, reditelj i scenarista. Kada pogleda unazad, olovka mu je bliža nego kamera.

– Više mi leži pisano novinarstvo, ono je vrednije i ostaje. Pre memoara, pre sećanja,

Olja, Vuk i Dragan na splavu

najslabiji zapisi u novinama su na trećem mestu kao naučni izvod. Bio sam mlad kad sam radio u elektronskim medijima, dve televizije, prvi i drugi program, kažu lepuškast, pa mi je prijalo, voleo sam taj posao. Prepoznaju vas, putujete, voleo sam novinarstvo zbog toga, ali uvek ću glasati za pisano novinarstvo. Ćerka Mirjana je počela u radiju, ostala je ta njena ljubav, apsolutno sam srećan što se bavi novinarstvom, rođena je za to. Ona sad nastavlja da piše priče o ljudima iz Šapca koji su ostvarili neke uspehe, to je njen osnovni zadatak tamo, postala je već prepoznatljiva kao novinar nečeg osobenog, a to je ono što daje pisano novinarstvo. Unuka Anastasija, sin Vuk, diplomirani dizajner, cela moja porodica, oni su moja najveća radost u životu – podvlači Filipović.

Pozitivna zanesenost, gorčina posla i vera u dostojanstvo profesije

-Veoma sam ponosan što sam u osmoj deceniji života i dalje član redakcije, koja u ovako teškim uslovima uspeva da napravi novine i ima moj naklon i poštovanje zbog toga. „Glas Podrinja“ isto tako, čini mi se, sa onim što ima, uspeva da napravi novine koje se čitaju. „Podrinske“ su u profesionalnom smislu kvalitetnije, sa stavom, ali ne mogu da budem objektivan, pa neka zato bude da su i jedne i druge, ne dobre, nego zadivljujuće za uslove u kojima se stvaraju. I kakav bih ja bio pobornik novinarstva, kad ne bih verovao u dostojanstvo profesije? Dok postoje mladi, predani ljudi ovom poslu, srećan sam, radujem se, jer sutra, kad me ne bude bilo, znam da će naš Šabac imati novinare koji će dostojno raditi kao što je radio Dragiša Penjin. Ja ću nastaviti dok mogu, već sam na iskraju, ali ostajete vi, moja ćerka Mirjana, Hanibal Kovač, Dragan Eraković, Ivan Kovačević, Stana Munjić, Žana Vojinović, Milovan Đenadić, Ceca Ljubić i drugi – podvlači.

Jednom novinar, uvek novinar. Nikad ne sedi, uvek je na dužnosti i nikad ne ide u penziju.

-To je još jedna od prednosti ovog posla. To je zanesenost, ali pozitivna zanesenost. Mi smo često žrtve rokova, novinarstvo je najstresniji posao, mnoge moje kolege su vrlo mlade umrle, pogotovo na televiziji je kašnjenje neoprostivo. Sećam se, dobili smo jednom tri minuta za treći dnevnik, putovali po ledu do Beograda dok su mnoga kola sletala sa puta, stigli na vreme i pri montaži film, presušen, počeo da puca. Izlazim u Abardarovoj ulici,(sve srušeno u NATO bombardovanju 99.) u noć na minus dvadeset, kaplju mi suze i lede se, ostaju na obrazima. Nisu, znači, bile samo radosti, već i promašaji, tuge…To su i gorčina, i prokletstvo, i lepota ovog posla. Volim što sam bio, što sam još novinar, život mi je imao smisao – izričit je Filipović, koji je kao mlad izborio novinarsku slobodu da bira teme, što je danas, i uvek, bila retkost.

Možda baš zato što je gledao dalje i više, nezainteresovan da bude karika u lancu prenošenja servisnih i pukih informacija, već neko ko će da menja svet oko sebe.

– Novinarstvo nije beleženje događaja, bilo je, i može da bude, promena stanja, uticanje, moć da se stvari menjaju. Mogao sam da ostanem u Americi i budem profesor slavistike, da dobijem kuću sa deset soba i dva kupatila, na obali jezera Mičigen u Čikagu. Kolebao sam se, ali sam shvatio da ne mogu da ostanem, rat je (NATO bombardovanje SR Jugoslavije zateklo me neposredno po dolasku iz Ročestera u Čikago), ne mogu da ostavim svoju zemlju. Imao sam ispunjen život koji je ovde započeo, najveći deo sebe ostvario, dobio republičke, međurepubličke i savezne nagrade za radio i televizijsko, i pisano novinarstvo, proglašen sam za novinara godine u Srbiji 2009., godinu i po pred penziju. Nagrađivan sam i za književnost. Kad sve to sagledam, možda neskromno zvuči, imao sam rašta živeti, imao sam se rašta roditi – zaključuje šabački novinar i književnik.

Dragana Dimitrijević

Facebook komentari

Leave A Reply