Neprilagođeni buntovnik rođen u pozorištu kome je Šabac uvek u srcu

0

Prva Lokalpatriotska pričaonica sa novinarom Hanibalom Kovačem

Novina u ovoj sezoni Šabačkog pozorišta jeste Lokalpatriotska pričaonica, razgovorni program koji se realizuje u saradnji sa RTV Šabac, a ideja je, kako je istakla direktorka te ustanove kulture Milena Minja Bogavac, da se svakog petka u 17 sati organizuje razgovor sa ljudima koji jedan mali grad čine velikim. Prvi gost, simbolično, 5. oktobra, bio je novinar Hanibal Kovač, sin glumca Borisa Kovača, po kome godišnja nagrada Šabačkog pozorišta nosi ime.

Buntovnik, dete panka, kasnije roker, potom čovek koji je u svet novinarstva uplovio slučajno, vođen potrebom da se bori za očuvanje civilizacijskih tekovina, praktično je rođen u zrenjaninskom pozorištu, gde je prethodno njegov otac, nosilac tamošnjeg repertoara, i upoznao njegovu majku, balerinu, na probi jedne predstave. Iz porodilišta vraćen je u garderobu, njihov improvizovan smeštaj, na predstavi „Na zelenoj reci čun“ je u majčinom naručju u prvoj loži s desne strane, iznad bine, bio najmlađa publika i „miran kao bubica“.

Od mladalačke pobune do revolta u tekstovima

-Meni je to bilo prirodno okruženje i već rođenjem mi je ušla u krv buka, aplauzi, miris mastiksa. Kada su majka i otac izlazili u grad čuvala me jedna od za mene najvećih jugoslovenskih glumica svih vremena, Neda Spasojević, ljuljala me i pored nje sam i prohodao- rekao je Kovač.

Za dete koje je odrastalo u pozorištu prošao je zanimljiv profesionalni put- od interesovanja za glumu, preko ozbiljnog bavljenja muzikom, do medija i novinarstva. Priznao je da je između njega i oca postojao rivalitet, da je sam bio bundžija, stalno mu se nešto opirao, ali i da je stariji Kovač u tim prepirkama imao običaj da mu kaže da je „nakrivo nasađen“. Poslali su ga u muzičku školu, nije hteo da svira klavir, pa je morao, upisali na strane jezike, pa i to nije voleo, ali mu je, budući da je majka Mađarica, učenje jezika išlo od ruke. Ni kasnije, tokom života, kaže, odluke nije donosio racionalno, svestan da ga je sve zanimalo, ali ništa suštinski. Kao mlad je maštao da bude fudbaler, gorljivo igrao fudbal i to priznaje uslovno kao jedinu profesionalnu strast. Privlačila ga je pozorišna scena, a u novinarstvu se našao sticajem okolnosti, na poziv druga Ivice Radanovića.

-Hteo sam da studiram intermedijalnu režiju u Švajcarskoj osamdesetih godina, ali je bilo potrebno mnogo novca i to je jedini razlog što u tome nisam uspeo. Vratio sam se nazad kao Don Kihot na štitu i onda me u novinarstvo pozvao Ivica Radanović, prišao mi je na ulici. Potom me je pozvao Ivan Kovačević, moj kolega i prijatelj, da radim za „Zaslon“. Zatvorili su nas posle jedanaest brojeva. Taj revolt, koji sam nosio sticajem okolnosti, preneo sam u tekstove i već prvi tekst mi je bio zabranjen. Hteo sam da radim intervju sa Vukom Draškovićem, krajem osamdesetih sam ga upoznao u Švajcarskoj, kada je on imao serije predavanja, promocije, knjige, kad nisam ni sanjao da će on biti lider neke opozicije 1991. godine. Vidim da su komunisti u Srbiji i Šapcu vrlo dobro znali da je on neprijatelj- prisetio se i dodao da je i u rokenrol ušao kao vrlo mlad, scena ga je kroz život uvek pratila, počev od privilegije koju je imao kao dete da se druži sa ozbiljnim umetnicima kao što su Dušan Kovačević, Branislav Lečić,  Branko Đurić.

Put posle kojeg se rodio osećaj pripadnosti

Kovač je rekao da je Šabac postao i ostao njegov izbor. Najpre mu se opirao, a kasnije ga zavoleo. Sve je počelo tako što je otac odlučio da nakon Zrenjanina i Banjaluke, umesto u Sarajevo, dođu u Šabac, jer je želeo da svoj životni i profesionalni put zatvori tamo gde je ponikao, u Šabačkom pozorištu, a ujedno i u gradu gde su mu majku streljali komunisti u jesen 1944. godine, kao državnog neprijatelja, bez suda i dokaza. Da bi ga, razočaranog zbog preseljenja u grad za koji do 1969. godine nije ni čuo, umirio, rekao mu je da će tako biti bliže dedi, najvoljenijoj osobi u njegovom životu do rođenja ćerke Hane. Nakon što je prešao stari most u Šapcu njegov život više nije bio isti.

-Pošto se deca brzo adaptiraju, posle nekoliko meseci, imao sam divne drugare u zgradi, divan kraj, veliki stan, odjednom sve fino, komotno, škola blizu, počeo sam iz dana u dan da osećam pripadnost tom gradu. Moj otac nikad nije mogao da prežali majčinu smrt i želeo je da završi svoju glumačku karijeru gde je počeo, išao u gimnaziju, gde mu je neznan majčin grob. Tu neku ljubav prema Šapcu, osećaj pripadnosti, nesvesno je preneo na mene. Ljudi koji putuju sa mnom, pre svega mislim na Veru, znaju da stalno pričam o Šapcu. Kad plivam u Indijskom okeanu, ja pričam o mojoj šljunkari, o Savi. Meni je lepo tamo, ali lepo je i u mom Šapcu. Pričam ljudima o mom gradu, tražim detalje koji me podsećaju na njega, čak i kad sam 15 hiljada kilometara daleko. Nije to nostalgija, to je apsolutna ljubav prema gradu, podneblju, betonu gde sam sve prošao u životu, od najgoreg do najboljeg- podvukao je on.

Odgovarajući na pitanje novinara Dragana Erakovića, koji je podsetio na Kovačevo učešće u demonstracijama protiv diktatorskog režima i njegovu društvenu angažovanost, rekao je da „šesti oktobar“ čeka već 18 godina, ali da ne misli da se uzalud borio i da je to vreme uzalud potrošeno, jer su se na vlast vratili oni protiv kojih smo se borili.

Reći ono što misliš je stvar vaspitanja

-Treba da budemo ponosni šta smo uradili petog oktobra, ta energija koju smo potrošili nije bila uzaludna, ako ni zbog čega drugog, onda iz jednog važnog razloga. Nemojte zaboraviti da smo mi tog petog oktobra simbolički raskinuli sa jednim sistemom, ideologijom i filozofijom koja je bila apsolutno jednoumlje, totalitarizam, na granici fašizma. Ono što nismo hteli je da budemo isti kao oni. Komunisti su došli na vlast ’44 godine tako što su pobili sve što su smatrali neprijateljima. Porodice su stradale, a petog oktobra niko nije stradao, nije bilo revanšizma, osvete, lustracije, apsolutno se verovalo u demokratiju. Svojim nečinjenjem, greškama, mi smo dozvolili da neko poveruje da je ono bilo bolje, pa su se duhovna i fizička deca onih protiv kojih smo se borili vratila tamo gde su im bili očevi. Mislim na to da je Vučić Šešeljev, a Dačić Miloševićev sin. Mi smo svakako petog pokazali da je moguće da se promeni- rekao je on i dodao da je Milošević bio u stabilnijoj poziciji nego što je Vučić danas.

-Prvi put kad smo bili na protestima, ‘ 91 godine u Beogradu, ljudi su govorili da je nemoguće da ode s vlasti, ’96 isto, ’97 takođe da nema šanse, a on nije dočekao ni početak 21. veka. Ništa nije nemoguće, treba verovati, samo je problem energije koja treba da se skupi. Ja sam optimista. Treba biti samo strpljiv. U nekim stvarima sadašnja vlast preteruje, radi ono što Milošević nikad nije radio. Oni se zaista vrlo ozbiljno i gorljivo pridržavaju one gebelsovske matrice vladanja. Dolaze polako do samih granica nekih fašisoidnih metoda i mislim da će to biti inicijalna kapisla kada će narod reći dosta- smatra Kovač, koji na opasku Bogavac da je hrabar zbog svega što piše u svojim kolumnama naveo da za njega „nije hrabrost reći ono što misliš, već stvar vaspitanja“.

Glumac Siniša Maksimović svoj prvi intervju dao je Kovaču i podsetio da je Hanibala upoznao kao vrlo uspešnog u do tada manje poznatoj disciplini- brzom hodanju. Godinama unazad, šabačkog novinara determiniše sport, kao ozbiljan rekreativac trčao je na Šabačkom polumaratonu, poseduje sertifikat za ronjenje- sve to jer smatra da je sport kulturološki važan, kao i muzika, budući da je to put do očuvanja mentalne snage.

-Introspekcija je jako važna kod svakog čoveka. Narasti do jednostavnosti s jedne, upoznati sebe s druge strane i biti iskren prema sebi su najteže stvari. Raditi na sebi jeste put da postanemo bolji. To zavisi od pojedinca. Država, društvo, zajednica, hajde da svako od nas napravi neki određeni napor da bude bolji nego što jeste, sam sa sobom nek završi neke stvari. Problem je što je kod nas u zemlji poremećen sistem vrednosti. Nekada smo imali „crni talas“, ozbiljan rokenrol, sjajne kulturne emisije na RTS-u, danas imamo rijalitije, nametnute pogrešne modele ponašanja. To je ta gebelsovska medijska matrica kojom se ovi danas rukovode, kao fašisti tridesetih godina, da lakše manipulišu masama. Kako ti da kažeš nekome ko to gleda da je to bezveze, da taj model ponašanja nije u redu, mislim da je to Sizifov posao. Rešenje je da tu opštu estetiku probamo da podignemo na viši nivo. Interesantna je činjenica da Šabac izdvaja sedam posto budžeta za kulturu, dok svi ostali gradovi izdvajaju znatno manje, uključujući i državu- 0,7 posto. U Šapcu ne može da prođe primitivizam koji prolazi u drugim gradovima. Mislim da je to vladajuća nomenklatura prepoznala kao opasnost i svesno idu ka tome da uruše opšte sisteme vrednosti. Imate šokantan podatak da premijerka brani Pink od ministra kulture, to je skandal. To je koncept da budemo lošiji- zaključio je Kovač.

Lokalpatriotskoj pričaonici čiji je gost bio Hanibal Kovač, kao publika, prisustvovale su brojne ličnosti iz javnog i kulturnog života grada.

Dragana Dimitrijević

Facebook komentari

Leave A Reply