Popust015

Nema sredine koja može da se pohvali duhom kao što je čivijaški

0

Borivoje Božanić, glumac Šabačkog pozorišta u penziji

Najstariji je Deda Mraz u Srbiji sa stažom od 42 godine i jedini koji već četvrt veka u ulozi čivijaškog dobošara poziva ljude na Čivijadu, Borivoje Božanić, glumac Šabačkog pozorišta, nedavno je otišao u penziju, mada je za glumce taj čin samo simbolika, ali ne i suština, jer se sa „dasaka koje život znače“ ne odlazi tek tako. Uskoro će i humorističko- satirična emisija koju radi, jedina te vrste u Srbiji i na Balkanu, „Čivijaška vrteška“, obeležiti značajan jubilej- 20 godina trajanja, na prigodan način. Kao Deda Mraz ponosno i smerno ušao je u mnoge domove i ispratio mnoge generacije, a kao dobošar na šaljiv način opominjao na sva neispunjena obećanja političara. Iskustvo i život prožet humorom i druženjem sa onima na kojima svet ostaje naučili su ga da decu ne možeš prevariti, jer su nepogrešivi detektor za razlikovanje istine od laži.

Sa scene u penziju otišao je noseći nagradu „Boris Kovač“ u rukama, nagradu sa imenom čoveka zahvaljujući kome je na nju i kročio. Kovač ga je davne ’69 godine primio u Šabačko pozorište, a veliku je privilegiju imao da i izvan posla vreme provodi, kako kaže, sa vrhunskim glumcem, rediteljem i čovekom.

-Boris Kovač je bio toliko veliki glumac, toliko veliku moć transformacije je imao, da ju je doveo do tehnike. Glumac mora rečju, glasom i pokretom da bude emocionalno pokriven, da mu publika poveruje, mora emocionalno, organski i mentalno da se potroši. Boris je dostigao tu vrstu tehničke glume, da je sve postizao tako lagano, rutinski, ali je pokrivao sve i uspeo da tako u publici izazove identičnu reakciju kao onaj koji se iz petnih žila trudio da bi postigao isto- kaže i seća se čuvenog Mitketovog monologa iz „Koštane“ u Kovačevoj interpretaciji, koji je najbolje odslikavao neverovatan virtuozitet alfe i omege Šabačkog pozorišta u to vreme.

Priznaje da je publiku teže rasplakati nego nasmejati, te da su mu, ne zbog toga, već zbog temperamenta, uvek bile bliže uloge u komedijama, a najdraže one sa početka karijere.

Kao gimnazijalac, ’69 godine, prošao je audiciju za dramski studio u pozorištu i imao čast da bude predsednik tog studija iz kog su glumci regrutovani za velike predstave. Iako studio nije zaživeo, on je ostao u pozorištu da igra manje epizodne uloge.

-To je tad bilo kao odlazak na Mars, vozni park sa pet džipova, nešto nedostižno. Sve te uloge koje sam igrao kao gimnazijalac, epizode za koje sam imao ugovore o delu, sve te naknade su mi bile slađe nego sve plate koje sam posle primio. U to vreme, 1. februara 1974. godine, polagao sam audiciju u pozorištu, gde je alfa i omega bio Boris Kovač, umetnički direktor, reditelj i glumac. Igrao sam i pre toga malo u njegovim predstavama i on me doslovno primio u pozorište. Posle sam zaigrao u predstavi „Bez krivice krivi“ Ostrovskog, što je bio san svakog mladog glumca, ruski klasik, mnogo dobra predstava. Boris Kovač mi je bio partner na sceni i reditelj i to je bilo mnogo lepo vreme. Štaviše, privatno se on nije mnogo družio, imao je izvesnu distancu prema širokim narodnim masama, a ja sam imao tu sreću da sam najviše vremena provodio s njim, više od ostalih- seća se i dodaje da je prvih sedam- osam godina imao lepe uloge, pa pauzu od tri godine, kada je igrao van Šapca i dolazio samo da igra stare predstave sa repertoara.

U sećanju su mu ostale uloge starijeg datuma, od sedamdesete do osamdesete godine, proizašle iz saradnje sa rediteljima koje su radili klasičnije nego današnji, moderni reditelji, poput mladoženje u „Ženidbi i udadbi“ Sterije Popovića. Kada se vratio u pozorište, ’84 godine, dolaze reditelji sa tekstovima živih pisaca, modernije priče, poput Zečevićevog „Selektora“, koji mu je do tada bio nepoznat dramski pisac, a seća se i uloge neimara Rada u „Zidanju Skadra“, iz devedesetih godina.

Igrajući u mnogo dečijih predstava, autora poput Dragiše Penjina, gostujućih reditelja, video je da decu nije moguće prevariti, a u to se uverio i kada ga je osmogodišnji unuk razotkrio i prepoznao u ulozi Deda Mraza.

-Ne bi mu to pošlo za rukom, verovatno, da je bila malo veća grupa. Čim sam se dekostimirao, pitao me jesam li to bio ja. Uverio sam se, i kao Deda Mraz, i radeći dečije predstave, da kod dece ne mogu da prođu laž i prevara, sve osete. Oni su savršen kantar, kod njih jezičak radi tako precizno, imaju nešto posebno, dok „matore“ možeš da prevariš na neki način. Bio sam Deda Mraz za bebe od dva, tri, pet dana, do svršenih studenata fakuteta, apsolvenata, čak i za bake od 82 godine. To su bile majke mojih prijatelja. Nije mi bilo teško da svratim kod njih u kuću, čestitam Novu godinu uz prigodan poklon i obradujem ih, kao i decu u obdaništima, preduzećima… Doživljavao sam prijatne trenutke zbog njihovog adrenalina kad me vide- priča i dodaje da i danas čuva nebrojeno pisama sa novogodišnjim željama.

Ne pamti čija su, mnoga nisu potpisana, ali mu je žao da ih baci. U karijeri Deda Mraza sa najdužim stažom kao dva upečatljiva iskustva pamti da je bio u Predsedništvu Srbije, a nakon toga u Sava centru, sam na sceni, pred 4.000 dece.

Za čivijaškog dobošara regrutovao se nakon što je vodio programe posvećene Čivijadi koje je svojevremeno prenosio RTS. Posle voditeljskog mikrofona, latio se doboša, ne seća se ni sam kako, ali od tada, ističe, ljubomorno čuva svoj status. Dok se predsednici nadaleko čuvene Čivijaške republike menjaju, on suvereno brani svoju teritoriju i položaj već četvrt veka. Svake godine, vozi se u fijakeru centralnim gradskim ulicama i na humorističko- satiričan način podseća narod šta su oni koji su brinuli o nama ispunili, a šta nisu. Nekako uporedo, „Čivijaška vrteška“ hrli ka svom jubileju, hiljaditoj emisiji, koji nije dosegla zbog pauze u emitovanju tokom bombardovanja ’99  godine i za vreme majskih poplava 2014. godine.

-„Čivijaška vrteška“ je tokom godina menjala naziv i strukturu, svojevremeno imala i preko dvadeset rubrika, sa mnogo saradnika, aforističara, humorista, satiričara, reemitovana je preko interneta u Australiji, Novom Zelandu, Kanadi. Pre nekoliko godina, Radio Pečuj je za našu dijasporu emitovao emisije. Pošto je Pečuj u Mađarskoj, a Mađarska u EU, ja tvrdim da je Čivijaška republika odavno u Evropskoj uniji- poručuje Božanić i time potvrđuje da se čivijaški duh, nadaleko poznat širom bivše Juge i sveta, brend Šapca, Mačve i Pocerine, menjao tokom godina na bolje i dobijao na kvalitetu uprkos zatvorenim kafanama, gde su sedeli stari, produhovljeni Šapčani, Čivijaši, čija je svaka treća rečenica bila ili aforizam, ili dobra šala, na svoj ili tuđ račun, ljudi od duha, koje je bilo teško sretati.

-Mnogo sam prošao i s pozorištem i van njega. Ne može neka sredina da se pohvali duhom kao što je šabački, čivijaški. U emisiju smo uveli dobar deo mladih da ih zarazimo eksploatacijom čivijaškog duha, razigramo, da im to postane manir i vrlo lepo su prihvatili priču u „Čivijaškoj vrtešci“. Velika je šteta što neki hroničar vremena nije zabeležio sve koji su učestvovali u stvaranju emisije, a mnogi od njih nisu više među nama- priča.

Prvi film, koprodukcioni, radio je ’77 godine, a u novije vreme igrao je u brojnim filmovima i serijama poput „Sinđelića“, „Ravne gore“, „Selo gori, a baba se češlja“… Kaže da je rad u televizijskim formatima zahtevan, te da je tehnologija, u odnosu na njegove početke, vrtoglavo uznapredovala. Sebe uvek gleda i analizira na ekranu i ozbiljno pristupa svakom glumačkom zadatku, bez obzira na veličinu zahteva koji se pred njega postavljaju.

-Gnusno lažu ti koji kažu da se ne gledaju nakon što snime neku ulogu. To bi bilo kao da vajar radi mesecima neko delo i onda ne želi da vidi kako na kraju izgleda. To je način da glumac vidi gde se trenutno nalazi njegov odnos prema poslu- kaže Božanić, a na pitanje da li je češće zadovoljan ili nezadovoljan svojim učinkom, odgovara: „Ubede me da budem zadovoljan“.

Od svih medija u kojima se oprobao najdraži mu je radio, jer isključivo glasom pokriva ono što ide u etar, a taj glas mora biti emocionalno, dikcijski i artikulacijski pokriven, da bi slušalac poverovao u poruku koja mu se šalje. Radio je za njega, kao dugogodišnjeg saradnika Radio Šapca, velika umetnička provokacija.

U pokušaju da pronađe adekvatne reči za odgovor na pitanje kada je najviše zarađivao, uz osmeh kaže da su glumci u bivšoj Jugoslaviji uvek bili na margini u odnosu na plate nekih drugih delatnosti, izuzev retkih pojedinaca i povlašćenih pripadnika tzv. klanova. Danas smo, opet, došli u situaciju hiperprodukcije mladih ljudi, glumaca i pozorišnih akademija, sa malim mogućnostima za zaposlenje. Zato poručuje mladima da se ne obeshrabre, te izražava nadu da će se Zakon o zabrani zapošljavanja uskoro menjati, zarad talentovanih koji nemaju gde da rade.

Kao promoter čivijaškog humora i satire obišao je sa kolegom Sinišom Maksimovićem veliki deo Srbije, Vojvodine, Republike Srpske, priređujući večeri čivijaškog humora i satire. I dalje neumorno igra dečije predstave sa kolegama iz pozorišta po celoj Srbiji. „Hajde da se igramo“ izvedena je preko hiljadu puta i nastaviće svoj put po mestima u kojima nije gostovala. Božanić ima zanimljivo interesovanje- kao pasionirani ljubitelj šaha, dugo godina bio je prva omladinska tabla Šapca. Na spisku je ekipe Šabačkog šah kluba, koji danas igra u Prvoj ligi zapadne Srbije, a šah igra i preko interneta sa celim svetom. Kada se pojavi u klubu, pravi takvu atmosferu, da se vrlo brzo rađaju novi stihovi i pošalice na njegov i račun protivnika, ali uvek s merom, bez vređanja, onako sa stilom, čivijaški.

Dragana Dimitrijević

 

Leave A Reply