Ne bih dao Šabac za hiljadu Beograda

0

Ljuba Aličić za „Podrinske“

Velikani naše narodne muzike jedna su od prvih asocijacija na Šabac, a među imenima koja se nižu Ljuba Aličić neretko prvo. Iz Malog Pariza nije odlazio, iako je njegovo ime za 45 godina na estradi prešlo granice rodnog grada i zemlje. U bašti kafića u pešačkoj zoni uživa uvek u dobrom društvu, ljudi mu se rado javljaju, razmenjuju prijateljske reči… Zato mu, podvlači, i jesu prijatelji, jer ne dozvoljava da ga bilo ko blizak doživljava kao čoveka sa scene. Scena, bila ona u Bosni, Švajcarskoj, gde u poslednje vreme često nastupa, ili u Srbiji,  je samo prostor sa koga pobira aplauze, mesto gde radi ono što voli, a svakodnevni život nešto sasvim drugo… Ipak, saglasan je sa opaskom da u Šapcu više nema onih pravih, starih, dobrih kafana….

-Kod nas baš nema nekog posla. Razumljivo, nema ni prave diskoteke, osim „Mokamba“, gde narod može da izađe, da plati neki ulaz. Ljudima više godi da plate piće, nego ulaz, ali za pevače koji vrede oni plaćaju i ulaz. Lepo je na Starom gradu, neki momci su otvorili kafiće po splavovima. U Šapcu nema kafane gde možeš da izađeš da čuješ muziku, rade samo „Gejak“ i „Bolero“ u Bogatiću i nigde više. Pre je bilo više kafana, narod se više voleo, trošio je više. Bio je vredan dinar, evro je malo pokvario sve- kaže Ljuba Aličić za „Podrinske“.

 

Jesmo li izgubili duh po kome smo bili prepoznatljivi?

Jesmo sto posto. Nije Šabac više to, iako je, normalno, ostao lep grad u kome uvek ima nešto lepo i da se vidi i da se čuje. Imamo, normalno i dobrih pevača kao što su Šaban Šaulić, Hasan Dudić, moja malenkost. Na neki način smo dali nešto našem lepom Šapcu, a drugo, i naši su preci bili Cicvarići, Šabac je poznat po njima. Sviđa mi se da odem na Stari grad, ima razonode, ali nema prave muzike, dok je ranije bilo, na motelu, pa Letnjikovac, „Točak“…. Bilo je gde da se izađe, a sad nema ništa.

 

Imali li ko od mlađih da može da nasledi i eventualno oživi taj duh koji su starije generacije pronosile?

Ne verujem. Jedina koja je napravila dobar posao je Aleksandra Prijović, Darko Lazić takođe, mada se i on iz nekog razloga nešto ugasio, onda Aleksandra Mladenović. To su Zvezde Granda koje su nešto uradile. Koliko je mladih pevača prošlo kroz to takmičenje, malo ih je ostalo.

 

U vaše vreme nije bilo toliko muzičkih takmičenja i prilike da se preko noći postane slavan?

U moje vreme je bilo 20 ljudi, stručnjaka koji su sedeli i slušali i ako nisi znao da pevaš, džaba ti i pare i sve, samo ti kažu: „Doviđenja“. Danas može da peva i moja baba. Po mojoj meri nema dobrih pevača. Kad nestanu Šaban Šaulić, Miroslav Ilić, Zorica Brunclik, Snežana Đurišić, Marinko Rokvić, ne znam kuda će estrada, verujem da je neće biti. Koliko već postoje „Zvezde Granda“, a čim ih nema na televiziji, nema ih nigde, a to je znak da ne vrede.

 

Možda je problem u hiperprodukciji?

Nema veze što ih previše, ali neka se izdvoji bar dva pevača, nego samo eventualno jedan i taj jedan opet ne uradi ništa. Možda bih još izdvojio i Tanju Savić i Nadicu Ademov kao one koje pevački vrede.

 

Sećate li se kako je to izgledalo kada ste vi prvi put zapevali?

Prvi put sam zapevao kada sam imao 12 i po godina u mahali „Kod Mehmeda“. To su bili moji počeci. Posle sam otišao u Ključ, hotel „Turist“ u Bosni, u 15. godini snimio ploču sa Jovicom Petkovićem, koji je, naravno, bio, legenda, u Sarajevu je imao svoj prepoznatljiv orkestar. To mi je bila odskočna daska. Onda su se ređali hitovi: „Lepa Maro“, „Dva dobra druga“, dalje da ne nabrajam, svetski hit za hitom.

 

Koliko novca je tada trebalo da se snimi ploča?

Nije mi trebao novac, nisam platio ni dinara zato što sam vredeo i imao kvalitet. Sami su mi nudili pesme, tad su bile tantijeme, a ne kao sad da platiš 5.000 evra i to ti je, baš ga briga da li će da bude hit ili ne.

 

Vi i danas uspevate da ne naplatite mnogo pesme, pa postanu hitovi, poput „Ciganin sam, al’ najlepši“.

Baš tako. Ona je nuđena nekim pevačima, ali ta devojka je napisala da je pesma za mene.  Svi su negativno reagovali na nju kad im je pokazana, a ona ima poruku i dan- danas je mega hit, ali moraš biti iskusan u biranju tekstova. Kada mi neko pokaže pesmu, gledam na to koliko tekst vredi. Ako je loš tekst, ne može ni muzika da se napravi kako treba, a ako je dobar, može.

Kafane u Beogradu

Koju pesmu vi poručite u kafani?

Ne idem u kafanu, nemam gde da odem, a nekada sam imao. U Beogradu, recimo, nekad kad izađem, volim da čujem pesme Dragane Mirković, najnoviju Prijovićkinu pesmu, Sašu Matića, Marinka Rokvića, Acu Pejovića.

Koja pesma se od vaših najviše sluša?

Sve se jednako slušaju, čak i one koje nisu za igranje, poput „Lepa Maro“, „Dva dobra druga“ …I dan- danas kao da su juče snimljene.

Postoje li neke pesme za koje žalite što ih niste odabrali?

Trebalo je da snimim „Dijamante“. Nisam shvatio tog kompozitora, Nazifa Gljivu, čovek recituje, ne peva, a nisam imao neki instrument da čujem. Ipak treba da čujem ono što mi neko pokaže, bar približno. Kad je snimio Halid Bešlić, bilo mi je drago, jer ga obožavam kao pevača. Nije mi žao ni što sam propustio „Neke ptice nikad ne polete“ od Saše Matića, jer je pripala isto tako dobrom pevaču.

 

Da li, kao neki, smatrate da ne može svako da otpeva vaše pesme?

Ne može svako da ih otpeva, naveo sam neke koji bi mogli. Tu je i Ceca, Aca Lukas, a ovi mlađi su „mršavi“, ne znam odakle su. Ne zna ih ni komšiluk, kad ih ja ne znam, kako će drugi da ih znaju? Da sam ja imao toliko reklame kao oni kad sam počinjao, pitam se gde bih bio, ali nema veze, na drugi način sam to nadoknadio. Bile su novine koje su pisale o meni i još nekim pevačima i 30 sekundi na TV- u i to je to. Opstao sam zato što sam kvalitetan pevač i što sam znao da odaberem pesmu. Danas se hvale nastupima na koje dođe 200 ljudi, a ja kad nastupam obavezno pitam za kapacitet prostora. Ako mi kažu da je to dve- tri hiljade ljudi, to je za mene posao, jer znam da mogu da dovedem ljude. Muzika se generalno promenila, MC Stojan i slični dovedu publiku, a kako je dovedu, oni pevaju naše pesme. To nije u redu, potpuno je glupo i bezveze.

 

Pogađaju li vas li novinski napisi poput onih da niste u dobrim odnosima sa sinom Dejanom?

Razgovaram sa sinom, iako nisam jedno vreme, ali to nije bilo ništa strašno. Nije me slušao u nekim stvarima, malo sam se naljutio na njega kad je dobio decu, a onda je shvatio da mora da radi. Naša duetska pesma je mega hit i on non- stop radi. U tome sam ga savetovao, da mora da radi i da od sedenja nema ništa i shvatio me na pravi način.

 

Drugi sin Igor takođe je u muzici, ali potpuno drugačijoj od vaše. Kako vam se to dopada?

Njihov duo „Subgenetics“ je stoti na svetu i to je velika stvar, jer to znači da vrede. Tek su počeli i ja ću sarađivati s njima, jer mogu sve, da pevam i zabavnjake, bilo kakvu muziku. Nemam problem s tim. Za mene su muzički stručnjaci rekli da sam najveći sluhista u narodnoj muzici i mislim da mi je to urođeno. Dino i Igor će verovatno uraditi neku pesmu za mene, to će biti nešto novo i primamljivo za uho, interesantno, siguran sam u to, imajući u vidu njihov potencijal i sposobnosti. Ja pevam moderno, nisam klasičan narodnjak, pevao sam i dvojke, ali sam u principu tu između. Ne bacam akcenat na to da li će da kažu da sam narodnjak, ja znam šta sam i to kažem. Ko je pametan, shvatiće kojim putem idem.

 

Jeste li se pokajali što ste napustili školu?

Nisam, jer sam u neku ruku mogao i da je „kupim“, nije to nikakav problem. Neki se hvale da su završili fakultete, kakav crni fakultet? Ja sam završio peti razred i to je to. Nisam mogao i školu i pevanje, odabrao sam pevanje. Otac je bio mnogo strog, ali dokazao sam mu da nije u pravu kada mi je rekao da ću biti slepac sa osam razreda koji će čistiti ulice.

 

Šta danas vi kažete svojoj deci?

Decu usmeravam, ne da budu pevači, već da rade ono što njima odgovara. Da budu normalni, da se ne drogiraju, žive zdrav život, bave se sportom bar rekreativno i rade ono što njima odgovara.

 

Kad smo kod sporta, svojevremeno ste bili u upravi FK „Borac“?

Više me to ne interesuje, nisam tamo već deset, a bio sam petnaest godina. Kad sam neke stvari sagledao, shvatio sam da ne želim da bacam svoj novac na nešto od čega nemam nikakvu dobit. Sport volim, fudbal na prvom mestu. Mogao sam da budem i u srpskoj ligi, ali to su već izdaci, ja bih samo tu davao svoj novac, a zbog čega, niko ni hvala neće da kaže. Fudbal je prljava igra. Recimo, neko dođe ili nazove i kaže da Borac mora da izgubi, plaća toliko i toliko. Čemu, to, to nije sport. To ima i prvim ligama, nameštaljki ima i kod Italijana, Rumuna, Bugara. Više volim da igram tiket. Jednostavno odaberem pet- šest ekipa, zavisi koliko stavimo, pa opet ima dobitaka i gubitaka.

 

Imate li prijatelja među kolegama?

Nemam nijednog, zato što su sve foliranti. Moji prijatelji su obični ljudi, s kojima mogu da se našalim i kažem im šta hoću, a i oni meni, ne gledaju me kao Ljubu Aličića, već kao običnog čoveka i imamo zdrav odnos. Ja sam svestan svojih kvaliteta, ali ne dižem nos. Za mene su svi ljudi isti, drago mi je kad me podržavaju, vole da slušaju moju muziku, a smešno kad čujem da pevač neće da se slika s nekim, takve prezirem. Pevači su sujetni. Ja nisam, nikad nisam ni bio, ne volim lažne prijatelje. Mogao sam da odem u Beograd da živim i da se foliram. Što ću ja tamo, koga ja imam tamo? Šabac je moj grad, glavom sam udario o ovaj beton. Šabac je za mene najbolji i najlepši grad. Beograd je Beograd, svaka čast, ali ja Šabac ne bih dao za hiljadu Beograda. Na mom poslednjem nastupu u „Mokambu“ bilo je dve hiljade ljudi. To je još jedan dokaz da me publika voli, osim hitova kojih je toliko da je nemoguće otpevati sve za veče. Drago mi je kad me moj grad poštuje i ljudi dolaze na moje koncerte.

R.P.

Facebook komentari

Leave A Reply