Popust015

Na vrhovima prstiju do ostvarenja snova

0

Tara Cvetković, Šapčanka učenica prestižne Baletske škole „Lujo Davičo“ u Beogradu

Prve baletske korake načinila je sa samo pet godina i taj trenutak je za Taru Cvetković bio kao dodir neba. Na vrhovima prstiju, svoj lepršavi hod po oblacima snova, uprkos brojnim preprekama i nedostatku adekvatnih uslova za vežbanje, nastavila je do danas. U septembru prošle godine upisala je prestižnu Baletsku školu „Lujo Davičo“ u Beogradu, zahvaljujući tome što je njen talenat primetila članica žirija na takmičenju u Beloj Palanci. Šansu koja se retko pruža iskoristila je bez oklevanja i svoje dečije snove odlučnošću zrelog čoveka, uz bezgraničnu podršku majke Biljane Katanić, počela da pretvara u realnost. Kao vanredan učenik na smeru klasičan balet, na časove u Beograd putovala je i po nekoliko puta nedeljno, a uporedo pohađa i sedmi razred Osnovne škole „Nikolaj Velimirović“ u Šapcu. Uspela je da položi sve ispite, očisti godinu i u zasluženom odmoru uživa do januara, a u knjižicu u matičnoj školi istovremeno upiše odličan uspeh. Ipak, prijemnog ispita kao ulaznice u zgradu u kojoj će sa vrhunskim stručnjacima u svom poslu moći da radi ono što najviše voli, i danas se seća svesna značaja i težine barijere koju je prebrodila…

-Imala sam čast da polažem pred tako velikim kolegijumom. Prijemni ispit je rigorozan i odvija se u prisustvu profesora i šefa katedre. Trajao je dva i po sata, a uključuje i lekarski pregled. Najteži deo, koji je delovao kao nemoguća misija, polaganjem prijemnog sam prošla- otkriva Tara za „Podrinske“.

Svoj nastup spremila je iz dnevne sobe svog stana, budući da nije imala adekvatne uslove za vežbanje. Neosporan talenat potvrđen medaljama na brojnim takmičenjima dao joj je vetar u leđa i učvrstio je u uverenju da će u svojoj nameri uspeti.

Prošle godine osvojila je dve srebrne medalje na dva takmičenja u Beloj Palanci koja finansira Ministarstvo kulture Srbije sa tradicijom dugom skoro četiri decenije. Na Međunarodnom festivalu u Beogradu osvojila je zlatnu medalju, dok se u Bijeljini okitila srebrom u konkurenciji velikog broja zemalja. Donela je medalju gradu Šapcu za učešće na festivalu igre i promociju baleta, a nastupala je i u revijalnom delu na Zmajevim dečijim igrama.

Tara je jedini vanredan učenik na smeru klasičan balet po Vaganovom programu ruske baletske škole. Kolika je konkurencija za upis, dovoljno govori podatak da u klasi ima do šestoro đaka.

Samouka je u malm prostoru između četiri zida spremila koreografiju i uzela veliko drugo mesto na jedinom takmičenju koje organizuje Centar za igru u Beloj Palanci. „Dani igre“ koji okupljaju baletske škole iz cele Srbije i imaju tradiciju dugu 39 godina bili su njena odskočna daska, jer vanserijski talenat nije mogao ostati neprimećen. Tako je na preporuku članice žirija okušala sreću u Beogradu, koji im je sada povremena stanica, ali, nadaju se majka i ćerka, ubuduće i novi dom. Škola je napravila presedan i zbog toga što nije u mogućnosti da stalno prisustvuje časovima, omogućila joj da preko internog školskog CD-a vežba kod kuće, a povremeno odlazi i u salu u Mesnoj zajednici „Žika Popović“.

Profesorka Karolina Marjanović kao vrhunski stručnjak u svom poslu usmerava njen talenat u pravcu u kom doseže najviše domete svojih potencijala, ali je tu da joj ukaže i na to da ne zapostavi sve druge oblasti važne za opšte obrazovanje. O njenom rangu u struci najbolje govori podatak da na pripremi baleta „Krcko Oraščić“ radi sa dva ansambla koja broje 50 i 70 članova i posebno sa Tarom. Škola „Lujo Davičo“ priređuje godišnje koncerte u Narodnom pozorištu u Beogradu i nije takmičarski orijentisana. Knjižica koju Tara kao učenica dobija njena je besplatna ulaznica za sve predstave u ovoj prestižnoj kulturnoj ustanovi. Kako sve obaveze i teret koji podrazumeva pohađanje dve škole u dva grada nosi na svojim malim plećima, Tara ne može rečima da objasni, već samo sleže ramenima.

Iako malog broja godina, vrlo mlada naučena šta znači disciplina i posvećenost, svesna je da se za uspeh i vreme koje provodiš radeći ono što voliš treba izboriti i žrtvovati. Mama, njena najveća moralna i finansijska podrška, s ponosom ističe da je „Lujo Davičo“ Tarina sigurna kuća i da osmeh na njenom licu kada je tamo i neopisiva sreća zbog prilike koja joj se pružila nema cenu.

-Fiziku, matematiku, geografiju i biologiju mogu da sednem i naučim, ali balet je nešto sasvim drugačije. Bilo je reči u školi da mi, ukoliko se sve bude razvijalo kako treba, daju šansu da u januaru za vreme zimskog raspusta dolazim svakodnevno, da bih nakon raspusta izašla na ispit iz klasičnog baleta. Taj ispit se redovno sprema godinu dana, a ja sam ga, kad se saberu svi časovi, spremala ukupno mesec dana, tako da sam ga  u međuvremenu već položila i nije bilo potrebe za dodatnim ustupcima- kaže Tara, koja je zahvaljujući tom učinku na pauzi do prvog januara.

Na pitanje odakle tolika ljubav prema baletu, njen pogled usmeren prema majci daje odgovor. Mama, priča, nije bila od onih roditelja koji brane svojoj deci „vratolomije“ i traganje za onim što vole i žele. O strahu od povreda nikad, kaže, nije imala vremena da razmišlja. U pamćenje joj je urezano takmičenje u Beloj Palanci, kada je među stotinak takmičara kao 87. nastupila u Domu sindikata. Snimak nastupa čuva kao uspomenu na nesvakidašnje iskustvo, a mama Biljana trenutak kada je žiri saopštio da je upravo njena ćerka osvojila zlato pamti kao neverovatno iskustvo. Tara bi, međutim, priznaje, sve medalje dala za ono što sada dobrim delom ima.

-Iskreno, sve bih medalje dala da mogu redovno da pohađam željenu školu „Lujo Davičo“. Meni je ta zlatna medalja veoma značila, ali više mi je značila položena prva godina uz sve to putovanje u Beograd. Posebno mi je drago što sad mogu da kažem da sam i zvanično druga godina- kaže sa širokim osmehom na licu i dodaje da dok igra ne razmišlja mnogo o publici koja je posmatra, niti o njenoj mogućoj reakciji na nastup.

-Nikad ne vidim publiku kada igram. Kada igram, igram otvorenih očiju, a kao da su zatvorene. Jednostavno se isključim, čak nekad ne razmišljam o koreografiji, već igram isključivo za sebe i samo se prepustim muzici. Volim klasičan balet, jer me više opušta i ne moram baš da brinem o svakom trenutku igre, a i on je zapravo osnov u svim plesovima- iskrena je ona.

U školi „Lujo Davičo“ vladaju topli i prijateljski odnosi, a podršku svojih drugarica oseća u svakom trenutku, što je posebno raduje i ohrabruje pred važne ispite.

-Svi u školi, i profesori, i učenice, su zaista divni. Jednom sam slučajno zaboravila triko, rekla to nastavnici i u roku od tri sekunde drugarica mi je pozajmila njen. Kad sam polagala ispit iz primenjene gimnastike, ušla sam u salu da se zagrejem. Sala je bila prazna, nikog nije bilo i ubrzo su se čuli koraci iz jednog dugačkog hodnika. Otvaraju se vrata, jedna devojčica ulazi i pita me da li imam čas, a ja joj odgovaram da imam ispit. Poželela mi je sreću, a ubrzo je za njom ušlo celo odeljenje da mi pruži podršku- prepričava svoje oduševljenje.

Osim profesorke Karoline, koja joj je maksimalno posvećena, uzori su joj i Svetlana Zaharova, Natalija Osipova i Maja Plisecka. Za figuru, koja je veoma bitna predispozicija za bavljenje baletskom umetnošću, od kolektiva škole dobila je visoku ocenu pet. Da bi je održala, ne padaju joj teško mala odricanja i poseban režim ishrane. Zarad višeg cilja i ljubavi, nijedna prepreka nije nepremostiva. Na pitanje da li je nekad ipak savlada umor i nije joj do igre, odlučno odgovara:

„Većinom ne. Kada sam najumornija, meni je tad najlepše i najviše mi prija da se posvetim baletu koji učini da zaboravim na sve, pa i na umor“.

Sa takvim stavom i odlučnošću, želja da po završetku ove, upiše srednju baletsku školu, nije daleko od ostvarenja. Za sanjare, nebo je granica, a mlada primabalerina Tara već sada hoda po oblacima snova. I ništa je na putu do njihovog ostvarenja neće zaustaviti.

Dragana Dimitrijević

 

 

Leave A Reply