Popust015

Mladi su se otuđili i ulenjili zbog savremenih tehnologija

0

Cana Mirković, Crna Bara

Meštanki Crne Bare i najstarijoj članici Udruženja žena „Crnobarke“ Cani Mirković u poznim godinama ne manjka entuzijazma, volje i energije da svaku kreativnu zamisao sprovede u delo. Vična je šivenju, ručnom radu, ali i kulinarskim majstorijama, te svoje znanje i iskustvo nesebično deli sa mlađim pokolenjima, kojih je, priznaje sa setom, sve manje u selu. Osim što odlaze „trbuhom za kruhom“, čini se da su mladi sve manje spremni da se angažuju i izvršavaju svoje redovne dnevne obaveze, a kamoli da nešto urade za svoju dušu ili nauče neki stari zanat od kojih većina lagano umire, a tek se pokoji otrgne zaboravu čupan vrednim rukama vremešnijih ili mlađih, časnih izuzetaka od nepisanog pravila.

-Bila sam član slične organizacije koja je u selu postojala sedamdesetih godina, kada su bile sekcije i proslavljao se Osmi mart, pravile izložbe domaće radinosti, a leti organizovane ekskurzije na koje su u dva puna autobusa odlazile žene iz sela. Prvo je to počela da organizuje učiteljica Živana, a kasnije su se priključivale i ostale meštanke. Sve je utihnulo devedesetih godina, kada je počeo rat, a evo, sada smo ponovo oživele tradiciju kroz Udruženje „Crnobarke“- kaže Mirkovićeva, koja uživa u druženju sa prijateljicama, ali priznaje da je broj aktivnih članica sličnih organizacija pre bio mnogo veći, među njima i mnogo prosvetnih radnika, koji su animirali mame, bake i tetke učenika.

Svoj radni vek provela je u trgovini, a pamti da je nekad više volje bilo da se u selu organizuju različite manifestacije izložbenog karaktera.

-Organizovali smo izložbe ručnih radova i tada bi sala u Domu kulture bila ispunjena u potpunosti. Postavljali smo stolove u dva reda i na zidovima smo takođe izlagali. Sada je, nažalost, došlo vreme da je svima teško da iznesu i iz ormana ono što imaju, a kamoli da naprave nešto novo- izričita je meštanka Crne Bare, koja penziju provodi radno, ali opušteno.

Obavlja sve kućne poslove kojih uvek ima, a zajedno sa članicama „Crnobarki“ dogovara nove kreativne skupove koji uvek iznedre neku novu ideju koju treba realizovati.

-U Udruženju sam uključena u sve aktivnosti i tu sam za sve što je potrebno da se uradi. Šijem, volim i ručni rad, da mesim i pravim različite specijalitete. Veoma malo urađenog sam prodala, a mnogo sam poklonila- porodici, prijateljima. Jednako mi je drago i da poklonim, ako vidim da neko ceni to što sam uradila- priznaje i dodaje da među ljudima danas manjka prijateljstva i toplog razgovora.

-Mladi danas nisu posvećeni druženju i ne teže stvaranju iskrenih prijateljstava. Njih troje- četovoro idu ulicom, ne progovaraju, nego se dopisuju, sede za stolom u kafiću, isto to rade. Čemu to? Ako su već izašli, treba da se druže, da razgovaraju i gledaju se u oči. „Alergična sam“ na telefon i savremene tehnologije, jer mislim da ubijaju svaku bliskost među ljudima. Bojim se da će to stalno dopisivanje učiniti da zaboravimo da pričamo međusobno, ako već nismo- smatra ona.

Ko hoće da radi, uvek nađe posao za sebe, pa tako i penzioneri, pogotovo oni koji žive u seoskim sredinama. Ritam obavljanja dnevnih obaveza, na sreću, određuje sama, neograničena bilo kakvim rasporedom ili radnim vremenom. Ako odredi dan za uživanje, odložen posao obavi narednog dana. Žena u selu oko domaćinstva uvek ima posla, a ni muškarcima, podvlači, nije lako na njivi. Olakšice stižu u vidu savremenije poljoprivredne mehanizacije, dok se pre, seća se, mnogo toga obavljalo manuelno. Ipak kritike upućuje omladini da im je, uprkos tome teško da se prihvate posla, već vreme provode za kompjuterima, gde ne rade ništa produktivno. Da je sreće, trebalo bi im ukinuti Fejsbuk, zaključuje Mirkovićeva uz osmeh, svesna da je njena želja teško ostvariva, ali uverena da je u pravu i da je internet savremenom čoveku doneo više štete nego koristi.

D.Dimitrijević

Leave A Reply