Miloš Jevtić za „Podrinske“

0

12355165_1216834424997508_1890303969_n

Ako svi mladi odu, selo će se ugasiti

Miloš Jevtić sa godinu dana mlađim bratom Markom, majkom Snežanom, ocem, bakom i dekom živi na porodičnom imanju u Bogosavcu. Imaju pet hektara obradive zemlje. Ranije su bili skoncentrisani na svinjogojstvo, ali su zbog neisplativosti odustali i smanjili proizvodnju. Planiraju da dugoročno ulože u proizvodnju malina, jer se to pokazalo kao unosan posao.

-Na selu živim oduvek sa porodicom. Bavim se svim poslovima koji se podrazumevaju, imamo malinjake, stoku, svinje, ovce, krave. Na pet hektara obradive zemlje radimo sve pomalo. Maline nam zasad pokrivaju dvadeset ari ali ćemo, pošto smo odlučili da se njima posvetimo, sigurno već od naredne godine postepeno proširivati proizvodnju. Odustali smo od uzgoja svinja, jer je trenutna cena izuzetno loša i dugoročno nemamo nikakvu sigurnost. Radimo toliko da imamo za svoje potrebe, bude tu uvek i nešto da se proda, nekad i male zarade, ali sve je to zanemarljivo- kaže Miloš za „Podrinske“.

On je svestan da je poljoprivreda rizično zanimanje, pa njemu i ostalim članovima porodice dodatnu sigurnost uliva to što otac ima stalna primanja- zaposlen je kao komandir u KPZ Šabac, mama Snežana povremeno pravi torte i kolače po porudžbini, dok baka i deka imaju skromnu poljoprivrednu penziju.

-Mnogo nam znači što je tata zaposlen, ali to takođe znači da, kada on radi, brat i ja moramo da se pobrinemo za stoku i imanje i sve drugo što treba da se uradi u kući. To nam ne pada teško, jer smo već navikli na takav režim i tako funkcionišemo od ranih jutarnjih časova- priča dvadesetdvogodišnji Miloš, koji je završio Srednju ekonomsku školu i po struci je komercijalista, dok je njegov brat Marko završio za kuvara. I jedan i drugi su se bez dvoumljenja opredelili da im poljoprivreda bude osnovno zanimanje, mada Milošu nije manjkalo iskustva ni u drugim poslovima.

-Igram u KUD „Abrašević“ od 2010, a aktivno se time bavim od 2004. godine. Proputovao sam mnogo zahvaljujući tome i video kako žive u drugim zemljama. Imao sam priliku i da živim dva meseca u glavnom gradu Švedske Stokholmu i radim u jednoj firmi. Tad sam shvatio da veliki gradovi nisu za mene. Ne mogu da poreknem da može mnogo da se zaradi tamo, ali taj mentalitet je meni dalek. Ljudi ne komuniciraju jedni s drugima, čak i prve komšije se ne poznaju. Na selu je drugačije, svi smo međusobno bliski, odrasli smo zajedno, šalimo se i organizujemo druženja… To je za mene neprocenjivo i drugačiji život ne mogu da zamislim- iskren je Miloš i dodaje da nije voljan da radi za drugoga, kad već može da radi za sebe i svoje. U Srbiji pogotovo, imajući u vidu koliko su plate niske. Zbog toga i jeste odlučan u nameri da bude sam svoj gazda.

-Ne tražim posao, zato što ne bih da radim za neki sitan novac, a mogu dosta da uradim na svom imanju. Planiram da se posvetim voćarstvu, prvenstveno malinama. Da budem sam svoj gazda otprilike. Imam podršku roditelja i mnogo mi pomažu da sprovedem svoje planove. Mi smo se malinama posvetili 2009. godine, a poslednje dve- tri godine se to pokazalo kao dobar izbor. Bilo je možda desetak porodica koje su se tim bavile. Pošto je cena bolja, ovih godina taj broj će se sigurno povećati na pedeset domaćinstava. Ne poričem da je teško, takvo je vreme, ali ja mislim da će moći da uspem u svojoj nameri. Ako svi mladi odu iz sela, selo će se ugasiti. A ja mislim da ima dobrih predispozicija da se ostane na selu- smatra on.

Upravo zbog toga Miloš je u poslednje vreme aktivan član odbora Mesne zajednice. Na taj korak se odlučio jer je, kako kaže, smatrao da su mladi zapostavljeni i da treba poraditi na tome da se i za njih obezbede uslovi kako bi svoju budućnost videli u rodnom selu.

-U odboru sam od prošle godine, od kad su bili izbori u Mesnoj zajednici. Nisam ni u jednoj političkoj stranci. Odlučio sam se da na taj način doprinesem da mladima u našem selu bude bolje. Do sada smo sredili sportske terene, Dom kulture smo osposobili, urađene su pločice, uvedena struja. Želja mi je da se kad ga završimo tu okupljaju mladi, kao što su se pre naši stari okupljali po domovima. Možda je za moju generaciju već kasno, ali mlađi mogu. Lepo bi bilo da se tu organizuju žurke, igranke, da se okupljaju i druže- kaže Miloš, koji ističe da već sad u selu postoji dvadesetoro dece koja bi igrala u „Abraševiću“, te da se nada da će realizovati ideju da se upravo tu okupljaju u novoformiranoj sekciji tog kulturno- umetničkog društva.

U međuvremenu, trudi se da se novac u Bogosavcu pravilno raspodeli, trenutno nasipaju gradinarske puteve, menjali su rasvetu u selu, što je bilo važno zbog dece pogotovo u zimskom periodu, kada se vraćaju iz škole po mraku. Takođe, radi na tome da se uvede parno grejanje u osnovnoj školi, pošto se sada loži zasebno u svakoj učionici.

Od dvadesetak njegovih vršnjaka, Miloš kaže da su svi ostali, iako završavaju škole u gradu, ali da se nekoliko devojaka udalo i otišlo u grad. Drugari koji se bave poljoprivredom opredelili su se mahom za voćarstvo- maline, jagode, kupine ili uzgajaju duvan.

Ove godine suša je donela slab prinos kukuruza i žitarica, skupu cenu hrane, a otkupna cena svinja je nesrazmerno niska. Zbog toga su seljaci izgubili i ono što su uložili. Miloš međutim ističe da je potrebno unapređivati i voćarsku proizvodnju, ali da kod ljudi kao da još uvek nije dovoljno razvijena svest o tome.

-Ljudi ne rade na unapređenju proizvodnje voća. Kao da misle da je to samo posaditi i ubrati, a tu zapravo ima mnogo više posla. Dok se posadi, dok se ne ubere i dok se na kraju ne uzme novac od prodaje. Prvenstveno treba povesti računa o protivgradnoj zaštiti. Svi uvek mislimo da neće, a onda jednom u pet godina pogodi grad i onda nemamo ništa, izgubimo čak i ono što smo imali. Mislim da ljudi na to treba da obrate pažnju, kao i na navodnjavanje poljoprivrednih useva. Mi ovde imamo sistem za navodnjavanje „kap po kap“. Trenutno u kući sve navodnjavamo, čak i tu gradinicu što imamo, paradajz što za nas uzgajamo, tim sistemom i to nam dosta olakšava posao i imamo više vremena da se posvetimo nečemu durugom. To za nas znači uštedu vremena, radne snage i novca. Radimo svi zajedno, tata kad mu posao dozvoli, mlađi brat i majka- ističe on.

Uz dogovor sa ocem i majkom brat i on planiraju da prošire voćarsku proizvodnju. U međuvremenu, njihov stan nastavlja da zvoni svako jutro u pola sedam i tu nema preskakanja. Kad nije sezona, imaju malo više vremena za predah. Kad jeste, onda rade punom parom. Kad je potrebno, potraže pomoć i svojim radnicima obezbede odgovarajuću naknadu. I dok se Miloš trudi da u svojoj Mesnoj zajednici obezbedi što bolje uslova za život svih meštana, od države ne očekuje mnogo- samo malu pomoć koju je ranije nagoveštavala.

-Pričali su da će biti nekih sredstava, 40 posto za sve što se uzme, što se tiče navodnjavanja, sertifikovanih sadnica, protivgradne zaštite… To kad bi bilo, dosta bi nam olakšalo- iskren je on i otkriva da mu je dugročni plan da tri hektara zemlje pokriju malinom. Dobro je, kaže, i što su našli otkupljivača iz Beograda koji im daje 20 dinara preko otkupne cene.

Na sedam kilometara od grada, ni on ni brat ne čeznu ni za čim. Imaju automobile i uvek mogu da se odvezu gde požele. A mir koji im pruža seoska idila u kojoj istinski uživaju, kažu, nema cenu

   

    1. D. Dimitrijević

     

Facebook komentari

Leave A Reply