Mladen Stefanović: šabačka a svetska priča

2

Podnošljiva lakoća življenja

 

Negde sredinom osamdestih godina, u punom sjaju „šabačkih vanzemaljaca“, na putu prema dalekom Islandu, stjuardesa je pitala čuvene rukometaše odakle su. „O, Šabac, pa vi znate Mladena Stefanovića“, bio je rečit primer da je svet globalno selo. E, pa priča o Mladenu Stefanoviću je svojevrsna paradigma o Šapcu, onom boljem, svetskom i boemskom, ono što daje lepšu sliku stvarnosti od neke daleke učmale provincije, primitivizma i neke očajne stvarosti. Elem, posle 19 godina ponovo razgovor za novine sa Mladenom Stefanovićem, fudbalerom šabačke „Mačve“, OFK Beograda, F.C. „Pariz“, Vankuvera, trenera nekoliko klubova , pored ostalog i prvaka Salvadora.

mladja 1U slavnoj generaciji šabačke „Mačve“ koja je posle 20 godina konačno 1971. ušla u Drugu ligu, Mladen Stefanović bio je centarfor svetskog kalibra. Na utakmici sa beogradskim „Radničkim“, tako dugo čekan ulazak u viši rang, pred desetak hiljada gledalaca, Stefanović je dao dva gola, a „Mačva“ pobedila sa 5:2. Sa mladih 19 godina dao je 27 golova u ligi, i bio u vrhu interesovanja drugih klubova. „Mačva“ ga nije dala, a bilo je govora u prelasku u tada neprikosnovenu „Crvenu zvezdu“. Na dobronameran savet Miljana Miljanića odlazi u Vojsku, nakon toga potpisuje za OFK “Beograd“. Bila je to dobra odluka jer je nenadmašni Slobodan Santrač otišao u „Grashopers“, a odmah po pristupanju „beogradskim romantičarima“ Stefanović odlazi na turniju u Hong Kong i Indoneziju. Desilo se da je za OFK „Beograd“ u prvih pet kola dao šest golova, i bio u vrhu strelaca. Nažalost, nikad nije bio u prilici da zaigra za „A“ reprezentaciju, zbog pehova koji se dešavaju. U konkurenciji te 1975. godine bili su: Vahid Halilohodžić, Slaviša Žungul, Ivica Šurjak, Cico Kranjčar, Dušan Savić. Kada ga je tadašnji selektor Ante Mladinić zvao da odigra utakmicu sa selekcijom novinara imao je povredu kolena, i nije mogao da istrči na teren od bolova.

Tadašnji OFK „Beograd“ bio je u vrhu, a Stefanović vodeći strelac. U ono vreme igrači nisu mogli u instranstvo pre navršenih 27 godina života, a Stefanović kao i „Zvezdin“ Sead Sušić koriste vakuum u pravnom prostoru i odlaze u Severnu Ameriku. Stefanović sa 25 godina potpisuje za kanadski Vankuver ugovor vredan 80.000 dolara za šest meseci, a Sušić odlazi u Denver. Posle toga propisi su promenjeni tako da su igrači sa amaterskim ugovorom bili dužni da igraju barem dve godine u tom statusu pre potpisivanja profesionalnog ugovora.

Neke čudesne noći pred kraj leta 1977. godine zove ga proslavljeni šabački fudbaler Nebojša Zlatarić, golgeter „Marseja“ i kako kažu vredniji od Argentinca Hektora Jazaldea, da odigra probnu utakmicu za F.C „Pariz“. Ujutro ga je čekala karta, uveče utakmica na kojoj je dao čak sedam golova, od toga šest u prvom poluvremenu. Sve mu je polazilo za nogom i glavom, a konkurenti za centarfora nisu ni ulazilu u igru. U septembru 1977. dobija 300.000 franaka za potpis. Bili su to zvezdani dani u gradu svetlosti.

– Mi smo bili velegradska ekipa, igrali smo na Parku prinčeva, trenirali i uveče pod reflektorima na našem manjem stadionu koji je mogao da primi sedam hiljada gledalaca. Svi su nas voleli i poznavali. U svim tim čuvenim pariskim lokalima gde je moralo unapred da se rezerviše mesto, svugde smo bili dobro došli. Pariz živi noću, a na primer u čuvenom „Raspućinu“, šef sale bio je Srbin Sava, gde nas je uvek čekao slobodan sto, a poređenja radi tu se može naručiti samo boca viskija ili vina. Ja sam u početku naručivao mleko, ali sam se uklopio u to društvo koje živi za provod. Stanovao sam, kao i čitava ekipa FC „Pariz“, u hotelu kod venskanske šume, gde je apartman koštao četiri hiljade franaka, dok je prosečna plata u Francuskoj bila tri hiljade franaka. Nažalost, posle ulaska u Prvu ligu gazda je prodao klub, i mi smo se razišli po svetu, seća se kao jedne od svojih lepših usputnih stanica Mladen Stefanović.

Nakon toga vraća se u FK „Mačvu“ gde je sedam godina bio trener svih selekcija. U Salvador, državu na pacifičkoj obali, odlazi 1996. godine i sa timom El Salvador osvaja prvenstvo. Tamo se obožava fudbal, a ne treba mnogo mašte da se pretpostavi šta je Stefanović bio za navijače. Ipak, Šabac mu je bio i ostao glavna luka. U „Mačvu“se ponovo vraća 2004., jer zapravo nikad i ne može da ode od ovog kluba kome je sve dao. Kao trener uspeva da uvede klub u Drugu ligu. Ostalo je dobro poznata priča: “Po starom dobrom srpskom običaju smenili su me kumovi koje sam doveo u „Mačvu“, a navodno nisam se uklopio u očekivani kurs. Jedno vreme bio sam trener „Donjeg Srema“, kojeg sam praktično pripremio za Prvu ligu, što je uspeh nad uspesima za ovo malo mesto. Nažalost, Šabac kao grad sporta, nikako da dospe do te Prve lige. Ni dan danas nemam pristup u „Mačvi“, a kada se sve sagleda tu sam počeo od pionira, i tu su veliki diprinos dali moj otac Sava kao i stric Diša Stefanović. Oterani su bivši veliki igrači „Mačve“ a eklatantno je da iz omladinskog pogona, koji je bio osnov i uslov napretka, da niko nije dospeo do prvog tima izuzev golmana Stepandića. Postojeće rukovodstvo je unazadilo šabački fudbal, i pitanje kada će biti boljitka, dok neke varoši dobijaju prvoligaše.“

Da nije sve ovo samo prazna priča, a zna se gde je sada srpski fudbal, razne kuhinje i ostalo, primer je i karijera njegovog sina Save.

– Kao veoma perspektivan sudija sa 25 godina ušao je na listu za Prvu ligu. Smatran je jednim od najboljih sudija, nikad prethodno nije dobio slabu ocenu, a na neki volšeban način ne daju mu da sudi ni zonu. To je, verovatno, osveta loših fudbalera i sudija kao i ljudi u srpskom fudbalu, jer izgleda da se uspeh i kvalitet ovde ne oprašta, pomalo gorko konstatuje Mladen Stefanović.

Uprkos neprijatnim iskustvima u svome gradu Stefanović ima onaj nenadmašan samosvojstveni šabački šarm dughovitosti i boema. Svakog dana, i po kiši i po snegu – ako su takvi uslovi, iako u 65. godini, pretrči od šest do 12 kilometara, i spreman je za naredni zadatak. Nažalost, ovde i ne očekuje da će dobiti angažman, ali se nada da će to biti u nekoj dalekoj zemlji gde ima više tolerancije i “nepalanačkog“. Tokom svoje sportske karijere znao je da ceni i ono drugo što život pruža, ono što se u Šapcu nosi kao osnovno obeležje, ne samo duh kafana nego i duhovitosti, dobre priče i dobre volje. Svet je prošao uzduž i popreko i umeo da uživa u blagodetima života.

– U Beogradu najviše smo kao Šapčani odsedali u „Suncu“, a uveče od pola deset u „Unionu“ gde je pevao Zvonko Bogdan. Šef sale bio je Menda iz Drenovca, i svako veče imali smo obezbeđen separe. Naravno, bili smo česti gosti „Romanitara“, “Londona“, “Lotos bara“… Svi su nas zvali, rado primali, i svugde su nam vrata bila otvorena. Pored ostalog svi smo znali lepo da pevamo. U tom društvu bili su fudbaleri „Zvezde“ Zoran Bingulac i Zoran Jelekić, univerzalni Zoran Ilić – Fiksa, Mića Krilović, direktor u „Zastavi“, bokser Mikana Popović, Brana Đokić… Najvažnije iskustvo koje sam poneo iz Šapca bilo je pedesetih godina, kada je moja porodica živela u blizini Kamičkog groblja. Moja sestra i ja igrali smo se na tom groblju, i ja sam i tada znao da ću jednog dana da umrem. Ali, kao osnovnu nit u životu, zarekao sam se da živim ovaj život do kraja, i da ću se odmoriti kad umrem.“

I naravno, usput bio je to lep i buran život. Od Vankuvera, jednog od najlepših gradova sveta, Pariza kao čuda nad čudima, Beograda sa dušom koja krepi od svih jada, ali i Los Anđelesa, San Dijega, Havaja, Lagosa… Svet je bio tu, nadomak ruke, i to je trebalo voleti i doživeti. A tu je i Šabac, drag, voljen, i tek kad se ponovo doživi svetli kao veliki svetionik.

D.Eraković

 

 

Sava Stefanović, otac Mladenov, bio je, verovatno, najbolji šabački fiudbaler svih vremena. Dao je više od hiljadu golova, pored ostalog igrač odluke u pobedama „Mačve“ nad „Zvezdom“ i „Partizanom“ u Beogradu 1951. Zvali su ga u reprezentaciju i u velike jugoslovenske klubove, ali nikad nije želeo da napusti Šabac. Igrao je i sa slomljenom nogom, i doprineo da „Mačva“ zaista bude klub velikog srca. Bio je direktor „Mačve“ koja je posle dvadeset godina ušla u Drugu ligu 1972. godine, a kao trener pet godina je vodio klub „Gabes“ u Tunisu. Igrom slučaja Mladen je bio na afričkoj turneji tri nedelje i posetio je svoje roditelje majku Živanu i oca Savu.

 

Stefanović za prvi tim „ Mačve“ predlaže: golman Vasić, bekovi Jelikić i Penda Stanković, half linija: Diša Stefanović, Milorod Popović – Kralj, Miroslav Đukić, napad: Nebojša Zlatarić, Vojkan Melić, Vojislav Rogić, Zoran Riznić i Sava Stefanović. Naravno tu su i drugi velikani šabačkog fudbala: Bata Pantelić, Paja Grubješić, Arsenović, Ćele Vilotić, Grujičić, Buca Đukić, Boba Kovačević, Dragan Kostić, Vukadinović, Dušan i Bora Radovanović… Posle ove plejade igrača neverovatno zvuči da Šabac nema prvoligaša u ovakvoj konkurenciji.

 

– Nikad se fudbal nije igrao za džabe. U ono vreme kad smo ušli u Drugu ligu ja sam mesečno u „Mačvi“ zarađivao 600-700.000 dinara, dok je Sava kao direktor imao 125.000 dinara. Poređenja radi i moj otac Sava je mogao da priušti da po sedam dana časti sve igrače večerom posle pobede. U OFK „Beogradu“ sam zarađivao po šest-sedam miliona dinara, i to su bile basnoslovne pare, ali tada nigde nije moglo da se uloži u nešto, jer je bio jednopartijski sistem. U FC „Pariz“ imao sam ugovor na 300.000 franaka, a uvek sam u džepu imao barem 15.000 evra. Ali, život je bio skup, i nisam želeo da štedim, kaže Mladen Stefanović.

Golovi na kub: Mladen i Sava Stefanović

Porodični krug: Mladen i sin Sava

Facebook komentari

Discussion2 коментара

  1. Svaka cast Mladji. Ali koja je Mladjina uloga u sportskom savezu? Dobija platu da smao sedi i nista da ne radi.Sto o tome niko ne pise? Sto ne pisete da Sava nije mogao da napreduje jer se znalo kolika mu je tarifa da odsudi utakmicu? Niko ne osporava Mladjine zasluge ali neki ljudi u ovom gradu su i vise nego zasluzni a niko ih ne pominje.

    PS. Nadam se da ce se ovaj komentar objaviti

  2. Mladja Stefanovic je neosporno bio jedan od dobrih fudbalskih talenata u ex YU posebno za „Macvu“ ali komunizam je unistavao puno takvih talenata ,jedino sto je mogao da je na vreme pobegao iz YU on bi sada bio veliki igrac, i nebi zavisio od FSS sta drugo reci ! Sabac je siromasan grad u njemu sada zive puno egoista! A deca od komunistih roditelja koji su se obogatili, pokrali ono sto je dobro i pobegli u Bgd-inostranstvo,to vam je Apokalipsa grada Sapca fudbalskog,rukometnog,kosarkaskog,bokserskog sportskog bogatstva ostalo je samo ime Grad Sabac..Mladja nije jedinka u tome….. ja toliko! Hvala

Leave A Reply