Kada laži marširaju

0

Betoniranje medijskog mraka Srbije

Odavno Srbijom vlada bezakonje i medijski mrak, i taman kad se pomisli da nema dublje, močvara i to novo pokrije. Odoše i „Novosti“, nekadašnji najtiražniji list u SFRJ, koji se nekako batrgao i u ovo vreme, imao dopisničku mrežu, kad nije bilo potrebno političko opredeljenje list je pokazivao i profesionalne nazore. Prodat je za nešto više od dva miliona evra, malo poznatom kupcu koji se bavi nekretninama. Da su i „Novosti“ devalvirale podsećanja radi 65 odsto kapitala, uz veliku medijsku prašinu, deceniju pre prodate su za 12 miliona evra Milanu Beku. Ali,  režimu Aleksandra Vučića potrebni su svi mediji koje može da kupi ili da otme. Pa je tako za 190 miliona evra država je kupila privatnu TV „Kopernikus“, nekoliko puta više od procenjene vrednosti, a bivši vlasnik odmah kupio televizije sa nacionalnom frekvencijom Prvu i B92. I sad kad REM ne radi svoj posao za elektronske medije, i kad “perjanice” “Informer”, “Srpski telegraf” i “Alo” gotovo po hiljadu puta se ogluše o novinarski kodeks, onda nema reči o objektivnom, pravovremenom i celovitom informisanju koje Zakon nalaže. Zapravo to je onda propaganda, nešto već viđeno za vreme Gebelsa i Hitlera. U tu sliku uklapa se i TANjUG, novinska agencija koja po postojećem zakonu ne bi trebalo ni da postoji, ali, eto, opet iz državne kase daje se za tu vrstu unisonog informisanja. Po tom istom zakonu država bi trebalo da se povuče iz medija, ali naprednjačkom alavošću i drskošću i ono para što se daje za medijske projekte uglavnom, u ogromnom broju slučajeva, odlazi u ruke ili čistih naprednjaka ili njihovih rođaka. Uopšte mediji su ovakvom politikom uništeni, jer od nekadašnjih oko 4,5 milijardi dinara koliko se ulagalo u informisanje, sada je to tri puta manje. Od oko dve hiljade medija ugašeno je oko pet stotina, a pitanje je koliko će ih se još ugasiti. Na prste se mogu izbrojati profesionalni mediji na državnom nivou: NIN, Vreme, Danas, Nedeljnik, N1, Beta… Od regionalnih listova „Kikindske“ su opstale uz ogromne napore i odricanja, „Vranjske“ su ugašene, i najveći broj lokalnih i regionalnih glasila su pod čvrstom rukom naprednjačke uređivačke politike. U Šapcu, velikim delom zato što je to jedini slobodan grad, i mediji su slobodni: TV Šabac,  „Glas Podrinja“ i „Podrinske“.

Zbog svega ovoga za većinu građana nepoznato je: koliko su pretplaćeni auto-putevi; ko je rušio objekte i maltretirao građane u Savamali; ko neće da ruši restoran na vrhu Kopaonika; kako su sklopljeni poslovi sa privatnom firmom za Beograd na vodi, kupovina aerodroma „Nikola Tesla“ i PKB… Ostala su i vrlo problematična pitanja: ko je kriv za havariju helikoptera gde je izgubljeno sedam života; da li ministar policije Nebojša Stefanović ima validnu fakultetsku diplomu i koliko je plagirao doktorsku disertaciju; otkuda ocu tog istog ministra policije 300.000 evra u tašnu i ko mu potpisuje  dozvole za trgovinu oružjem; koliko stanova ima ministar finansija Siniša Mali i ko mu plaća školarinu za decu, a naravno kolika je njegova uloga u rušenju Hercegovačke ulice; kako je to ministar vojni preneo 200.000 dolara iz Kanade da bi kupio stan; kako je to bivši predsednik Tomislav Nikolić stekao master diplomu i kako je to izgradio kuće na savskom nasipu… Brojna su pitanja i za Aleksandra Vučića: da li je poznavao Milana Radoičića u vreme sumnjivih poslovanja ovog biznismena na Kosovo i otkud njegov brat Andrija Vučić u društvu kontroverznog a osuđenog biznismena Zvonka Veselinovića: otkud i kako je predsednikov sin doputovao na svetsko prvenstvo u Rusiju i bio u društvu sa momcima koji su imali barem 20 godina robije; kako to šira porodica Vučić poseduje nekretnine u Beogradu vredne 1,8 miliona evra, a predsednička plata samo hiljadu evra. Spisak pitanja je daleko veći, ali upravo zato što su većina ovih medija pod direktnom upravom Aleksandra Vučića odgovori se ne naziru, a iz afere u aferu kriminalne radnje stavljaju se pod tepih. Pa se tako dešava da u realnom siromaštvu, sa platama još uvek manjim od 500 evra, predsednik Vučić priča o „zlatnom dobu“, i to sa televizije na televiziju, kao rijaliti program. Nikako da objasni kako to sa rastom BDP od 3,5 do četiri odsto stignemo ostale države. Ozbiljni ekonomisti upozoravaju da tek sa rastom višim od pet odsto i za deset godina možemo da stignemo Bugarsku, a da ona stagnira. Do sada se nije desilo da je neki srpski novinar uspeo da postavi iole pristojno i ozbiljno pitanje, a da  predsednik Vučić pristojno i odgovori, već je to bila samo tirada za tiradom. I u tom solilokviju predsednik države gubi konce, po ko zna koji put krši Ustav gde jasno piše da unutrašnju i spoljnu politiku vodi Vlada Srbije, da predsednik odražava  jedinstvo države, a, eto, on na sve to vređa, preti, otvoreno izražava  mržnju prema neistomišljenicima i političkim protivnicima. Nažalost, to je stvarnost Srbije, a slobodni mediji su pokazatelj demokratskih odnosa i slobode reči i misli.

Dragan Eraković

Facebook komentari

Leave A Reply