Izvor narodne muzike i tradicije mora da se održava, zato je „Abrašević“ važan

0

Muzičar Nebojša Ćosić za „Podrinske“

Prvi put je gitaru u ruke uzeo sasvim slučajno, kada mu se prijatelj Mikica Antonić povredio. Još i tad, Nebojša Ćosić je verovao da muzičar ne može biti loš čovek, jer kafana i muzika nikom zlo nisu doneli, tu su da razvesele ljude koji su došli da se opuste i lepo provedu. Rođen je 29. maja, kad i svima dobro poznati sugrađanin Kosta Abrašević, koji, nažalost, nije imao dug život, ali se i te kako upisao u večnost. Muzika, izvorna, narodna, srcu mu je najbliža. Ona je umetnost i služi da oplemeni čoveka, te nije ni čudo što ga je dovela u „Abrašević“.

Posebna veza sa „Abraševićem“

-Možda nikad ne bih počeo da se bavim muzikom da nije bilo mog prijatelja Vladimira Časnog Ćate i Mikice Antonića, muzičkog urednika PGP-a u Beogradu, koji je  za vreme svirke slučajno polomio ruku. Pozvali su me da ga zamenim i tako sam počeo da sviram gitaru. Došao sam u „Abrašević“ kao jako mlad, sa 16- 17 godina, na poziv Koste Pavlovića. Pored Koste, zatekao sam njegovog brata Mila, drugog brata Dula. Mi smo pored toga imali orkestar za narodne svirke, pa smo mnogo banketa u hotelu svirali, kao i svadbi poznatih Šapčana, te ’76, kad je otvoren hotel. To je bio neki brend. Čika Bata Mrav je tu bio, Miško violinista, medicinska sestra Nada je pevala i Iva Nedić. Kosti mogu da zahvalim za sve što znam i što sam naučio. Bio je pismen muzičar, pedagog, radio u školi kao profesor biologije. Polako je sa mnom radio i sve što znam o muzici njemu dugujem. On je dao osnove koje svaki muzičar mora da prođe i zna, a nakon toga je sve lakše, dalja nadgradnja u raznim vrstama muzike- navodi Ćosić za „Podrinske“.

Kosta i jubileji

Sećam se putovanja za Ohrid, kada smo išli privatnim autom, dok je „Abrašević“ otišao pre nas, Kosta Pavlović, njegov brat Mile i ja autom, putovali pola dana do Ohrida da sviramo koncert- 100 godina do rođenja Koste Abraševića 29. maja. Tad je moj rođendan, tako da smo rođeni istog dana. Žao mi je što nismo imali koncert 29. Maja u Šapcu, na 140 godina, jer je padala kiša. Svirao sam na 100 godina, i na 40 godina i sebi bih svirao na rođendan.

Godine 1988- 1989, počinje sa profesionalnim svirkama. Kasnije je svirao sa Vladom Krastavčevićem, koji je, ističe, bio šmeker, profesor muzike. Nikad nije hteo da im kaže na bini kad pogreše, a bili su mladi, i naravno, bilo je grešaka.

-Samo se okrene, podigne desnu obrvu i pogleda i ja znam da nešto nisam uradio kako treba i onda brže tražim na gitari šta je da ne bih ponovio grešku. Toma Ruvidić, veliki prijatelj, dobar gitarista, tada je takođe svirao. Posle sam otišao u profesionalnu muziku sa kumom Radom Vasiljevićem, poznatijim kao Rade Lopata, tako sam ga i venčao- seća se on.

Nakon više od četiri decenije, jedno jutro, stigao je ponovo poziv iz „Abraševića“, koji se ne odbija. Uvežbali su koncert, pozvao je dobrog muzičara Bana Mitrovića iz nekadašnje „Bisernice“ i uz spoj mladih i iskusnih snaga, sve je bilo spremno za nastup na šabačkom trgu.

-Ideja je da okupimo momke i devojke koji su talentovani, da ih obučavamo u međuvremenu, da mogu da rade i kad smo mi stariji tu i kad nismo. Nadam se da ćemo u tome uspeti zbog tradicije i „Abraševića“. Iz grada sam, gradsko dete, iako sam Kamičanin, „Abrašević“ je gradski i ovaj grad osećam na poseban način. Osim toga, imam moralnu obavezu da mestu gde sam nešto naučio i gde mi je bilo lepo sad kad mogu da pružim nešto, vratim dug. Možda me to sklonilo sa ulice, a sigurno me opismenilo kao muzičara i pomoglo mi da zarađujem kasnije u životu. Osećam moralnu, ljudsku, emotivnu povezanost sa „Abraševićem“, možda bih i ranije došao da me neko zvao. Koliko mogu, ja ću pružiti na probama i nastupima- naglašava Ćosić.

Nastup u Šanzelizeu

Evocira uspomene na mladost u šabačkom KUD-u, a posebno je upečatljiv nastup u teatru Šanzelize u Parizu. Jedan je od retkih koji su imali privilegiju da tamo nastupaju. Muzičari, a pretpostavlja i igrači, tada su imali simbolične dnevnice u inostranstvu, desetak evra dnevno sadašnje vrednosti.

-Mislim da smo Kosta Pavlović Koka, njegova sinovica Tanja i ja jedini iz te generacije koja je tamo svirala još u „Abraševiću“. Imao sam 22- 23 godine i to je bilo fenomenalno iskustvo. Za Šanzelize se čulo u novinama, retko na TV-u, velike dive su nastupale, ne znam po kom osnovu, i mi smo dobili priliku da priredimo te večeri koncert. Bilo je puno sveta, mnogo Jugoslovena, nije bilo podela, aplauzi, cveće, nešto fantastično. U tim godinama bilo je i treme, sad je već ne bi bilo. Prethodno sam bio u Bordou, Grenoblu, Marselju, Montobanu, Dižonu, mnogim velikim gradovima Francuske. Tada je sa nama bio gospodin Čeda Čolaković koji je živeo u Parizu, bavio se najviše šabačkim „Abraševićem“ i u Francuskoj nam ugovarao koncerte- priča Ćosić.

Iz dana u dan, prelazili su velike relacije, 800- 1.000 kilometara, ponekad imali dan odmora. Vozio ih je „7. jul“, pedesetak ljudi, koliko može da stane u autobus, uvek uz pratnju državne bezbednosti.

-Tada je bio Branko Zavađa, nije moglo da se ide ako državna bezbednost ne prati sve to. Takvo je vreme bilo, nikom to nije smetalo, niti smo imali nekih problema, sem jedne neobične situacije, kada je nestao slikar koji nikad nije pronađen. Ne sećam se u kom je gradu to bilo. Večerali smo, bilo je tu nekih Francuza, otišli smo na koncert, on je ostao. Posle koncerta ga više nismo videli, ni francuska policija, ni naša ambasada, nikad za tog čoveka niko nije čuo, niti zna šta je s njim, ni roditelji, a imao je tada 26- 27 godina.  Posle toga, nekoliko puta smo išli u Francusku, na festival folklora u Dižonu, gde smo isto svirali, tradicionalno, okupljalo se više zemalja, čak i prekookeanskih- seća se.

U to vreme, „Abrašević“ je bio  brend, svuda u Srbiji su postojali „Abraševići“. Nažalost, mnogi su se danas ugasili zbog nedostatka finansija. Bojažljivo se, pored njih, sedamdeset i neke, pojavio folklorni ansambl fabrike „Zorka“ i „Hajduk Stanko“, a „Abrašević“ je kao velika ustanova bio stacioniran u šabačkom Domu omladine.

Lepo je raditi s ljudima

 Brat ima rasadnik četinara u Jaloviku, a prodajno mesto je u Hrtkovcima.

-To je već brend preko 25 godina, sa 104 vrste četinara. Nekad pomažem oko biljaka, to oplemenjuje čoveka, omogućava uživanje u čistom vazduhu. Lep je posao, budući da si sa ljudima. Ceo život sam sa ljudima, imao sam dva radna vremena. Radio sam u Jugobanci, Jugo autu, svirao, sa ljudima sam bio uvek. Naučio sam tako, to je dobra stvar, mnogi me znaju u jednoj „ulozi“, pa se iznenade kad me prepoznaju u drugoj- kaže Ćosić.

Bili na nivou, uigrani, gde god su nastupali, vodilo se računa o svakom detalju. Stojić Mašić Taća bio je jako dobar korepetitor, oštar čovek i poznavalac, veličina i reper kakav ne veruje da danas može biti, Taću je veoma teško dostići. Imao je teške, dobro urađene koreografije, znao je šta radi.

Kadar izvornog sviranja potreban

Tradicionalni način izvođenja kompozicija je, smatra, malo zamro pod uticajem elektronike i modernih tehnologija koje se koriste u stvaranju zvuka. Tu su i elektronski bubnjevi, klavijature i matrice.

-Bojim se da se pojavilo više majstora nego umetnika, da više barataju klavijaturama i puštaju te matrice nego što umetnik sam izvodi. Smanjio se broj izvođača, jedan za klavijaturom pušta fajlove, negde sviraju, ali u manjem obimu i to zvuči lepo. Nema više tih objekata od 300- 500 mesta, gde smo svirali, poput „Slobode“, motela na Savi, u Sremskoj Mitrovici, Loznici, gde se to radilo „živo“, gitarista, harmonika, moraš da znaš. Sad se bojim, i kad ne znaš, da prođe dobro. Da bi se to održalo, potrebna su kulturno- umetnička društva, da školuju i neguju kadar izvornog sviranja, od frule, saksofona, klarineta, violine, kontrabasa, gitarista i bas gitarista kojih nema na tržištu, jednostavno su iščezli poslednjih desetak godina. Nema potrebe za tim, sve ima na klavijaturi. Ipak, svaki ozbiljan orkestar koji nastupa ima kompletne instrumente- smatra on.

Muzika je umetnost, a u to vreme je malo pesama bilo koje su dnevno izlazile, dok je sad produkcija 50 na dnevnom nivou od interpretatora kojima se ne znaju ni imena. Sve je drugačije…

-Repertoarska razlika između komercijalnih i nastupa kulturno- umetničkih društava je ogromna. Tradicionalne izvorne pesme imaju svoje ritmove, ali mi sviramo po koraku igrača. Nismo tu da pokažemo šta i koliko znamo, nego da uklopimo orkestar koji će njih da isprati, oni su primarni na bini. Repertoarske svirke su sasvim drugo. Ja sam starog kova i veće mi je zadovoljstvo stara narodna svirka, ta vrsta narodne svirke koja delom postoji u „Abraševiću“ više mi prija srcu, lepša je, primamljivija za uši, pitomija, naša svirka. Taj izvor mora da se održava. Nekad su u „Abraševiću“ bili momci i devojke iz Šapca i okoline koji su tu pohađali osnovnu i srednju školu, potom se venčavali i ostajali desetak godina u ansamblu. Sad je drugo vreme, budu tri- četiri godine, idu na fakultete u Beograd i Novi Sad i ne vraćaju se više. Istovremeno, kad dođem uveče u „Abrašević“, sve vrvi od mladeži, samo dece trče, pripremni, prvi ansambl, vežba ponovo „Bisernica“, tu je i balet, orkestar svira, ima mnogo naroda. U ono vreme nije bilo toliko sekcija kao sad- zaključuje Ćosić, potvrđujući nepisano pravilo da je „Abrašević“ svojim članovima druga kuća, jer ko jednom dođe, stalno mu se vraća.

Dragana Dimitrijević

 

 

 

 

Facebook komentari

Leave A Reply